Подсећање на "Револуцију ружа"
„Отпор”: Срушићемо и Кастра, ако треба
Аутор: Љ. М., Објављено: 21. 08. 2008.


Успешна револуција се изводи по сценарију прецизном као компјутерски програм

Москва, 18. августа – Телевизија Русија приказала је пре три године француски филм у коме је детаљно објашњено како су организоване „обојене револуције“ у Србији, Украјини, Грузији. Главне звезде филма били су српски „отпораши“, међу којима су се посебно истицали Иван Маровић и Александар Марић, звани Че, који су се похвалили да их је „Сорос“ 2003. послао у Грузију да обучавају „покрет отпора у настајању“, преносећи им српска искуства. Маровића је посебно радовала способност Грузина, које је оценио као боље ученике од Украјинаца. Објаснио је и да је грузијска „Кмара“ („Доста“), која је заиста врло брзо стекла популарност и бројно чланство, свој симбол, скупљену песницу, преузела управо од српског „Отпора”. У жару дискусије, објашњавајући велику моћ таквих, на посебан начин организованих покрета, српски „отпораши” су објаснили да их зову из целог света да дају упутства, како се они радо одазивају и како могу, ако затреба, да сруше и Кастра.

Српски „отпораши” су се радо хвалили својом улогом у грузијским и украјинским догађањима, па су тако 30. маја 2005. дали велики интервју француском „Нувел опсерватеру”, а пренео га је руски „Профил”. Творци револуције су тачку по тачку, и етапу по етапу, објашњавали да се свака власт може лако срушити пажљиво испланираном акцијом. Срђа Поповић је објаснио да је за то потребна „омладина, омладина, и још једном омладина. Зашто? Зато што су млади ентузијасти, храбри су, и власт на њих не може да утиче: немају ни деце, ни посла, ни богатства, немају шта да изгубе“. Посебно је занимљива прва етапа коју је Поповић назвао „малим лукавством“: „На манифестацији која обећава да ће се завршити сукобима поставите у прве редове младе девојке у белим блузама. И чекајте напад полиције. Ефекат је гарантован: после неколико удараца, на белим блузама ће бити мало крви (или много, на несрећу). И добијају се величанствени кадрови који ће обићи екране целог света… И режим ће бити дискредитован“.

Успешна револуција се изводи по сценарију прецизном као компјутерски програм, тврде „отпораши”, а Срђа Поповић и Александар Марић похвалили су се да су основали приватни бизнис, компаније за извоз револуција, како би задовољили огромну потражњу. Регистровали су га као невладине организације – да не би плаћали порез, објаснили су.

Преузето са сајта: http://www.politika.co.yu

Подсећање на "Револуцију ружа"
Бунт изнутра скоро увек је диригован споља
Аутор: Политика, Објављено: 20. 08. 2008.


У Србији се то десило 2000. године, у Грузији 2003, а у Украјини годину дана касније. Свргавање диктатора било је слично, кроз привидно спонтану побуну народа, али у стварности све је било добро испланирано и припремљено

Опозиција у Србији је пре Петог октобра себе називала демократском и независном. Велико је питање, са колико оправдања, писао је 2006. године недељник „Шпигл” позивајући се на истраживања која показују да је опозиција пре доласка на власт била превасходно под контролом Вашингтона, и оних истих који су годинама радили на разбијању Југославије, закључно са НАТО бомбардовањем Србије. У јулу 1999. амерички Сенат је одржао заседање на којем се расправљало о Србији. Специјални изасланик САД за Балкан Роберт Гелбард, његов помоћник Џемс Пердју и сенатор Џозеф Бајден, говорили су као сведоци на том „претресу”, јасно и отворено истичући да САД плаћају и потпуно контролишу такозвану независну демократску опозицију против Милошевића.

Само дан раније, амерички Сенат је изгласао да се опозицији у Србији одобри сума од сто милиона долара. Специјални изасланик Гелбард је тада рекао: – За две године, у којима је дошло до заоштравања косовске кризе, утрошили смо 16,5 милиона долара на програм за подршку демократизацији у Србији. Више од 20 милиона долара, као награда за супротстављање Милошевићу дато је Милу Ђукановић у и Црној Гори.

Средства групама „цивилног друштва” у Србији ишла су углавном преко Националног фонда за подршку развоју демократије, који себе представља као невладину организацију, иако је финансира амерички Конгрес, да би јавно решавала „одређене проблеме , кад није згодно да ЦИА директно поткупљује људе и формира групе за промовисање и извођење америчке политике на страним територијама, и у земљама које нису (или нису довољно) проамеричке: „Када ове тајне активности после избију на видело, тресак је обично застрашујући!”

