Папа у Ватикану благосиљао Томпсона



Певач усташких песама добродошао је у Ватикану. Угостивши хрватског певача који велича усташтво, папа Бенедикт XВИ отворио је многа питања везана за политику Свете столице према тој фашистичкој идеологији.



"МАРШ ПСИНЕ ПРЕКО ДРИНЕ": Марко Перковић Томпсон

Марко Перковић Томпсон, интерпретатор усташких песама, престигао је хрватског председника Стјепана Месића и дан пре њега посетио папу Бенедикта XВИ, објавили су медији у Загребу. Бенедикт је примио Томпсона и његову породицу у среду, а ова посета је, наводно договорена пре два месеца, пише "Вечерњи лист" цитирајући Здравка Баришића, Томпсоновог менаџера, који тврди да је иницијатива за сусрет дошла из црквених кругова.


Подсећања ради, Томпсон је не тако давно напунио загребачки стадион "Максимир" на концерту који је емитован на ХРТ-у, а памти се и његова скорашња изјава да је аполитичан и неочекивани израз спремности да наступи у Србији.

Да би провериле наводну повезаност ватиканског поглавара и Томпсона, "Вести" су контактирале Радио Ватикан где нам је речено да, према њиховим сазнањима, Томпсон није евидентиран међу званичним гостима папе. У Радио Ватикану, су међутим, дозволили могућност да је овај певач (коме су недавно власти у Швајцарској отказале гостопримство због усташких песама, забранивши му да три године ступи на тло те земље) могао да буде део групе верника која се у среду састала са Бенедиктом 16.

Иако у епископату СПЦ понављају да још није сазрело време за папин долазак у Србију и да сагласност мора дати Свети архијерејски сабор као највише црквено законодавно тело, верски аналитичар Живица Туцић сматра да председник Тадић ипак треба да позове папу у званичну посету, али без прецизирања датума.
За јавност у Србији скандалозни сусрет Папе и Томпсона утолико је занимљивији јер ће Бенедикт XВИ примити и српског председника Бориса Тадића који је за овај сусрет добио благослов Светог архијерејског синода СПЦ.

- С обзиром да је Томпсон с породицом, како преносе хрватски медији, код папе ишао на иницјативу црквених кругова, Католичка црква у Хрватској треба европској јавности да објасни мотиве и свој став према Томпсону, јер ако је он непожељан у Швајцарској зашто је пожељан у Ватикану. Спорно је и то да ли ће Томсон овај сусрет схватити да је добио папин благослов и за садржај текстова својих песама - изјавио је за "Вести" Живица Туцић, верски аналитичар.

Уколико је папа Томпсона и његову породицу примио у одвојену посету, а није се са њима, само рутински поздравио у реци ходочасника не знајући о коме се ради, онда се према тумачењима неких православних теолога, може закључити да Ватикан подржава неоусташтво у Хрватској, а које није страно ни овом папи пошто је Бенедикт XВИ за време Другог светског рата припадао хитлеровској омладини "Хитлер југенд".

"Неоспорно је да овај папа у континуитету наставља ватиканско-павелићевску политику коју је водио Пије XИИ, а потом и Војтила који је био један од највећих заговорника разбијања Југославије, признавања независности Хрватске и страдања Срба", оценио је за "Вести" прота Жарко Гавриловић.

Без обзира што је папа примио Томпсона, Живица Туцић сматра да да Борис Тадић не треба да отказује сусрет.

- Тадић ће се са папом срести као државник са државником. За Србију није неважна благонаклност Ватикана по питању евроинтеграција и Косова - каже Туцић.

Кога је то примио Папа?

Некада слика говори више од речи:



Бојна Чавоглаве
У Загори на извору ријеке Чиколе,
Стала браћа да обране наше домове.
Стоји Хрват до Хрвата, ми смо браћа сви,
Нећете у Чавоглаве док смо живи ми!
Пуче томсон, калашњиков а и збројевко,
Баци бомбу, гони банду преко извора!
Корак напријед, пушка готов с', сију пјесму сви,
За дом браћо, за слободу, боримо се ми.
Чујте српски добровољци банду четници
Стићи ће вас наша рука и у Србији!
Стићи ће вас Божја правда то већ сватко зна
Судит ће вам бојовници из Чавоглава!
Слушајте сад поруку од Светог Илије:
Нећете у Чавоглаве, нисте ни прије!
Ој Хрвати, браћо мила из Чавоглава,
Хрватска вам заборавит неће никада!




http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU ... o-Tompsona

Истина ће нас ослободити
Аутор: Бранимир Нешић


Потребно је и у интересу је свих, на првом месту нас Срба и босанских муслимана, али и народа и честитих политичара и људи великих западних сила, да се сазна права и целовита истина о Сребреници. Дакле, не само делимична, једнострана и у многоме извитоперена истина, јер када је таква, она не представља истину већ неистину

Dveri-br43 Овај број Двери српских, који излази у сарадњи националне организације слободних људи Српски сабор Двери и невладине организације Историјски пројекат Сребреница, покушава да открије истину о догађајима у и око Сребренице у последњим балканским ратовима (1991–1995).

Несрећна и у многоме крвава балканска историја 20. века мора прецизно да се сагледа, без икаквих прикривања, релативизовања и оспоравања било ког злочина који се догодио ма ком народу на простору Балкана. Истина је болна, али свакако достижна и једина може, ако постоји бар мало воље на свим сукобљеним странама, довести до мирног живота и помирења.
Српска страдања и српски злочини


У тој вишетомној, још увек ненаписаној историји страдања народа на балканском простору, неславно прво место заузима - српски народ. Први светски рат, Други светски рат, комунистичка диктатура друге половине 20. века, последњи балкански ратови, бомбардовања Републике Српске 1995. године и бомбардовање Србије 1999. године, однели су више милиона српских глава, у највећој мери цивила, жена и деце. У тим својеврсним геноцидима који су спровођени над Србима, будућа Историја Балкана у 20. веку мораће да открије починиоце и њихове планове о потпуном уништењу Срба са терена где су они вековима живели. Нажалост, уз подршку одређених светских центара моћи, као и због српске наивности, неорганизованости и немоћи да се у одређеном историјском тренутку сачува и одупре злочиначкој намери, на почетку 21. века Срба практично више и да нема у Книнској Крајини, Далмацији, Славонији, централној Босни, Косову и Метохији… Та историја не сме заобићи ни велике интересне групе ван простора Балкана, почев од Немаца и Британаца, преко Сједињених Америчких Држава, до Ватикана и муслиманско-муџахединских претензија.

