"Porodična šetnja" i Druga Srbija
Аутор: Слободан Антонић, Објављено: 17. 09. 2009.

“Породичну шетњу” су у Београду, 12. септембра, уприличиле “Двери”, једна од водећих националних НВО. Шетња је требало да подсети на све вредности традиционалне породице. Она је представљала и тихи протест против иритирајуће медијске и институционалне афирмације “Геј параде”.

Иако медијски слабо промовисана, “Породична шетња” је успела. Дошло је преко 2.000 људи, махом младих парова са децом. Они су, у добром расположењу, са балонима и звончићима у рукама, прошетали градом. Није било политичких парола, није забележена ни једна увреда. Све је било пристојно, ведро и мирољубиво. Дакле, “европско” и “урбано”, како би се то рекло у еврореформским круговима.

Како је, међутим, ова манифестација дочекана у Другој Србији?

Саму њену најаву идеолошки увек будне “Е-новине” одмах су напале. У најбољем маниру луковићевског новинарства, најављен догађај је стављен у контекст “Нове српске фашистичке мисли”, “чемерних Дверјана”, пароле “Родитељи, рушите школе, деца вас моле”, и “чика Пахомија са својим популарним серијалом _Лако обучена деца су украс света_”[1]. Пошто такав говор има за циљ само вербални линч, он је и уследио у коментарима на овај текст. “То су српски шетачи апокалипсе”, “љотићевци и њихов Збор”, “попови, националисти, ултра-националисти, нацисти, бивши еспеесовски новинарски испртци, све у свему ГОЛА ГОВНА” (начин писања изворни)[2]…



А када је “Породична шетња” већ одржана, Е-новине су само наставиле у истом стилу љубави и толеранције. Како у шетњи није било политичких испада, “хомофобичних” парола, ничега ружног за шта би се могло ухватити, Е-новине су продужиле са начелним ругањем читавој манифестацији. “Хомофобични рингишпил”, био је “креативан” наслов тог текста[3], а у њему су се могли наћи једнако “креативни” изрази као што су “хепенинг православно-обданишног карактера”, “Пахомије учествовао у креирању плејлисте”, “Република Шумска”, “Рингишпил се роди. Ваистину се роди”, и сличне “духовитости” достојне, ваљда, само логорских зидних новина (под условом да их уређује доктор Менгеле, лично). Сличног карактера духовитости били су и остали објављени коментари: “антицивилизацијска манифестација родољуба коштуњаве дверско-мантијашке провинијенције” “довољно четника”, “боже ме сачувај српских двери, спц и осталих гована, амен!” и сличне љубазности из арсенала наших дичних Европљана[4].

И Б92 је лепо дочекао “Породичну шетњу”. Он се прво чувао да ни једном речју не помене ову манифестацију, како се случајно нико “млад и урбан” не би преварио да на њу дође. Ипак, када се шетња већ одржала, и када у њој не само да није било ничег ружног, већ је било много тога и пристојног, и симпатичног, и “младог и урбаног”, Б92 није умео да уради ништа друго до да, у 19.36, истог дана, на свој сајт постави вест под насловом “Десничари организовали шетњу”![5]** А то “десничари” на познатом, Б92 језику једноставно значи “екстремисти” и “фашисти”. Но, пошто је исувише Београђана видело шетњу, па им је заиста тешко било да децу са балонима “прочитају” као десничаре који марширају улицама Београда, Б92 је, током ноћи, променио наслов ове вести у: “Одржана породична шетња”[6]**.


Иако је промењен наслов, остатак вести остао је истог карактера. То ће рећи - нетачан и манипулантски. У поднаслову је, наиме, стојало: “У организацији десничарског удружења Српски сабор _Двери_, у Београду се одржао скуп под називом Породична шетња, у присуству неколико стотина грађана”. Б92 је, дакле, у најбољој традицији примитивног, манипулантивно-политичког новинарства из деведесетих, смањио број учесника на “неколико стотина”[7]. При томе је још и организаторима директно прилепио етикету “десничарски”. Та етикета је у Б92 дискурсу не само увредљива, већ за њу, у овом контексту, и није било никаквог оправдања.

