http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... hp?t=11870
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=11870

Сада више крваво коло нису започели комунисти (партизана тада нема), а што је опште позната ствар. Убиствима војника Краљевске Југословенске војске у Крагујевцу са тавана. Мучки, кукавички, подло.
Међутим, није тако. Комунисти су се борили против „омрзнутих окупатора“ у априлском рату у редовима БКВ (Бивша Краљева Војска), али су сада напали ту војску да докажу да нису они почели први да убијају већ она. Можда једно од ретких признања комуниста како су бушкали за време априлског рата и како су све после рата преокренули. Да се власи не сете, комунисти неке своје „хероје“ и истакнуте „руководиоце“ на сликама приказују у униформама некадашње КВ. То је трик и пропаганда, али лако читљива. Кад-тад трагови у снегу морали су да се покажу и показали су се.
На критику фељтона мр Цветковића „Између Српа и чекића“, Савез антифашиста Србије напада БКВ и каже да је она почела прва да убија, да су затим наставили Немци, квислиншке војске, итд. Сви, само партизани не.
Овим апострофирањем да су крваво коло почели војници и старешине БКВ показали су да су лагали народ.
Нећете наћи ни у једној њиховој књизи о априлском рату податак да су убијани немачки војници, а убијани су. Уствари, наша војска се распала у парам парчад и никакав отпор није пружан Немцима. То је тачно, али су петоколонци и похватани немачки шпијуни без милости ликвидирани. Ту су били и Арнаути, такође издајници. Таква сушта истина није заслужила да се покаже када је пропаганда другачије говорила. Зашто? У случају да су објавили имена тих побијених издајника, нашла би се и имена њихових комуниста, као рецимо Жарка Зековића Вилија, и неко би свакако скренуо пажњу. Боље је било ћутати. Исти Зековић је био робијаш па је побегао после Симовићеве амнестије комуниста и наставио стари посао.
У брду докумената, изјава, сведочанстава и цементирања опште познате ствари да су комунисти почели први да убијају, Савез антифашиста Србије сада кривицу сваљује на некадашњу војску и почиње редослед: „БКВ, Немци....“
Не смета њима БЈВ тек тако.
Комунисти су били саботери у априлском рату. Има и за то примера, а наводе се само три која су свима позната.
Да би саботирали борбу БКВ, њихови активисти су у Крагујевачком Заводу уместо бомби стављали камење. Због овакве саботаже људи су плакали и питали се да ли има издајника и у српском народу. Има, али то нису Срби већ отпадници од Српства.
Да би саботирали борбу БКВ, њихови активисти су у Војном Заводу Обилићево и Равњак код Крушевца ломили пресе и онемогућавали производњу војне опреме.
Да би саботирали борбу БКВ, њихови агитатори су попут Хрвата и љотићеваца викали да се предају војници и да је рат завршен.
Док је цела земља у жалости због поробљавања, издајници - комунисти су прославили празник рада 1. мај и поделили летке.

У селу Долац, недалеко од Беле Паланке, официри су похватали неке комунисте и пострељали их. Као одмазду, обесили су их да читав народ види како изгледају петоколонаши и саботери. Комунисти су догађај у Долцу сакрили. Чак нису уврстили ове њихове агитаторе као своје људе. Опет, да се Власи не досете и да се не показују трагови у снегу.
Комунисти су имали фобију од официра и подофицира Војске Краљевине Југославије.
Да је то истина нека послуже неколико примера.
У комунистичким редовима било је око 20-так некадашњих официра КВ. Уствари, ти официри су и пре рата симпатисали комунисте, па су им се и прикључили.
Ово важи све до њиховог омасовљавања када се број официра попео. А највећи проценат су чинили некадашњи официри Усташке војске.

Комунисти су издали потерницу за 800 заробљених официра бивше КВ у случају да се врате у земљу. Копије се налазе у мом поседу. Јасно поред сваког официра пише „борба против комунизма“, „народна обнова“, „противник комунизма“, итд.

Када се све ово сабере излази да су комунисти учествовали на неки начин у априлском рату, али на немачкој страни. На који начин?
Сама саботажа је довољна ствар, а стрељања таквих саботера још довољнија.

Ово је у вези са њиховим „открићем“ да су крваво коло убистава започели припадници некадашње Војске Краљевине Југославије.
Остало прочитајте на:

http://www.antifasizam-nob.org.yu/glas.php?id=150

Скоро је објављено на интернету иако је ова њихов Глас Истине изашао још прошле године. Редовно пратим њихове глупости. Што се више бране, још више се разоткривају.