Са друге стране, морамо јасно одговорити и на следећа питања:

Да ли српска страдања на која се позивамо и која не желимо да посматрамо одвојено од страдања других народа, могу да нас доведу до истине? Апсолутно ДА, другачији пут до истине не постоји.

Да ли српска страдања могу да буду оправдање за српске злочине против других народа? НЕ, али додајемо: последице се не могу разумети без узрока.

Да ли се у Сребреници догодио злочин? ДА, злочин се догодио и са једне и са друге стране: прво су босански муслимани годинама убијали Србе по српским селима око Сребренице, претежно децу, жене и старце, а онда је јула 1995. мржња ударила на мржњу, превасходно према војним јединицама босанских муслимана и војно способним мушкарцима.
Српске и муслиманске мајке Сребренице


Остале су уцвељене и српске мајке и муслиманске мајке. Пред њиховим патњама морамо се замислити и пронаћи храбрости да сазнамо праву истину о њиховој страдалој деци, мужевима и очевима; морамо сазнати истину о свим дешавањима и погинулима, дакле и о онима који су настрадали у борбама (као припадници одређених војних јединица), као и о онима који су недужно побијени (као цивили). Патњу ни једне мајке, без обзира веру или нацију којој припада, не смемо запостављати. На то нас обавезује не само земаљско међународно право, већ на првом месту наша људскост и човечност и јеванђељско правило да не чинимо другима оно што не желимо да други нама чине.
Питања која чекају одговоре


Како доћи до истине у 21. веку, у веку невероватних технолошких и научних достигнућа, у веку медијских манипулација, технолошко-информационе диктатуре која креира јавно мњење како јој се прохте? Одговор је: мукотрпним залагањем, прво менталним отпором медијској хистерији и симулакруму који нуди једну врсту истине, дакле, очистити свој мозак и аналитички приступити проналажењу одговора на стотине питања која су везана за Сребреницу, а од којих највећи део, ни после 14 година, није добио свој одговор.

Као илустративан пример који потврђује изнето мишљење, наведимо само десет сребреничких питања:

1.

Ако је Сребреница била демилитаризована и заштићена зона, како то да је она коршћена за „одмор, обуке, опрему и нападе Орићевих јединица на српске положаје“ (извештај генералног секретара УН од 16. марта 1994. и 30. маја 1995. године)?
2.

Ко је од посматрача УН и представника великих сила, иако су знали колика је тензија између зараћених страна, дозвољавао Насеру Орићу да Сребреницу као „демилитаризовану зону“ користи практично као војну базу (извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002. године)? Да ли су тако и они вишестрано умешани у планирање и изазивање етничких сукоба у Сребреници?
3.

Да ли је Алија Изетбеговић преко свог сребреничког заповедника, по злу познатом Насеру Орићу, месецима и месецима пре јула 1995. године, свесно нападао и убијао Србе, желећи да их испровоцира да узврате ударац на Сребреницу, која је требало да послужи као мамац и жртвено јагње за активно укључивање НАТО-снага у сукоб? Да ли је заиста тачно да је амерички председник Бил Клинтон рекао Изетбеговићу да мора бити убијено више од 5.000 муслимана ако жели да НАТО нападне Србе?
4.

Да ли је Насер Орић, по Изетбеговићевом наређењу, непосредно пре јула 1995. године, био плански повучен из Сребренице са својим људима, оставивши за собом на хиљаде људи без команде?
5.

Да ли је велики део муслиманских војника покушао пробој према Тузли и Жепи? Да ли је тачно да се на хиљаде муслиманских војника пробило и годину дана касније пријавило ОЕБС-у за гласање на избирима? Где су ти „нестали“ људи сада?
6.

Где су докази? Где је 8.000 лешева? Колико их заправо има? Како се спроводи и ко сада спроводи обдукцију лешева?
7.

Где су фамозни сателитски снимци Сједињених Америчких Држава који показују стравичне српске злочине, а на које се позивала Медлин Олбрајт? Зашто је стављен ембарго службене тајне на те наводне сателитске снимке следећих 30 до 50 година, од стране америчке, британске и француске државе? Зашто их не покажу јавности?
8.

Зашто се не изврши детаљна анализа тачности сведочења главног хашког сведока Дражена Ердемовића, који сведочи да је за непуна четири сата, заједно са још седморицом људи које поименице наводи, убио 1200 људи, тако што их је изводио по групама од десет људи, одводио их скоро 200 метара до места злочина, онда их убијао, па проверавао урађено, па се одмарао и пио, па онда све испочетка и тако 120 пута? Зашто се не установи да му је за такав монструозан злочин требало бар 20 сати? И где је тих 1043 леша јер је касније на том месту пронађено 157 лешева?
9.

Зашто нико од преостале седморице из Ердемовићеве групе, који су наводно побили 1200 људи, није ухапшен, процесуиран и изведен пред лице правде, иако се зна ко су и где тренутно живе? Да ли се неко плаши да „главни сведок“ не постане „лажни сведок“?
10.

Да ли је, на крају, случај Сребреница медијски припреман, предимензиониран и свесно искривљен да би се створила слика о „злим геноцидним Србима“ и тако ублажила критика јавности на стотине хиљада протераних Срба из Книнске Крајине (само двадесет дана после наводног геноцида у Сребреници), бомбардовање Републике Српске (само месец и по дана после наводног геноцида у Сребреници), затим бомбардовање Србије (као изговор да се поново не догоди наводни геноцид у Сребреници) и тако даље…

Ето, било би лепо да нам неко одговори на ових десет питања. Питања има још десет пута оволико, питања на које још нису пронађени одговори. Она захтевају да се случај „Сребреница“ поново и на прави начин, објективно и детаљно и чињенично, испита. Овде се не ради ни о каквој релативизацији злочина са наше, српске стране, већ апсолутно о потреби да се сазна права истина. Истина ће нас ослободити, без обзира колико она била тешка и болна за све народе на Балкану.