Наиме, чак и ако је тачно да неки Дверјани лично нагињу странкама са десног политичког спектра, та информација је у овоме контексту од споредне важности. Јер, Двери су невладина и нестраначка организација која је уприличила један неполитички и нестраначки скуп. Дисквалификовати тај скуп извлачењем у први план политичке оријентације неких њихових организатора једнако је медијски коректно колико и диксвалификација политичких противника, током деведесетих, објављивањем медицинских картона жена страначких лидера.


То је познати и озлоглашени метод који подразумева да се, под фирмом информисања, шверцује безобзирна дисквалификација људи. “Јеврејин Фројд је отац психоанализе” и “Комуниста Гагарин је први човек у свемиру”, свакако да су, строго формално, истинити искази. Али, апострофирање нечијих личних атрибута у контексту ствари за које они немају значај, јесте врста фалсификата. Тиме се оно што је споредно извлачи у први план и тако се, рачунајући на већ развијене предрасуде код публике, дисквалификује оно што би, презентује ли се неутрално, могло да изазове симпатије.

Пошто, дакле, нико није могао да каже ни једну реч против породица које, са балонима у руци, шетају градом, Б92 је атрибутом “десничарски” упозорио своју идеолошки “сензибилисану” публику да не сме да поверује сопственим очима. Јер, њихове очи су виделе петогодишње дечаке и девојчице, али, њихов идеолошки прочишћени Б92 ум морао је да иза те идиличне слике види само опасне и зле десничаре. Штоно рече Теофил Панчић - «деца осмошколске доби, мушка особито, неретко су баш красни мали фашисти. (…) Они постају верне копије својих наказних родитеља, покорно репродукујући њихов говнарски weltanschauung до у лошу бесконачност”[8]. А пошто су Дверјани “десничари”, тј. по Б92 коду “фашисти”, то је Велики брат, управо испред слике деце са балонима, морао да пошаље јасан сигнал упозорења да се чувамо погрешних мисли и осећања према тим бићима која егзистирају у тако сумњивом идеолошком окружењу. Јер, као што рече један од “Пешчаникових” хероја љубави и толеранције, «дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом»[9].

И уместо да организаторима и учесницима “Породичне шетње” допусти да сами нешто кажу о томе зашто су се окупили, Б92 је, у наставку ове вести, позвао свог омиљеног државног секретара, Марка Караџића, из Министарства за људска и мањинска права, да прокоментарише ову манифестацију. А звати Караџића, који је све време наступао као незванични портпарол Геј параде, да коментарише “Породичну шетњу”, било је исто што и звати Андреја Жданова, стаљинистичког комесара културе, да прокоментарише најновију поему Ане Ахматове! Но свеједно, у вести Б92 стоји да је Караџић рекао “да би директор те школе морао да буде позван на одговорност за ученике који данас долазе у Београд да би учествовали у Породичној шетњи”.


“Које сад школе?!”, могли смо се сви запитати, “какви сад ученици?”, пошто се у овој вести није помињала нити нека школа, нити неки директор. Да ли је неки директор организовано довео своје ученике у Београд или је само дозволио ђацима да дођу на “Породичну шетњу”, остало је и пре и после тога нејасно. Професионализам би налагао да уредник Б92 или избаци цео овај део, или га објасни. Али, овај нејасни сегмент вести је ипак задржан јер је био важан део пакета претњи и “позивања на одговорност” који је долазио од државног секретара Караџића. Он је, наиме, не само тражио обрачун са неименованим директором због његовог неименованог дела, већ је, у својој другој, од укупно две реченице, “оценио да је смањивање цена карата у Зоолошком врту, за учеснике данашњег скупа, пример дискриминације”. Овај део вести је ипак био јаснији, јер је претходно речено да је Вук Бојовић позвао родитеље да своју шетњу заврше тако што ће децу, у пола цене, довести у Зооврт. То је пре свега био добар пословни потез. Ако су деца главна публика Зооврта и ако се негде скупило много деце, природно је да се публика привлачи нудећи им се попуст. Али, Караџић је у овом потезу видео неку тајанствену и опасну “дискриминацију” и одмах се због тога најстрашније побунио.