Због тога је Конгрес одлучио, како пише „Шпигл” да оснује посебну фондацију, да би отворено и јавно радила оно што ЦИА увек ради тајно.

Огромним сумама новца и учешћем „угледних” високих личности, посебно из редова самог владајућег естаблишмента, Национална фондација за подршку развоју демократије и њене филијале, разне невладине групе регрутују „демократске активисте, активисте који се боре за мир, за демократију, грађанска права” и независне економисте из земаља које су на нишану. Ако неко нападне, или активисте оптужи да су агенти САД, независни новинари их услужно бране, тако што тај напад представљају као напад на слободу јавне речи.

Ален Ваинштајн, који је руководио истраживањем и планирањем фондације, зато са олакшањем каже: „Много тога што ми данас чинимо јавно, пре 25 година радила је ЦИА тајно!” Никада храброст у служби једне стране силе, није била тако издашно плаћана. У Милошевићевој Србији међу корисницима били су: листови Наша Борба, Време, ТВ Неготин, новинска агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних електронских медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право, Центар за демократију, Европски покрет Србије, Група независних економиста Г-17, Центар за антиратну акцију…

– Запад треба да демократској политичкој опозицији помогне да развије конкретан програм, који би понудио позитивну алтернативу деструктивној политици Милошевићевог режима – одлучено је у Вашингтону.

У Србији се то десило 2000. године, у Грузији 2003, а у Украјини годину дана касније. Свргавање диктатора било је слично, кроз привидно спонтану побуну народа, али у стварности све је било добро испланирано и припремљено. Томе је допринео „Отпор” , некадашњи српски студентски покрет, који сада извози савете и рецепте о ненасилним револуцијама. И опозиционари у Белорусији су доста научили од „Отпора”, али Лукашенко је ипак издржао први талас и још није срушен.

Како се свргава један диктатор, корумпирани режим или како се протерује војни окупатор – и све то без пушака и силе? Потребан је пре свега лого, препознатљива боја и запаљиво привлачни слогани који се лепе за гнев сиромашних и незадовољних маса. То је препознатљива стратегија бројних наручених „револуционарних покрета” да се са власти отерају последњи социјалистички тирани. Свима су биле заједничке лабаве мреже младих људи. Већина говори енглески, многи су студирали на Западу и јако су вешти у контакту са медијима и Интернетом. Многи следе велики узор „Отпор”, српски покрет који је 2000. године пресудно допринео свргавању Слободана Милошевића. Његов лого је песница, и популарне: „Готов је!” и „Време је”. А свуда около нуди низ специјалних услуга, уз „професионалне” савете за успех плишане револуције. „Отпор” има неколицину вештих инструктора, који се шаљу у иностранство, да организују кампове за отпор, и помажу у развоју модерне стратегије односа са медијима, за телевизијске спотове и кампање.

Та вишеструка понуда и даље има добру прођу на међународном тржишту. После успеха у Украјини и Грузији, сада се обучавају Чавесови противници у Венецуели и Мугабеови опозиционари у Зимбабвеу. Организовање и припрема плаката, застава и кампова са Вудсток атмосфером није баш јефтина. А познато је да финансијска подршка долази, пре свега, од фондација Џорџа Сороса и Фридом хауса. Штампа помиње и друге финансијере и институције из Америке, али ни европске фондације и организације очигледно нису нимало уздржане.

Соросова помоћ често иде руку под руку са америчком невладином организацијом Фридом хаус, на чијем челу се налази бивши директор ЦИА Џејмс Вулсли. „Револуцинарни инструктори” се обучавају и у САД. Подељене су им хиљаде примерака књиге професора Џина Шарпа са бостонског Алберт Ајнштајн института „Од диктатуре до демократије”, у којој амерички професор и главни теоретичар ненасилне револуције описује својих 198 метода за успешну акцију. Најновији наставни материјал, чију је израду финансирао Фридом хаус, сада може да се поручи и преко Интернета. Уз помоћ интерактивне компјутерске игрице „Једна моћнија сила” , коју су заједнички развили „Отпор” и једна америчка компанија за израду софтвера, вежба се пружање отпора, рушење диктатора или протеривање окупационих војски. Све то, наравно, ненасилно. А кршење правила одмах се санкционише казненим поенима.