Потребно је и у интересу је свих, на првом месту нас Срба и босанских муслимана, али и народа и честитих политичара и људи великих западних сила, да се сазна права и целовита истина о Сребреници. Дакле, не само делимична, једнострана и у многоме извитоперена истина, јер када је таква, она не представља истину већ неистину.

Медијска машинерија која је пројектовала слику о Сребреницу коју данас познајемо, по којој су немилосрдни и нечовечни Срби извршили „највећи геноцид после Другог светског рата“ над недужним муслиманским цивилима, над муслиманским женама и децом у Сребреници, прави је пример једностране и искривљене истине. Све је већи број људи у свету који схватају да су обманути. Велики број иностраних интелектуалаца, као и нови и у многоме објективнији а до данас мало познати извештаји, разбијају лажни медијски симулакрум о америчко-каубојској варијанти о „добрим“ и „лошим“ народима у Босни, конкретно у Сребреници. Џулија Горин, Дајана Џонстон, Ноам Чомски, Јирген Елзесер, Валтер Маношек, Жерминал Чивиков, Жак Вержес само су нека имена у низу оних људи који говоре једну другу причу од ове званичне; затим појављују се извештај Холандског института за ратну документацију, па извештај Информативне мисије Националне Скупштине Француске, као и закључци са Међународног скупа одржаног у Москви, априла ове године, који сматра да „питање Сребренице и такозваног геноцида муслиманског становништва и припадника војних снага мора да се подвргне свестраној и исцрпној анализи у светлу нових података и свих доказних материјала који се налазе на располагању“.
Српски Отпор


Овај број Двери српских само је први у низу пројеката које ће велики број српских невладиних удружења, које су чланице Српске мреже, спровести у циљу проналажења истине.

Овај број Двери, такође, треба да освести и ободри оне српске властодршце, како у Републици Српској тако и у Србији, да се не повијају како им Брисел и Вашингтон кажу, већ да, залагањем за истину, у овом по Србе тешком историјском тренутку, оправдају народно поверење које им је дато. На крају, после 10-годишње небивале медијске тортуре и „улагања“ у оне „демократске“ србе који певају „њихову“ песму, овај број симболички представља организован отпор својеврсном медијском етничком слабљењу српског народа од стране неких западних сила, на првом месту САД, која, по сведочењу њеног амбасадора у Србији Камерона Мантера, годишње помаже „развој демократије у Србији са 50 милиона долара“. Они имају силу и моћ, а ми имамо правду и потребу да преживимо.

Ком опанци, ком обојци.

Аутор је главни и одговорни уредник часописа “Двери српске”

http://www.youtube.com/watch?v=aWH0NLyZ6oE

http://www.youtube.com/watch?v=5lmsUZi9 ... re=related

http://www.youtube.com/watch?v=rbPKiLk6 ... re=related

http://www.youtube.com/watch?v=4oCtt3nh ... re=related

http://www.youtube.com/watch?v=Ohm843tz ... re=related

Обавезно погледајте свих 5 делова.

ZAGREB - Srbi iz Hrvatske, i deset godina posle rata, pod pritiskom intezivno prelaze u katoličanstvo. Đakon Ljubiša Miodragović našao se u čudu kada je pre mesec dana krenuo da po prvi put sveti vodicu u selima u okolini Ivanić Grada i Čazme. Naime, neki njegovi parohijani saopštili su mu da im usluge pravoslavnog popa više nisu potrebne, jer su oni sada rimokatolici!
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan alarmirao je ovih dana Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve, uputivši mu pismo u kojem obznanjuje da je „prekršteno više desetina pravoslavnih Srba u nekoliko parohija Arhijerejskog bjelovarskog namesništva”. Mitropolit tvrdi da je u Hrvatskoj dosad prekršteno više od 30.000 Srba i da taj proces i dalje traje.

Iako mitropolit Jovan nije naglasio o kojem periodu je reč, jedan od vodećih hrvatskih intelektualaca i predsednik Građanskog odbora za ljudska prava Zoran Pusić javno je utvrdio da je od 1991. do 2003. samo u Zagrebu 20.000 dece pravoslavne veroispovesti prevedeno u katoličanstvo.

Od predratnih 150.000 Srba u Zagrebu danas ima samo 19.000 onih koji se tako izjašnjavaju. Paroh zagrebački otac Milenko Popović koji 25 godina živi i radi u glavnom gradu Hrvatske, nekada je imao 700 pravoslavnih kuća u koje je odlazio, a danas ih je samo 36. Da parohijani ne bi imali problema, otac Milenko zaobilazi njihove domove.

- Prelazaka u katoličanstvo ima manje nego za vreme onih ratnih i poratnih godina, ali je i dalje prisutno. Pritisci na Srbe su veliki. Nama se masovno obraćaju roditelji sa zahtevima da deci izdamo potvrde da su krštena. S tim papirima idu kod župnika i daju mu saglasnost da su njihova deca dobrovoljno prešla u katoličanstvo. Baš u ovom periodu godine, između Uskrsa i Duhova, tih zahteva je na desetine i stotine. Pošto mi potvrde ne damo, onda župnici decu vode na „firmu”, ili kako mi to zovemo Svetom tajnom miropomazanja, bez toga.

Ni stariji Srbi iz Hrvatske, koji su čitav život proveli kao pravoslavni vernici, nisu sigurni da će biti pokopani po pravoslavnom obredu. Jerej Popović kaže da Srbi koji su u braku sa katolikom po pravilu traže da se i njihovi roditelji sahrane kao katolici.

- Na sahranama se okupi dosta ljudi, pa mnogi ne bi želeli da se tom prilikom otkrije da u porodici imaju nekog pravoslavnog. Slično je kod venčanja. Nedavno nam je jedan naš vernik rekao da ne može da se venča u pravoslavnoj crkvi, jer je župnik zapretio njegovoj devojci katolkinji da je više nikada neće ispovediti i pričestiti - priča otac Milenko.