Но, ово “позивање на одговорност” и упозоравање на “дискриминацију”, и то у контексту једне племените и безазлене манифестације, са становишта медијске философије Б92, наравно да није било случајно. То “тренирање строгоће” једног државног секретара имало је једноставну функцију прикривеног застрашивање публике и одржавања успостављеног анимозитета. Наиме, ако нека вест почне са “десничари”, а заврши са “позивањем на одговорност”, онда предмет те вести може бити и најсимпатичнији (деца која са родитељима шетају градом). Али, начин на који је вест презентована, једноставно, већ је створио довољно одбојности према идеолошки “неприхватљивој” садржини. Тако се још једном утврђује кохерентност идеолошке слике стварности која се утувљује публици.

Као најкоректнији медиј Друге Србије према овој манифестацији ипак се показао лист “Данас”[10]. У његовом кратком извештају организатори нису називани “десничарима”, није умањиван број присутних, нису коришћени увредљиви изрази, нису као једини коментатори скупа позивани његови директни непријатељи, а чак су и организатори пуштени да кажу коју реч о циљу и карактеру манифестације… Куд ћете више? Ово је позитиван изузетак који рађа наду да професионализам, макар у појединим сегментима, може да надвлада идеолошку инструментализацију медија и новинара.


Ипак, уопштено посматрано, однос Друге Србије према “Породичној шетњи” био је, у основи, секташки и подао. Друга Србија, која је главни покровитељ Геј параде, уопште није уочила једну, за њихове штићенике крајње позитивну страну “Породичне шетње”. Та манифестација је, наиме, била миран одговор на “Поворку поноса” и на најбољи начин демонстрирала баш оно што је у добром интересу хомосексуалаца: толеранцију, мирољубивост, грађанску културу, одговорност…

“Ви имате ваше вредности”, симболички су поручивали учесници “Породичне шетње” читавим својим понашањем. “Али, ми имамо наше и њих ћемо се држати. Нама се не допада то што ви радите и то у шта верујете. Али, ми вас нећемо јурити по улицама, ми вас нећемо вређати и проклињати. Ми само показујемо оно што је нама вредно и у шта верујемо. И сматрамо да је сваком човеку то што ће сам да види, код нас и код вас, довољно да изабере живот какав жели”.

Уопште, учесници “Породичне шетње” демонстрирали су саму суштину толеранције. Толеранција и јесте то да, када нам се нешто не допада, ми не посежемо за агресијом, не желимо ничије уништење, ничији нестанак. Толеранција је идеја мирног сапостојања различитих, па чак и противстављених вредносних групација. Учесници “Породичне шетње” су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији “Поворке поноса”. Јер, они јесу истакли своје неслагање са “Поворком”. Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме.

Али, Друга Србија то није разумела. Јер она и не мисли грађанском логиком, већ логиком идеолошке секте. Наиме, за идеолошке бојовнике грађанска легитимација је ништа, а идеолошка хегемонија је све. Иако су Другој Србији увек уста пуна толеранције, сваки њен потез је пун вербалног насиља и слабо прикривене жеље за уклањањем другачијег. Срамно извештавање о “Породичној шетњи” још једном је показало да ова идеолошка групација суштински не жели толеранцију и мирно сапостојање различитих вредносних система. Она, изгледа, жели само тоталитаристичко наметање једног вредносног система, једног начина живота и једне истине.

Зато је чак и према тако племенитој, мирној и безазленој ствари као што је “Породична шетња” Друга Србија била толико зла и вулгарна. Она није могла да сакрије да заправо не жели Србију у којој мирно коегзистирају и “Породична шетња” и “Поворка поноса”. Она жели Србију у којој постоји само “Геј парада”, само једна вредносна опција, само једна идеологија, само један исправан, “политички коректан” начин живота. Начином на који је извештавала о “Породичној шетњи” Друга Србија је заправо показала да не жели грађански мир. Она је показала да жели рат, да хоће насиље, она прижељкује много премлаћених гејова, она хоће да “Поворка поноса” донесе крв на улице Београда, како би, онда, имала изговора да до краја реализује своју тоталитаристичку амбицију. Амбицију да се по Београду више никада не виде ни Спасовданске литије, ни Породичне шетње, ни Првомајске поворке… Нити ишта друго, само до – Геј параде. И то искључиво оне које уприличују политички и идеолошки подобне организације.