ДОКЛЕ ЋЕ ЧЕТНИЦИ ПОД ПЕТОКРАКОМ?

http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... hp?t=12192

Свако лице када се роди осуђено је и да изумре. Такав је сурови закон мајке природе. Свако лице треба да има: име, презиме, име оца, мајке, дан, месец, годину рођења и датум смрти...
Свако лице које је погинуло у рату мора бити уписано како је погинуло, где је погинуло и под којим околностима.
У свим цивилизованим земљама света пописи жртава рата су урађени. Једино код нас и даље четници носе петокраке. Како?

Овако.

Широм Србије никли су комунистички споменици палим борцима у НОР-у.
Има их по свим градовима и селима (сеоске чесме, општине, задруге, итд).
На њима се могу прочитати имена палих бораца НОР-а у Другом светском рату. Неупућени човек ће одмах поверовати и рећи: „Колико су партизани страдали - то је страшно“. На неким споменицима пише да су усмрћени од окупатора и опет са ознаком НОБ и петкораком. Тако ће деловати неупућеном човеку на први поглед.
Упућеном човеку ће ово деловати толико безобразно, малициозно и покварено да ће само рећи: „Страшно!“.
Ја сам данас имао прилике да се нагледам тих безобразлука - да се суви Дражићевци, како воле да их зову сељаци, налазе на истом списку са комунистима – под петокраком!
Да ли је могуће то? Јесте, могуће је. Комунисти су тако увећавали непостојеће жртве.
Узмимо за почетак пример споменика палим жртвама рата у НОР-у од окупатора. Споменик је у селу Тешица код Алексинца, око 25 км од Ниша.
Уписани су следећи:

1.Вукица М. Веселиновић
2.Љубомир Ј. Врбић (није му чак уписано ни тачно име!)
3.Славољуб В. Јанковић
4.Божидар С. Станојевић
5.Богосав С. Станојевић
6.Славољуб Д. Стојановић Цаца (опет нетачно, треба Маца)
7.Цана М. Ристић (опет нетачно. Чак четнику ни име нису знали-треба Богдан)
8.Боривоје Љ. Станковић – борац (али чији?)
9.Миливојевић С. Живко (није га уопште усмртио окупатор)
10.Љубодраг О. Станковић (четнику опет нису знали име. Треба Љубиша)
11.Слободан О. Јовановић – борац (глупости. Треба наредник)
12.Будинир Д. Петровић (чак нису исправили „н“ у „м“)
13.Милан Д. Ристић
14.Обрен М. Стојиљковић (опет нетачно. Треба Смиљковић)
15.Милан С. Николић из Ниша (опет нетачно. Треба из Сврљига. Војводи Миланчету нису ни знали да је имао ту титулу)
16.Бошко Антић (четнику нису знали име оца – Драгослав)
17.Милан С. Миленковић
18.Милета А. Веселиновић
19.Живота О. Стаменековић из Моравца (четнику нису знали место рођења – Ниш)
20.Драгиша Б. Станојевић (четнику-чувару пруге нису знали име мајке, јер му је отац Велимир, а мајка Росанда. Дакле „Р“)


И сада... Колико на овој плочи има комуниста, колико четника, а колико других жртава?

Е, то сам данас нагазио и питао предеседника некадашњег НОО села и рекао је:
„Ма само једна партизанка, а остало су побијени Дражићевци и они који су умрли у немачком заробљеништву.
Није слагао. Тачно је тако. Све се то одлично зна, али се крије.
На партизане отпада свега један.
То је крајачка радница Вукица Веселиновић која је стрељана од Немаца у Нишу.

-Па што, побогу друже, исписасте све комунистичке противнике на споменику и залеписте им петокраку?
-Директива!
-Има још два Дражићевца које су стрељали окупатори из Тешице, а њих нема на споменику. Да ли их знате?
-А да ли их ти знаш пошто видим да су проучавао Дражићевце?
-Наравно, али чекам да Ви кажете па да потврдим.
-Па ту је Милун Бошњак.(Бошковић – трговац)
-Зашто се у књизи Д. Мирчетића он води као погинули партизан у Босни 1945. Кога је тај обмањивао? Глупе Србе?
-Не знам. Други ти је Жарко Боривојев.
-Знате му Ви свакако презиме. Сви сте се Ви у селу одлично знали. Знали сте све. Од тога шта ко о коме мисли до тога ко је вера, а ко невера. Презиме, друже ...?
-Поповић.
-На Бубњу је стрељан?
-Е, то не знам.
-Сетите се. Помоћи ћу Вам. Та прва рација Бугара у Тешици је била априла 1943. године. Тражили су пушке и Дражиновце. Жарко је чувао колибу са оперативним штабом и шта је даље било...
-Он је стрељан у лето 1943. године.
-Тачније, 8. јула.
-Тачно.
-Бугарска казнена експедиција?
-Јесте. Бугари су га стрељали.
-Само њега?
-Па било је још Дражићеваца.
-Двадесет и пет.
-Чек, чек, има још један Дражићевац сада се сетих.