Jereju Milomiru Gvojiću, parohu bjelovarskom, sela oko Ivanić Grada koje pominje mitropolit Jovan u pismu Sinodu, bila su parohija do 1. januara ove godine, kad ih je preuzeo đakon Ljubiša Miodragović. Prema njegovim rečima, u tom kraju ima oko „60 do 70 srpskih kuća” i mnogo onih koji, baš, ne vole da se zna da su Srbi. Jerej Gvojić, međutim, nije primećivao da pravoslavni narod iz tog kraja masovno želi da se odrekne vere svojih predaka.

- Možda ove godine nisu primili sveštenika zbog siromaštva, možda nisu mogli da mu plate, pa je đakon to pogrešno protumačio - pokušava da ublaži situaciju jerej Gvojić.

On, ipak, priznaje da Srbi iz njegove eparhije prelaze u katoličanstvo i da mu je nekoliko njih reklo „da bi želeli da pređu u rimokatoličku veru”.
- Najčešće se to dešava iz straha da ne izgube posao, ili da bi se lakše zaposlili. Da deca ne bi imala problema u školi, roditelji ih upisuju na katoličku veronauku i tako ona postaju katolici - kaže Gvojić.

Novi katolici

U parohiji Narta, prema evidenciji SPC, u katoličanstvo su prešli: Marija Žakula iz Narte, Marija Popović i Srdija Gajica iz sela Laminac, kao i članovi nekoliko domova u naselju Bosiljevu. U katolike su prešle Nevenka Jelača i Ljiljana Marinković, kao i kuća u Đorđa Puvače u Marinkovcu Donjem. U selu Šumeću jedna kuća je pravoslavna, a ostalih pet, šest se prekrstilo u katoličku veru. U selu Blatnica, u katoličanstvo je prešla Milka Vujičić, u Lipovčanima Milan Davidović sa dva člana familije i Stevo Davidović. I Josip Galić prekrstio se u katoličanstvo, u selu Derezi to su učinili Nenad Višnjić i Dušan Radosavac. Dve kuće u selu Dereženi promenile su pravoslavnu veru.

Zašto smo mi Srbi

Paroh zagrebački Milenko Popović navodi primer svoje najmlađe ćerke koja mu je pre nekoliko godina postavila zanimljivo pitanje.
- Dete me je pitalo: „Tata, zašto smo mi Srbi?” Svaki dan je slušala da su Srbi zločinci, agresori, pa se zapitala zašto pripada tom narodu. Takva propaganda u hrvatskim medijima je prisutna i danas, pa kad se još to utvrdi u školi, onda imamo takvu situaciju - kaže sveštenik Popović.

Majke Srebrenice kradu pare

18.04.2009.
Munira Subasic brkata spodoba



Vise mi je dopizdilo da gledam te ozaloscene majke srebrenice,dopizdila mi je ogromna kolicina lazi koju nas naivni narod proguta jer :Nemoj se grijesiti,pusti tesko im je..Ne grijesim se ja grijese se oni,a ja malo je rec da mrzim nepravdu i lazi..

Prije svega HVALA DRAGOM ALLAHU,sto postoji Bakir i emisija 60 minuta,jer jedino on ima dovoljno hrabrosti da srusi sve barijere,mislim da apsolutnu niko drugi nebi imao hrabrosti da kaze nesto protiv tih ozaloscenih jer su izgradile prejak lobi oko sebe,stavili citav svjet oko sebe,i hajde budi hrabar pa reci nesto protiv njih?

Prije svega osvrt na emisju koja je emitirana 08.09.2008.Gdje doticna Munira Subasic,predsjenica udruzenja majki Srebrenice javno i bez imalo stida i kajanja priznaje sljedece: u svom vlasnistvu ima dvije kuce u Sarajevu,kucu u Srebrenici, od cega je jedna Sarajevska kuca prijeratna, ali druga i neuporedivo veca je sagradjena nedavno, ima tri sprata i potkrovlje (fino prikazana), i cak nekog ministra kao podstanara koji, naravno, uredno placa zakupninu. Podrazumijeva se da se ova zakupnina najvjerovatnije placa iz budzeta (dakle, nasim novcem), jer ne znam ni za jednog ministra iz Sarajeva da nema svoj stan ili kucu, sto znaci da ovaj dolazi van Sarajeva (nije htjela otkriti o kome se radi).

Sljedeca stavka je bilo pitanje o njenoj plati, za koju ova «ozaloscena» sa smijehom rece da je "4.000 maraka", a onda i dodaje: "pa eto, dvije mi mogu biti za zivota, a dvije onako, da se ima..." (?!)

Ni tu nije kraj, pa na pitanje novinara o sluzbenom automobilu (dzip doniran organizaciji od UN-a)» ozaloscena «hladno kaze kako "to auto ne moze drzati ispred kancelarije (nije navela razlog zasto ne moze), pa ga parkira pred svojom kucom, a njen sin ga vozi jer nema svog vlastitog auta..." (?!?!?!).Zatim je rekla i za donacije,naime,BHTelekom je njenoj organizaciji donirao 300.000 KM (?!), od cega je, po njenim rijecima, potroseno oko 18.000 za renoviranje prostora u kojem je smjesteno udruzenje (prostor doniran od vlade , kao i "nesto malo" na funkcionisanje organizacije, a da na racunu jos uvijek ima tih para za buduci rad. Onda se nadodje na to da od tih para na racunu organizacije ima jos oko 100.000, pa ispade da je spomenuti utrosak od "nesto malo" za rad organizacije oko 170-180.000 KM... Kako se doslo do te donacije od 300.000 je, opet, posebna prica.

Na kraju je priznala da ta «ozaloscena» cijeli rat nije ni bila u Srebrenici, njen muz jeste ali ne kao borac, nego je tamo radio za nekoga, i naravno izvukao se. Ali ono sto je uzasno nisko jeste da se njihova kcer nalazi na spisku Srebrenicke djece bez roditelja i prima pomoc u to ime?!?!

Ja za jos mnoge lazi nje i njoj slicnih koje su rat iskoristilu u smislu:»rat jest jednako brat» znam,ali mi je bilo potrebno da se ima argument za pricu i evo sama ga je dala.