Зато је извештавање Друге Србије о “Породичној шетњи” било важно и знаковито. Оно је било важно јер је показало праву природу медијских припадника те идеолошке групације, праву страну њихове “професионалности”, “толерантности”, “урбаности”… Оно је било знаковито, јер су сада сви лепо могли да виде то неискрено и нашминкано лице како се криви од злобе и мржње. А у такво лице Србија се, ипак, уз сву медијску галаму и наговарање, тешко може заљубити.




Преуѕето са сајта http://www.nspm.rs



[1] http://www.e-novine.com/entertainment/e ... iraju.html

[2] http://www.e-novine.com/comments/entert ... iraju.html

[3] http://www.e-novine.com/entertainment/e ... gipil.html

[4] http://www.e-novine.com/comments/entert ... gipil.html

[5] http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=381109посећено 12. септембра 2009, око 21 час.

[6] Иста адреса, са насловом какав стоји и данас.

[7] Процена организатора је била око пет хиљада: http://www.dverisrpske.com/tekst/174599

[8] Теофил Панчић, Кроз клисурине, «Библиотека XX век», Београд 2007, стр. 277;278.

[9] Пешчаник ФМ, књига 10, ур. Светлана Лукић и Светлана Вуковић, Београд 2007, изд. Пешчаник, стр. 190.

[10] http://www.danas.rs/vesti/drustvo/porod ... _id=171814

Ne znam kako za ostale medije, ali što se tiče B92 slika je malo drugačija.
Porodična šetnja je najavljena na B92. Prilog o porodičnoj šetnji je išao na B92. Mislim da je ova kuća tu pravlino postupila spram onoga koliki je značaj ove šetnje i bio.
Meni je mnogo indikativnija izjava pomoćnika ministra. Mislim da je tu problem, a ne u pisanju medija. Stoga ovo saopštenje dveri vidim kao tipičan napad na medije kojima se ne sviđaju. Ni jednom rečju nije pomenuta izjava ministra i vlade, a pominje se neka "Druga Srbija". Ljudi izmišljaju sukobe i ja bih utišao i jedne i druge.

Podržavam porodične vrednosti, ali šetnja na način koji je napravljena je samo kontra takozvanoj "paradi ponosa", bruke i sramote, koje jeste promovisana na B92, što se meni ne sviđa... Da je njima stalo do promovisanja porodičnih vrednosti to bi uradili na drugačiji način, a ne ovako, licimerski.

A da drugu budu krivi što tvoja akcija nije uspela, to dovoljno govori o takvim organizacijama...

За разлику од Б92 они пажљиво анализирају шта други кажу. Администраторе ниси ово прочитао

И уместо да организаторима и учесницима “Породичне шетње” допусти да сами нешто кажу о томе зашто су се окупили, Б92 је, у наставку ове вести, позвао свог омиљеног државног секретара, Марка Караџића, из Министарства за људска и мањинска права, да прокоментарише ову манифестацију. А звати Караџића, који је све време наступао као незванични портпарол Геј параде, да коментарише “Породичну шетњу”, било је исто што и звати Андреја Жданова, стаљинистичког комесара културе, да прокоментарише најновију поему Ане Ахматове! Но свеједно, у вести Б92 стоји да је Караџић рекао “да би директор те школе морао да буде позван на одговорност за ученике који данас долазе у Београд да би учествовали у Породичној шетњи”.