Иза кулиса, приликом рушења неког у Америци проглашеног омраженог режима много значајнију улогу имају и неки сасвим другачији фактори: уједињена опозиција са јаким вођом, дуг период припрема, слободан приступ медијима, договор са локалном службом безбедности да издају свог газду, у замену за опрост ранијих грехова, и иностраним тајним службама, нескривена подршка са Запада или чак из Москве. У Београду је јуриш на Скупштину представљао политичку одлуку свих антимилошевићевских партија. А онда је, долетео руски министар иностраних послова Игор Иванов како би неваљалог председника принудио да поднесе оставку. Тако је било и у Београду, Тбилисију, Кијеву… Свуда, осим, за сада, у Минску, где је Лукашенко добио подршку Путина да остане на власти.

Ипак, револуције изнутра су скоро увек интервенције споља. А само научена демократија је, у ствари, обавезно демократија по наруџбини и диктату САД. Услед тога, већина активиста празноглаво и некритички обожава Америку, њене медије и њене вредности, иако се понекад држи на одређеној дистанци према Бушовој влади и њеним окрутним методама.

И поред све несавршености у условима глобализоване постмодерне, децентрализоване моћи, инфилтрације духа Ал Каиде и распрострањене мреже џихада, овај планетарни покрет могао би, тек донекле представљати и позитивну противтежу, неограниченом лудилу светске политике.

Високо на 32 спрату прекрасне зграде у близини њујоршког Централ парка налази се канцеларија из које влада Џорџ Сорос, који изводи нешто слично као што је извлачење квадратуре круга. Овај рођени Мађар је, као финансијски инвеститор и шпекулант, зарадио милијарде, али му то нимало не смета да истовремено оштро критикује глобални капитализам и својим финансијским средствима помаже грађанске покрете у некада антикапиталистичком свету, као добротвор, спаситељ, и рушилац, у исто време. У марту 2003. Сорос је примио у посету инжењера Александра Ломаја, који се налазио на челу филијале Соросовог Института за отворено друштво у Тбилисију. Тадашњи грузијски председник Едуард Шеварднадзе је игнорисао све предлоге за сузбијање корупције, иако су сви видели колико је била дубоко раширена, да је урушавала све институције државе, претварајући је у мафијашко гнездо. Убрзо затим главни град Грузије Тбилиси био је прекривен наранџастим плакатима са натписом „Изађи и гласај”. Уз подршку Сороса основан је студентски протестни и грађански покрет Кмара (Доста!). Ова лозинка је била ефикасна и победоносна баш као и парола против Милошевића „ГОТОВ ЈЕ!”. И симболично, стиснуту песницу Грузини су преузели од београдских другара. Српски пример је показао да је „могућно срушити један диктаторски режим, а да се не пролије ниједна кап крви”! Четрнаестог априла 2003. године Кмара је побуне против државне власти најавила машући старим заставама совјетске Републике Грузије, на којима је био портрет Шеварднадзеа.

Овога пута, Шеварднадзе је хистерично реаговао на демонстрације. Најпре се жалио на заверу коју је против њега наводно усмеравала Русија. Тако су, у ствари, активисти Кмаре, који су стварно уживали само подршку из Њујорка и Београда, добили и бесплатну рекламу за властиту ствар. Чим је и основана Кмара, амерички амбасадор у Тбилисију Ричард Мајлс је изјавио да САД желе „фер изборе” у Грузији. Било је то заправо упозорење да је Шеварнадзеов режим сасвим зрео за рушење. Тако је било у Тбилисију, а нешто касније слично у Кијеву, затим у Бишкеку и можда већ сутра у Бакуу и Минску. Амбасадор Мајлс је савршено добро знао шта је у Грузији у игри за његову земљу. Он је дипломата од каријере, говори добро руски, дипломирао је на америчко-руском Институту у Гармиш-Партенкирхену, а још у совјетско време био је генерални конзул у Лењинграду. Руси Мајлса сматрају скривеним обавештајцем, а Стејт департмент га уважава као своје драгоцено, ефикасно и дириговано оружје. Као шеф мисије у Београду, он је до 1999. подржавао изградњу антимилошевићевског покрета. Као амбасадор у Бугарској „пратио је” преображај социјалисте Георгија Прванова у НАТО поборника и пресудно помогао у инсталирању некадашњег цара Симеона II на положај премијера у Софији.

Услови за смену на власти у Грузији нису били лоши. Због корупције и лоше привредне ситуације, људи су били огорчени, а није недостајао ни потенцијални народни трибун – правник са америчким образовањем (допуњеним са неколико путовања у Београд ради ближих инструкција и сазнања) – Михаил Сакашвили.

Највећи утисак на младе Грузине оставио је филм Петера Акермана „Како срушити диктатора”, који приказује хронологију обарања Слободана Милошевића. По истом сценарију требало је извести преокрет у Тбилисију и на власт довести сасвим нову гарнитуру.