Ta ista zena zajedno sa njima 11 jula nosa one krpe sa natpisima imena poginulih a sin i muz zivi citavi i bogatiji od nas sviju.I nije ona jedina znam potvrdjeno od ljudi iskrenih srebrenicna,da je vecina zena iskoristolo priliku da na spisak poginulih stavi i imena ljudi koji su umrli godinama prije rata.Isto tako znam da nijedna nema apsolutno nikakve namjere da se vrati u srebrenicu a zasto bi?djeca im se radjaju u Sarajevu zavrsavaju fakultete sto nikad ni sanjati nisu mogli,a i kad toliko pate i zale za poginulim muzevima(cast izuzetcima i postenim zenama)zbog cega oko svake vidim po cetvero male djece??

Muka mi je od cinjenice da ta brkata spodoba Munira kako je zovu,bez osnovne skole putuje po svijetu i sto se ta ista nepismena zena uspjela susresti sa najvecim drzavnicima svijeta,ne treba nam takva prezentacija zemlje u svijetu kroz ljude nepismene,neobrazovane.

Muka mi je i od toga sto u javnom preijevozu gdje si prinudjen biti sa njima u malom prostoru cujes price kako se u Sarajevu nista nije desilo..(a masakri a komadi tijela,a to sto je moj zivot svakodnevno bio u opastnosti konstantno 4g)to sto sam djetinjstvo provela u podrumu i bila zahvalna Bogu na svakom prezivjelom danu.Samo se u Srebrenici desio zlocin??i odkud im pravo da izdizuci svoju zalost iznad zalosti ljudi iz Sarajeva Mostara Visegrada Gorazda i drugih,po njima se samo u Srebrenici desio zlocin,nasa bol i patnja su minorne,bas one znaju cija je bol veca?

Muka mi je i kad dodje 11 jul pa vidim da te iste koje zive u blizini,gledaju prijenos preko televizije,a djeca iz sarajevskih skola budu organizovana da taj dan odputuju u Srebrenicu i daju pocast,a one sjede i gledaju na televiziji?

Ljudi vjerovatno na osnovu ovog teksta ce rec,nije muslimanka,ne vjeruje,ali ljudi ja sam na strani istine,i ukoliko ne vjerujete meni pogledajte emisiju 60 minuta,i povjerujte onda bar svojim usima, gdje doticna sve to priznaje bez imalo stida i kajanja.Njena plata je 4000,a mi smo ubjedjeni da politicari kradu?

Budite na strani pravde!

http://neboljubavi.blogger.ba/

Стрељали седмогодишњака

КОЊИЦ
Прије нешто више од четири године овдашња јавност била је шокирана након што су телевизијске куће емитовале видео снимке на којима је забиљежено како припадници паравојне јединице "Шкорпиони", у љето 1995. године, у рејону Трнова стријељају шесторицу заробљених бораца Армије РБиХ из Сребренице. Снимак је, према признању, уочи обиљежавања годишњице страдања у Сребреници, од припадника "Шкорпиона" купила Наташа Кандић, предсједница Фонда за хуманитарно право. Одмах по емитовању језивих снимака правосуђе Србије је муњевито реаговало и ухапсило четворицу "шкорпиона", којима је већ у априлу 2007. изречена казна од укупно 58 година затвора.

Међутим, далеко тежи ратни злочин са застрашујућим порукама српском народу догодио се у Коњицу на почетку оружаних сукоба у БиХ када су, Мухарем Мацић, Адем Ланџо и Јусуф Потур, заједно са Шефиком Туцаковићем и Мирсадом Максумићем, као припадници специјалне јединице Интервентни вод у саставу МУП РБиХ, 1. јула 1992. године, на најбруталнији начин стријељали четворочлану породицу Ђуре Голубовића из Коњица.

Истина, овај гнусни злочин није забиљежен на видео траци, али по ономе што је тужилац Ибро Булић навео у оптужници на четрнаест густо куцаних страница, могу се сагледати стравичне намјере овог бестијалног чина о којем јавност у Републици Српској ни до данас није довољно упозната.

Иако не треба сумњати у искрену намјеру тужиоца да одговорни за злочин над четворо српских цивила међу којима и двоје малољетне ђеце, буду осуђени, Булић је покушао да ублажи не само посљедице већ и мотиве овог свирепог злочина, којег су починили припадници регуларне муслиманске војно-полицијске формације.

Већ на почетку оптужнице Булић описује како је Миралем Мацић позвао припаднике Интервентног вода да буду гости у кући његовог оца Реџе у насељу Главичина.

Одмах потом из службених просторија њихове јединице у Коњицу кренули су аутомобилом лада 1500 с пуном ратном опремом, наоружани аутоматским пушкама и у маскирним униформама.

Описујући како су припадници Интервентног вода у кући Реџе Мацића пополи веће количине алкохола тужилац Булић посебно наглашава детаље о томе да су оптужени у пијаном стању "пјевали и водили емотиван разговор о догађајима из текућег рата", а посебно "о страдањима и убијању бошњачко-муслиманског становништва, од стране противника, па су сви једногласно прихватили приједлог Шефика Туцаковића да се треба светити Србима и да их треба убијати".

Тужилац је, како се јасно може закључити из оптужнице, која је поднијета тек 8. децембра 1995. године, највише инсистирао на одговорности Шефика Туцаковића зато што је у међувремену погинуо.

"На приједлог Шефика Туцаковића сви су с пуном ратном опремом, наоружани аутоматским пушкама кренули из куће Реџе Мацића према стану Ђуре Голубовића (1951) у Коњицу, који се налази у Улици трећег марта, број 14. Кад су насилно око 22 часа упали у стан, присилилу су Ђуру, његову супоругу, Власту, рођену Нинковић (1957) и њихове малољетне синове Петра (1985) и Павла (1987), које су дигли из кревета и свечетворо повели у полицијску станицу", стоји у оптужници.

Злочинци су одузели Голубовићу кључеве југа 45 и потом с два аутомобила умјесто у полицијску станицу кренили путем Коњиц - Борци. Након што су без икаквих проблема прошли полицијски пункт у мјесту Поље Бијела наишли су на спуштену рампу на којој су били припадници војне полиције. Међутим, након краћег разговора који су обавили с Хаџом Мацићем, дежурним полицајацем, злочинци су наставили пут с таоцима према селу Спиљани.