“Које сад школе?!”, могли смо се сви запитати, “какви сад ученици?”, пошто се у овој вести није помињала нити нека школа, нити неки директор. Да ли је неки директор организовано довео своје ученике у Београд или је само дозволио ђацима да дођу на “Породичну шетњу”, остало је и пре и после тога нејасно. Професионализам би налагао да уредник Б92 или избаци цео овај део, или га објасни. Али, овај нејасни сегмент вести је ипак задржан јер је био важан део пакета претњи и “позивања на одговорност” који је долазио од државног секретара Караџића. Он је, наиме, не само тражио обрачун са неименованим директором због његовог неименованог дела, већ је, у својој другој, од укупно две реченице, “оценио да је смањивање цена карата у Зоолошком врту, за учеснике данашњег скупа, пример дискриминације”. Овај део вести је ипак био јаснији, јер је претходно речено да је Вук Бојовић позвао родитеље да своју шетњу заврше тако што ће децу, у пола цене, довести у Зооврт. То је пре свега био добар пословни потез. Ако су деца главна публика Зооврта и ако се негде скупило много деце, природно је да се публика привлачи нудећи им се попуст. Али, Караџић је у овом потезу видео неку тајанствену и опасну “дискриминацију” и одмах се због тога најстрашније побунио.

Taj covek vodi drzavu politiku, a mediji samo izvestavaju...

Kada smo kod toga, nisam primetio da je RTS izvestavao o tome...

Fazon kod ovih organizacija je sto im ne smeta drzava, vec samo odredjene NVO i odredjeni mediji.
A to postaje bolesno.

Oni su sami izmislili "drugu srbiju" i sami je jacaju. To je kao kada imas fobiju i ona postoji samo u tvojoj glavi.

Treba se boriti protiv svari koje podrivaju zdravu srbiju. Ali se to radi mnogo drugacije, promocijom pozitivnih vrednosti, a ne mrznjom!