Још пре краја пребројавања гласова Шеварднадзе и његове присталице објављују да је председникова странка однела победу, што је била груба и очигледна манипулација резултатима избора. Ствари се затим одвијају веома брзо: Кмара организује протесте на тргу испред зграде Парламента у Тбилисију. Сакашвили објављује „тотални отпор Шеварднадзеу” , разумљиво, мирним средствима. Лисица у предсеничкој палати, међутим, још не жели да види знак времена који долази. Тек после јуриша на Парламент, 23. новембра (тачно у 19.51) смркнути Шеварднадзе објављује да се повлачи са положаја шефа државе.

Амерички амбасадор Ричард Мајлс је помогао да се постигне овај „дил”. Маса народа на улицама кличе, а шест седмица касније Сакашвили је са 96 одсто гласова на изборима изабран за новог председника државе, што је у Москви изазвало велику сумњу.

Од тада се политичка и економска ситуација није много променила, осим што после ружичасте револуције САД чврсто држе контролу над Грузијом. У општој беди, незапосленост непрекидно расте, а просечна месечна зарада износи свега 40 евра. Отцепљене покрајине Абхазија и Јужна Осетија су и даље побуњене, упркос свим обећањима новог председника Сакашвилија.

Преузето са сајта http://www.politika.co.yu/

SVI ZAJEDNO:

Šta se tačno nalazi u glavama onih koji u znak podrške dr Karadžiću lome Beograd, druge Srbe i strane novinare? Pogotovo ako se u obzir uzme odokativno određeno godište izgrednika, koji su u vreme odigravanja događaja iz optužnice u najboljem slučaju bili mlađi maloletnici, potpuno nesvesni sveta oko sebe, a kamoli kopleksne i krvave post-SFRJ političke situacije. Dozvolite nam i da izrazimo sumnju da su se naknadno podrobno informisali o svemu.
Uz uvažavanje emocija ljudi koji su zaista prošli kroz pakao ratnih operacija u BiH, moramo izneti mišljenje da se čast Republike Srpske i Srbije ne brani krhotinama kanti za otpatke, bakljama i suzavcima… I definitivno ne na srpskim ulicama. Doduše, razni predstavnici međunarodne zajednice su eksplicitno rekli da se u Hagu i ne sudi Republici Srpskoj i Srbiji, ali smo svedoci (ne)funkcionisanja sličnih diplomatskih priča u stvarnosti. Slikama koje su ovih dana ponovo satelitskim vezama poslate iz Beograda samo utvrđujemo stereotipnu sliku o srpskom narodu primitivaca i negativaca u očima svetske javnosti. I opet smo se sami namestili.
Simptomatično je i kontraproduktivno što su se do sada domaći političari, od Miloševića do Koštunice, sa pozicije vlastodržaca zaklinjali na saradnju sa Tribunalom, da bi okretali list pred odlazak u opoziciju. Mi nemamo potrebne mišiće u međunarodnim odnosima za takvo
kurčenje. Danas takvo ponašanje ne donosi čak ni preteran broj poena na domaćoj sceni, umornoj od praznih priča o našoj veličini i "nebeskosti", gladnoj rezultata koje može da oseti u svom stomaku i želucu.
Tribunal je pre svega politička institucija, što dokazuju i kontroverzne presude "gospodi" Haradinaju i Oriću. Pravo i pravda su u Sheveningenu relativne kategorije. Ali, on neće nestati ako jako zažmurimo i poželimo to. Nažalost, moramo da se borimo svim sredstvima za "pravdu" koja bi se više poklapala sa našim interesima. Ali za to bismo prvo sebi morali da definišemo sopstvene interese.
Ako zaista misle dobro Radovanu, njegovoj porodici, saborcima, istomišljenicima ali i neistomišljenicima, organizatori spornog mitinga bi (npr.) mogli da izvrše konkretniji pritisak na srpsku vlast (Srbije i Republike Srpske) da u delo sprovedu najavljenu pravnu pomoć dr Karadžiću, a ortaci sa viškom energije bi fizikalisanjem mogli da zarade koji dinar, koji potom ne bi spiskali na alkohol, već uložili u fond za pravnu odbranu odabranog simbola srpstva.
U prevodu: od kolektivnog ludila, prema kojem nas vodi današnja geo-politička pozicija Srbije, može nas spasti samo zajedništvo i vera u Pravdu koja na kraju balade sledi svakome,ni po babu, ni po stričevima, ni po nacionalnoj pripadnosti, ni po pregovaračkoj poziciji, već po delima i zasluzi.

Beogradski sindikat