- На удаљености од око километар од полицијског пункта, зауставили су се и наредили члановима породице Голубовић да изађу из аутомобила. Потом су усмјерили цијеви према четвопрочланој породици Голубовић, отворили ватру и покосили их рафалима. Кад су се увјерили да тијела убијених непомично леже на земљи сјели су у аутопмобиле и вратили се у насиље Главичину гђе је Миралем Мацић у кућу свог оца унио телевизор и друге украдене ствари из стана породице Голубовић - навео је тужилац у оптужници.

Док су се злочинци радовали послије обављеног посла и стријељања четворо четника с полицијског пункта моторолом им се јавио Хаџо Мацић са информацијом да се код њега налази дијете Петар Голубовић, који је њему и Дражену Марковићу описао шта се догодило с његовим родитељима и братом.

Наиме, током стријељања рафалном паљбом малишан од седам година пао је на земљу иако га ниједан метак није окрзнуо. Петар се притајио да је мртав, али када су злочинци напустили мјесто злочина подигао се и кренуо у мрклој ноћи да се спаси. Нажалост, зла судбина овог седмогодишњег малишана одвела је поново у руке окорјелих ратних злочинаца.

Одмах послије информације да се малишан налази на пункту стигли су Миралем Мацић, Јусуф Потур и Адем Ланџо да преузму Петра Голубовића. С њима и малољетним ђететом крануо је и Шефик Туцаковић. У мјесту званом Бегин Вир зауставили су аутомобил, извели малишана из аутомобила и потом сва четворица полицијских монструма уперили цијеви и испразнили саржере у тијело овог анђелчића.

http://fokus.ba/index.php?option=com_co ... Itemid=172

Љубиша Ристић: Ако је морално...

… а да циљ оправдава баш сва средства пример је судија Фуад Ријад, исти онај који је осудио српског генерала Радисава Крстића за геноцид.

Наиме, када је 16. новембра 1995. године, поводом Оптужнице против Радована Караџића и генерала Ратка Младића, Хашки суд издао Саопштење за штампу, судија Фуад Ријад је том приликом изрекао пет тврдњи. Од тих пет тврдњи свих пет су лажи, а четири су бестидне лажи.

Погледајмо:

«« Докази које је тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо, мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда присиљен да једе јетру свог унука. Ово су истинске сцене из пакла, писане на најмрачнијим страницама наше историје »».
Две године након тог саопштења, у Београду ће једна књига у издању Радија Б92 („слободна“ и „невладина“ наравно) под називом „Сребреница“ имати на насловној страни цитат наведених речи судије Ријада.

Ове реченице ће, такође, поновити Генерални секретар ОУН Кофи Анан у извештају који је поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. на основу резолуције истог форума бр.52/35 из 1998. којом је добио мандат да сачини извештај о Сребреници.

Обратимо пажњу да је прича о Сребреници, са потребом да шокира и застраши, припремила и пратила излазак НАТО снага ван граница у којима је био пола века, а што је свакако требало објаснити јавном мнењу великих земаља. Такође је и агресија на Србију и њена потоња окупација била праћена холивудском причом о геноциду.

Тачно десет година касније, 16. новембра 2005. године, «Центар за истраживање злочина над српским народом» је, тражећи ревизију свих пресуда у којима је овај лажов судио, издао саопштење на основу својих истраживања:



• Измишљен је деда који је присиљен да једе јетру свог унука; нема деде, нема унука, нема догађаја.
• Измишљено је убијање деце пред очима својих мајки; ниједно дете није убијено, нити пред мајком, нити без мајке.
• Измишљено је да су мушкарци и жене сакаћени и поклани: нико није сакаћен, нико није заклан; осим тога, од око 2000 ексхумираних тела страдалих само једно тело је женско тело.
• Измишљено је закопавање живих људи: не постоји ни један једини пример закопавања живих људи, а камоли више стотина.
• Вишеструко је увећан број мртвих мушкараца. » (Љубиша Ристић: Република Српска и оптужбе за геноцид)



У забитим селима око Сребренице реч «морално» се често користи са значењем да нешто мора да се уради. Например, «ја ћу да насјечем дрва ако је морално». Надам се да БорисТадић користи реч «морално» у овом значењу, јер би се у противном распала и логика и морал иницијативе о сребреничкој резолуцији. Јер, ако је неко заврнуо руку Председнику Србије, па он мора да донесе ову резолуцију, (с)лажемо се да је ово питање стварно «морално».

«Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално.» (Борис Тадић, Политика, 13.01.2010. подвукао Љ.Р)

Може се о моралу говорити и без чињеница, али се не може о моралности конкретног догађаја говорити без позивања на чињенице. То је већ неморално. И ненормално.

Које чињенице има у виду Скупштина Србије у односу на које се морално одређује? Да ли је формирана Државна комисија Републике Србије да утврди чињенице о ратним злочинима? Да ли је у «преломљеним мозговима» наших посланика само «истина» непријатеља? О чему ти људи уопште причају?

Оставићемо на страну морално претешко питање зашто се о једном злочину (над православним хришћанима) ћути а о другом злочину (над муслиманима) дере из свег гласа. Поставићемо питање о чињеницама које ће бити вредноване у Скупштини Србије када се буде говорило о догађајима у сребреничком крају током јула 1995.године? Где је списак жртава босанских муслимана и опис околности под којима су страдали?

«Тај масакр је био толико стравичан да је бесмислено било шта даље о томе говорити». (Александар Вучић, Политика, 21.01.2010)

Ова злокобна реченица је образац српске судбине у припреми: лажљиви морални став убија питања о чињеницама! Свако даље истраживање догађаја из јула 1995. године биће заувек спречено, «негаторе геноцида» чекају затвори. Остаће вечита истина о деди који је натеран да поједе џигерицу свог унука!

Некада се са сасвим малом децом разговара на овакав начин : «Да ли ти знаш причу о страшном Вуку!? Да ти причам? О, то је страшно, то је тако срашно да не смем ни да ти причам!»

Како је могуће да се и о најважнијим питањима, оним која се тичу судбине народа, српска политичка елита понаша као да забавља сасвим мало дете? Да ли је то, најблаже речено, неморално понашање?