Piše:Aleksandar Palić

Inicijativa za zabranu desničarskih nevladinih organizacija u Srbiji, još uvek visi u vazduhu, a utisak je da se takve odluke pribojavaju i „patriote“ i „građani“. Zabrane su uvek mač sa dve oštrice. Pod izgovorom borbe protiv nasilja, pa čak i pominjanog neofašizma, deo srpske javnosti je osuo drvlje i kamenje na huligane i nasilnike , ali je metla zahvatila i patriotsko - hrišćanske grupe. Na nezvaničnoj “crnoj listi” našli su se i članovi “Dveri srpske”, nevladina organizacija, koja je upravo pozivala na nenasilje i trudila da smiri strasti posle otkazivanja gej parade u Beogradu.Da sve bude još apsurdnije, nekoliko osnivača “Dveri” su isti oni momci, koji su u jesen 1996. godine stvorili legendarni studenski pokret i višemesečnim protestima zadavali velike, šarmantne šamare režimu Slobodana Miloševića. Jedan od njih je Branimir Nešić, diplomirani profesor srpske književnosti, glavni i odgovorni urednik časopisa “Dveri srpske”, kao i operativni urednik lista “Pravoslavlje”.
- Voleo bih da mi neko od tih ideologa, koji u Srbiji određuju šta je dobro, a šta ne, objasni, kako sam od borca za demokratiju postao klerofašista – počinje Nešić priču za „Reviju 92“. – Došli smo u situaciji da samo nevladine organizacije koje primaju novac sa Zapada misle kako imaju pravo na društveno i političko angažovanje, a da su svi ostali destruktivni i fašisti.
Teške reči na račun “Dveri” zbog organizovanja “Porodične šetnje”, nedelju dana uoči nesuđene gej parade, prema rečima Nešića, predstavljaju medijski linč neistomišljenika od strane kvazi demokrata.
- Svojim delovanjem oni sprovode liberalno - demokratski totalitarizam u
Srbiji. Naravno da nemamo ništa protiv homoseksualaca, koji Ustavom imaju svoja zagarantovana prava, niti smo za njihov progon. Seksualnost pojedinca je njegova privatna stvar. Ono što nama smeta je nametanje gej ideologije kao novog sistema vrednosti, pred kojim bi Srbija trebalo da se klanja, a da se tradicionalne vrednosti poput braka, porodice i pravoslavlja, proglase za retrogradne i zastarele. Predstavljanje čoveka kao seksualni objekt je pogrešna stvar. Da sve bude još gore, pojedinci iz organizacionog odbora gej parade javno su priznali da su u celu priču ušli isključivo zbog para, dobijenih iz inostranstva. Većina njih i nisu homoseksualci, već su prepoznali dobru priliku da zarade. Siguran sam da je cilj organizatora gej parade bio i da isprovocira patriotske organizacije, kao i Srpsku pravoslavnu crkvu, a zatim krene u novu huškačku kampanju.
Posle neodržavanja "parade ponosa" i talasa nasilja na ulicama Beograda,
započeta je hajka na desničarske organizacije, naročito "Obraz" i "1389".
- Pokrenuta je medijska hajka i protiv "Dveri", iako za svih deset godina
postojanja, ni u jednoj rečenici nismo pozvali na nasilje protiv bilo koga.
Mladići iz "Obraza" i "1389" su naseli na seriju provokacija uoči gej parade i određenim nepromišljenim izjavama dali povoda za hajku. Nikoga ne treba amnestirati ako je počinio krivično delo, ali bi i zakon trebalo da bude isti za sve. Neka sud ustanovi i da li je parola "Gotov je" od pokreta "Otpor", bila veći poziv na nasilje od parole "Čekamo vas". Takođe, da li "Helsinški odbor", "Fond za humanitarno pravo" i ostale NVO, koje iz inostranstva dobijaju pare, mogu da imaju protivustavne nastupe i pričaju kako Kosovo nije deo Srbije, a Vojvodina ima pravo na samoopredelenje?
Mnogi, ipak, i dalje podvlače crtu ispod svih patriotsko-nacionalnih NVO.
- Naša organizacija okuplja "srpsku mrežu", koju čine 30 patriotskih grupa, od toga pola iz dijaspore. Ni "Obraz", ni "1389" nisu u ovoj mreži. Ponavaljam, svako za koga se ustanovi da je prekršio zakon treba da bude sankcionisan, ali isto tako protivimo se zabranama, jer one nisu dobre i ne priliče demokratskom društvu. Čak je i Slobodan Milošević svojevremeno odustao od zabrane "Otpora".
- podseća Nešić. - Mislim da bi bilo kakve zabrane bile kontraproduktivne po vlast, jer postoji mogućnost da se deo velikog nezadovoljstva naročito mladih ljudi usmeri upravo na popularnost zabranjenih organizacija.
Prema mišljenju Nešića, navodni obračun sa huliganima i navijačima je još jedan pogrešan potez.
- Navijači i huligani su predstavljali pionire demokratije, kada su rušili
Miloševića i bili u prvim borbenim redovima 5. oktobra. Problem huligana u Srbiji je veliki i meni lično ne pada na pamet da svog sina pustim da ide na utakmice. Ipak, cela situacija se neće rešiti tako što će mediji, vlast i
određeni deo NVO pokrenuti kampanju u želji da Srbiju predstavi kao zaostalu, fašističku zemlju, što ona nije. Srbija je država sa prvim antifašističkim pokretom u Evropi, Srbi narod koji je Jevreje spasavao od progona nacista. A fašizam nije nastao u Srbiji, već u Zapadnoj Evropi.
Pored ubica francuskog navijača Brisa Tatona, član „Dveri“ priželjkuje i poziv na odgovornost onih koji su lišili života Ranka Panića na demonstracijama u Beogradu.
Naš sagovornik smatra da Srbi polako počinju da shvataju značaj NVO.
- Ljudi su shvatili da postoji još jedan način da se politički i društveno
aktiviraju, a da se ne učlane u neku partiju. Srbi su razočarani u današnje
stranke, jer su sve korumpirane, drže monopol i ne dozvoljavaju da se na
političkoj sceni pojavi neka nova snaga.
Za „Dveri“ se često tvrdi da su protiv evro-atlantskih integracija.
- Kako možemo u NATO posle hiljade ubijenih i ozračenih, posle Milice Rakić? Kada je Evropska unija u pitanju, na nju ne gledamo kao najveće zlo. Našoj jedinstvenoj Svetosavskoj kulturi sigurno je mesto u zajednici evropskih kultura. Okruženi smo i zemljama EU, ali isto tako treba da se zapitamo da li smo spremni da se zarad integracija odreknemo Kosova. Srbi su po ovom pitanju sada u stanju kuvane žabe. Ako bi nas odmah ubacili u vodu, mi bismo iskočili napolje, a ovako nas krčkaju lagano.
"Ko vas finansira", pitanje je na koje mnoge NVO u Srbiji ne žele da odgovore.
- Glavni izvor finansiranja je srpska dijaspora, koja je prepoznala naš
patriotski rad. U nekoliko navrata, dobili smo i pomoć od srpskih manastira, a u prethodnom sazivu Vlade Srbije i od Ministarstva za nauku i tehniku za projekat o Nikoli Tesli. Od bilo koje strane ambasade nikada nismo uzeli ni dinara, baš kao ni od Patrijaršije. Važno je i napomenuti da stavovi "Dveri" nisu stavovi Srpske pravoslavne crkve – zaključuje Branimir Nešić.