Пре било које расправе о моралном питању сребреничког злочина, потребно је утврдити чињенице о којима се заузима морални став. То може да учини само Државна комисија Републике Србије и нико други.

Спорних детаља је бескрајно много. А за почетак би било довољно да нам се наведу имена људи који су живи закопани. Или да нам се каже бар име деде који је натеран да поједе џигерицу свом унуку.

Ако би се показало да је изјава хашког судије само детаљ удруженог злочиначког подухвата којим је разбијена СФР Југославија тада се морални став показује у свом драматичном изразу: имамо ли моралну снагу да моћне гледамо у лице и кажемо истину? Или је за нас «морално» само оно што мора да се уради?




Љубиша Ристић



Преузето са сајта: http://www.serb-victims.org

СРЕБРЕНИЦА И ПОЛИТИКА РАТНИХ ЗЛОЧИНА Од Филипа Корвина


Један од највиших званичника Уједињених Нација, у периоду када се Сребреница десила, Филип Корвин, у својој књизи Сумњиви Мандат (Универзитет Дуке 1999) и у својим чланцима говори о самим догађајима, не само у Сребреници већ и у читавој Босни, са жељом да прича добије равнотежу и Сребреница не остане изоловани догађај без историјске и чињеничне позадине.

Он напомиње да извештај групе за истраживање Сребренице, назван Манипулација Трагедијом, представља алтернативану и добро докуметовану оцену Сребренице и патњи свих нација бивше Југославије.

Његово сећање на Сребреницу има и субјективну конотацију, с обзиром на то да је баш тада један босански снајпер покушао да ме убије, то је био знак да босанске власти нису сматрале Уједињене Нације савезником, и да је постојала велика празнина у њиховој комуникацији.

Када су српске снеге кренуле у правцу Сребренице, мало ко је могао да предпостави шта ће се десити, сумњало се на то да Срби само желе да скрате обилазни пут око јужног дела сребренице како би уштедели на гориву. У међувремену, холандски генерал УНПРОФОР-а Кис Николаи је био на вези са Хагом, нису могли да одлуче какву ће акцију да предузму, с обзиром на то се у Сребереници налазило око 2000 холандских војника. САД су инсистрирале на бомбама јер су по њима ти војници били само колатерална штета.. Наравно они нису имали трупе на земљи тако да се њихове препоруке нису озбољно разматрале, јер нико није желео да изгуби војнике у сукобу Срба и Босанаца.

Годину дана после пада Сребренице, само њено име је постало синоним за наводни српски геноцид. Књиге и извештаји су били писани, радио и телевозијске емисије емитоване, таласи такозваних доказа изношени, како би се доказо овај злочин против човечности, а Уједињене Нације су основали Хашки трибунал како би судиле већ осуђеном народу. Не би било претеривање рећи да су неки новинари и амбициозни политичари направили каријере промовишући ове наводне злочине.

Ситуација је била далеко од онога што се писало у новинама и објављивало у медијима. Жртве су жртве у ма коликом броју оне биле и заслужују пажњу. Али постоји огромна разлика у бројци од 7000 невиних цивила које међународна заједница помиње и 700 невиних жртава што је много ближе стварној бројци страдалих у Сребреници. Чињеница да је бројка страдалих толико искривљена говори у прилог томе да је цела тема иполитизована. Цифра од 7000 ће пре шокирати него цифра од 700.

Такође постоји евиденција да је хиљаде Срба измасакрирано, мучено, силовано и понижавано током рата у бившој Југославији, али међународна заједница се није ни потрудила да објави ове монструозности. То објашнњава да Сребреница нији самостална трагедија већ да јој предходе дешавања попут напада хрватске војске на Србе у Славонији, и прогон српских цивила из својих домова где су чинили чак 90% популације. Али за међународну заједницу Срби као да су заслужили то што им се дешавало. За њих, масакр Хрвата, Бошњака или Албанаца са Косова је геноцид, али је масакр Срба заслужена ретрибуција. Очито да међународна заједница није сматрала за потребно да масакр Срба обележи споменицима, уместо тога издати су налози за хапшење Српских лидера.

Постоје пар чињеница које се морају узети у обзир да би се сагледали догађаји од 11. Јула 1995. Прва је да је Србереница део веће слике догађаја у рата бивше Југославије, и представљање једног догађаја као микрокозма је покушај да се искриви цела слика и демонизира једна страна у рату.

Оно што се догодило у Србреници је само ескалација сукоба зараћених страна у трогодишњем периоду. Као што је репортер ББЦ-ија Џонатан Рупер указао, број погинулих муслимана у Сребреници је пре био у стотинама него у хиљадама, и вероватно није већи од броја погинулих Срба који су изгинули у Сребреници и нападима Бошњачког команданта Насера Орлића и његове крвожедне банде.

Страни интервенционисти се хвале да су напали бившу Југославију због ’хуманитарних разлога’, али рат се никада није водио из хуманитарних разлога па ни бивша Југославија на крају 20 века није била изузетак.

Догађаји у Сребреници се нису десили у политићком вакууму. Зар се могло тако нешто десити да се Југославија није распала на тако насилан и против уставан начин, на штету и против воље 45 % становништва, Срба. (Срби су чинили 31% становништва у Србији). Људи могу постати веома љутити када им одузмете њихову земљу.

Можемо само да замишљамо шта би се десило само да је дипломатији дата већа шанса, да НАТО није имао амбицијие према истоку, према границама бившег Совјетског Савеза да анексилрала оно што се сада зове ’нова Европа’. Можда би дошлог до мирног распада Југославије, али је распад Југославије био пажљиво испланиран од мањина у Југославији, и вођен моћним западним државама попут Немачке.

Једна од највећих лажи која се чула је да је у бившој Југославији интервенисано због страха да се конфликт не прошири ван њених граница. Али ни један народ Југославије није имао амбиције ван граница Југославије, нације ван њених граница су имале своје амбиције у Југославији.

Када највећа војна сила доживљава кризу идентитета, свет је у опасности. После Хладног рата није постојалао више потребе за постојањем НАТО-а, јер није било ни претње Совјетског Савеза,али су бирократе одлучиле да НАТО треба да буде оружје којим ће се демократија примењивати широм света, како би се промовисала глобална економија и свет био слободан за Цоца-Цолу. Србија је платила цену свог противљења овоме, а Сребреница је део те цене.

Пост мортем студије, укључујући и оне Уједињених Нација, говоре о неспособности међународне заједнице да препозна ’зло’ као главан разлог своје немоћи да оконча ратове 1990 на Балкану. Када ово самозаваравање не би било тргагично било би комично. Ратови су се увек водили због економских, политичких, стратешких и социјалних разлога. Рат у Југославији није изузетак, вођен геополитичким НАТО амбицијама.

И ако би спознаја зла била теме за војну интервенцију, ко би онда требао да буде Велики Инквизитор? Ко одлучује о томе ко је зао? Одговор и није тако тешко замислити. Очигледно да се најмоћније нације сматрају посланицима Бога и одлучују о томе ко је зао. И за сада Инквизитори, они који су спознали зло на Балкану, живе у Хагу.

Рату у бившој Југославији, мора се додати и следећа позадина, као би прича добила историјску конотацију. Дозвољавамо одређеним људима да имају историјска сећања, дозвољавамо Јеврејима да се сећају Холокауста, као што би и требало да буде. Али не дозвољавамо Србима да се сећају масакра који се одиграо за време Другог светског рата, који су марионете Нациста, Хрвати у одорама Усташа и Босанци чинили над Србима. Како да то не изазове бес и сумњу код Срба када им се каже да после 50 године треба да буду мањина у новим земљама у којима су били убијани за време Другог Светског рата? Замислите да је Јеврејима речено да треба да постану мањина у Арафатовој Палестини?

Иако је Сребреница, као и други босански градови, била означена као сигурна територија, српска села су и те како била нападана са подручја Сребренице. Према речима Холандских новинара Јан Wиллем Хониг и Норберт Ботх 1993 Уједињене Нације су усвојиле резолуцију 819 која проглашава Сребреницу сигурном територијом. Али главна претња Сребреници су били бошњачки командант Насер Орић и његови бригадни команданти. Према речима ових новинара, они су сејали страх и терор међу избеглицама, отимајући и богатећи се. Често су испаљивали ватру на Србе са положаја близу Холандских трупа, надајући се да ће тако изазвати сукоб између Србе и Холанђана.

Двоје извештача, који никада нису били наклоњени Србима, Лаура Силбер и Аллан Литтле, описали су у својој књизи југославија: смрт нације, напад Орићевих снага на српска села и цивиле 7 јануара на Православни Божић. Број жртава је процењен на 2500. Овај догађај је предходио Сребреници само 3 месеца раније, и Срби су имали добар разлог да сумњају да ће Сребреница икада бити сигурна територија док се Насер Орић налази у њој.

У свом извештају, 30 маја 1995, генерални секретар Уједињених Нација, говори о Босанским провокацијам са сигурних територија, спомињући Бихаћ, Тузлу, Горажде и Жепу поред Сребренице.

Срби су имали веома добре тактичке разлоге да затворе ове рупе иза својих положаја, јер су се све сигурне територије на источној страни налазиле иза положаја Срба и представљале не само претњу већ и потешкоћу у кретању с обзиром на то да је заобилазак истих изискивао утрошак много више горива. С овим пада у воду и тврдња многих да су Срби лешеве погинулих муслимана превозили у хладњачама на удаљене локације и тамо их сахрњивали у масовним гробницама.** Срби нису имали довољно горива ни за своје тенкове када су се повлачили са одређених позиција већ су узимали од УНПРОФОР-а, тако да га сигрурно нису имали ни за превожење лешева**.

Данас се у Босни води кампања закопавања истине заједно са телима. Један изоловани догађај не објашњава сложени процес рата. Историја није колекција појединачних звукова. Историја је процес са неколико брана, да би се схватила Сребреница мора се разумети и брана НАТО кризе идентитета.

Као један део кампање дезинформација о догађајима у сребреници, Уједињене Нације су избегавале интервјуе са онима чија се мишљења нису поклапла са званизним ставом Уједињених Нација, па ни самог аутора. Али једног дана мора се чути и друга страна приче како би се разумела Сребреница, историја рата бивше Југославије, историја Европе и историја света.

"Стрељани" у Сребреници, а гласају у Европи


Швајцарац Александар Дорин, пореклом Србин, објавио је књигу “Сребреница - историја једног салонског расизма”, у којој “открива лажи о српском народу који је пуних 60 година у континуитету страдао и одједном постао агресор и једини кривац за сва зла која се дешавају у свету”.

Он наводи да је користио податке које је добио од многобројних новинара, политичара, стручњака и агената из Европе и Америке, који су учествовали у рату на просторима бивше СФРЈ, а којима доказује да су Срби лажно оптужени за масакр на пијаци Маркале у Сарајеву, гранатирања Дубровника и Сарајева, као и силовање више од 50.000 муслиманки па све до наводног геноцида у Сребреници.
-Неки од њих тврди да су на седницама НАТО чули хвалисања генерала да су разбили Југославију и да је тај план постојао најмање 20 година пре почетка последњег рата - истиче Дорин за један београдски лист.

Највећу пажњу посветио је случају Сребреница, којим се бавио пуних 14 година, и прикупио је мноштво доказа да су приче и бројке о муслиманским жртвама исконструисане. -Сами муслимански извори потврђују да су приликом повлачења из Сребренице према Тузли њихови војници водили жестоке борбе са српском армијом у којима је погинуло око 2.000 бораца, а они су презентовани као жртве стрељања у Сребреници. Поред тога, на биралиштима широм Европе појавило се око 3.000 имена мушкараца који су наводно стрељани и сахрањени у Сребреници - каже Дорин, који поседује листу са тим спорним именима.

Дугогодишњим истраживањем дошао је до броја од 5.000 наводних убијених који никако нису могли да буду сребреничке жртве јер у то време нису ни били у Сребреници већ негде у иностранству. Дорин указује да се у манипулативну бројку од 8.000 стрељаних убраја и око хиљаду војника који су страдали на ратиштима широм Босне између 1992. и 1994. године.




Преузето са сајта: www.svevesti.com