PROTESTI
Razočarenje u „Američki SKOJ“
Branimir Nešić jedan je od osnivača studentskog pokreta, koji je od početka imao svetosavski i nacionalni karakter.
- Samo je prvi dan protesta zaista bio čist i apolitičan, a već sutra,
pridružila nam se grupa studenata, za koje smo kasnije saznali da su podmladak Demokratske stranke. Moram da priznam da sam tada bio mlad i zelen, oni su nam ponudili ozvučenje i logistiku i mi smo ih prihvatili. Svaki put, protest je počinjao himnom Svetom Savi, koji su pojedini profesori želeli da ukinu, ali im mi to nismo dozvolili – priseća se Nešić.
Čedomir Jovanović se tek kasnije priključio studentsom protestu.
- Pojavio se posle pet - šest dana kao predstavnik studenata FDU i zatražio mesto u Upravnom odboru. U to vreme, Jovanović se deklarisao kao nacionalista, pa je svaki govor započinjao sa „Pomaže Bog, braćo Srbi“! Izjašnjavao se i protiv DS-a, da bi posle demonstracija, postao njihov član.
Da je cela ideja izgubila smisao, Nešiću je postalo jasno posle dešavanja u Studentskom parlamentu i formiranju pokreta „Otpor“.
- Kada sam pokrenuo pitanje zbog čega se Slobodan Homen, tada predsednik studentskog parlamenta sastaje sa Milom Đukanovićem, malo ko je želeo da sluša.
Slično je bilo i sa „Otporom“ ili „Američkim SKOJ-om“. Ne mogu da zaboravim dan kada sam u centru Beograda video vođe ovog pokreta kako piju viski i puše najbolje cigare, dok je u blizini Miloševićeva policija tukla klince, nahuškane na demonstracije – priseća se Nešić. – Nažalost, vreme sve više radi za Miloševića, jer su ovi posle 2000. godine nastavili da rade isto što i Sloba, samo ih je sada mnogo više.

OBJAŠNJENJE
Šta znači biti desničar?
Pripadnike "Dveri" često nazivaju ekstremnim desničarima.
- Neka mi neko objasni šta znači biti umereni, a šta ekstremni desničar? Takva podela među strankama na političkoj sceni Srbije je tragikomična. Ako se protivim da neko u Srbiji „čereči“ čitav narod i enormno se bogati, za sebe ne mogu da kažem da sam desničar, jer se zalažem za socijalnu pravdu. S druge strane, jesam desničar, kada je u pitanju odbrana porodice, vere i Srbije. Podsetiću vas i da su „Dveri“ organizovale tribinu „Odbrana porodice“, na kojoj su govorili predstavnici svih verskih zajednica u Srbiji.

OPTUŽBE
Deca komunista vladaju Srbijom
„Dveri srpske“ se zalažu za otkrivanje svih zločina, koji je počinio
komunistički režim posle Drugog svetskog rata.
- Nažalost, komunisti su najvećim delom odgovorni za sve ovo što nam se danas dešava i to ne hrvatski ili slovenački, već naši, srpski. Da oni nisu podržali Tita, danas ne bi imali problem sa Kosovom. Možda i ne treba da čudi što su zločini posle rata i dalje tabu tema, ako se zna da Srbijom danas vladaju upravo deca tih komunista. I članovi DOS-a su zapravo bili komunistička struja Ivana Stambolića, koja je doživela poraz na Osmoj sednici SK – ističe Branimir Nešić.