Наравно да сам знао и тог, али сам направио малу блиц –пробу да видим да ли има савести. А има. Иако има добрих осам лета. Сви се они праве „блесави“, а када се „притегну“ документима и сазнањима немају куда
-И њега се сетисте?-наставих.
-Аха.
- Радио је у Нишу, у фабрици Кожа
-Знам, знам. Он је Бранко Ђорђевић.
-Да није Борислав Ђорђевић?
-Не, не...Б..б....бра...
-Бранислав?
-Тачно! Нема више или ти још неког знаш па ме овако мало зајебаваш под старе дане?
-Један није стрељан од окупатора.
-Знам. То је Живко Миливојевић. Њега су убили Дражићевци као партизана, али је уписан на споменику. Ко зна зашто.
-Мало ли је Дражићеваца који су стрељани од окупатора? На споменику их има тачно 8 и ова три која нису на споменику. Једанаест је стрељано само из Тешице.
-Ма био је то ужас.
-Богосава, Светолика, Драгишу су стрељали као чуваре пруге и четничке обавештајце. Сирота Росанда је морала вашим властима да их пријави као партизанске сараднике, на бази тих изнајмљених исказа је и написано да су партизани дигли пругу, а све је то урадила да би имала право инвалиднине. Тако су они су и уписани на споменику.
-Да.
-Јавили су Дражићевцима да воз долази из Ниша тачно у 12. 15. Сећате ли се оне саботаже на прузи Тешица – Лужане, па и код Грејача?
-За Грејач знам само да је Биљана Јефтић одатле. Друго не знам.
-Немци су отворили 4 фасцикла ДМ. Сви ти јунаци из Тешице мучени су зверски у логору као Дражићевци, осуђени на смрт од Фелдкомандантуре и стрељани на Бубњу. Документ је БДС /1 А- кутија 1.
- Ма зна се то, али ето...Рат је био, млади човече.
-А шта ћемо са Дражићевцима који су уморени у Маутхаузену и осталим логорима, а има их на споменику?
-Ма пусти...
-Знате ли приближно да ми кажете колико је четника било из Тешице?
-Ма читав моравски крај је био у Дражићевце...
-Хвала лепо. Довиђења и нека вас Бог чува, друже Милане.
-Довиђења!

Доказ.

Дакле, далеко да се стрељани Дражићевац звао Љубомир Ј. Врбић. Прекрстише човека ни кривог ни дужног. Треба Драгољуб, од оца Јеврема Врбић.
Ево шта је то било у Тешици у тој другој бугарској рацији. Документ из архива.

О страдању свога брата Драгољуба Врбића због скривања пушака, Александар Врбић је изјавио следеће:

„Маја месеца 1943. год. бугарски п.поручник Захаријев са још једном групом Бугарских војника Нишког гарнизона, вероватно по некаквој достави дошао је у Тешици у циљу откривања Дражине организације, која је онда била прогоњена као и у циљу проналаска оружја. Између осталих лица осумњичен је и мој син Адам и спроведен у Житковац, где је против њега вођена истрага. Од тешког злостављања и немилосрдне туче, мој син Адам морао је признати да је наша кућа, прикрила 3 пушке са муницијом, као и то да је једна пушка скривена код куће, а две на појати преко Мораве. На основу ове изјаве поменута група Бугара дошла је и претресом пронашла је речене пушке и муницију. У вези са проналаском ових пушака окривљен сам ја и мој брат Драгољуб. Ја сам имао лепше држање и дао сам одмах признање да смо ми склонили пушке, те мене нису повели са собом, а мога брата и сина спровели су, односно отерали у Ниш. После десетак дана мој син је пуштен кући, а брат Драгољуб задржан је у затвору Бугарског војног суда још неко време, а потом је пребачен у немачки лагер. Тамо је остао колико ја знам нешто више од месец дана жив, а потом губи се сваки траг. Несумњиво, да је од стране немачког Гестапоа стрељан.“

(ИАН, ф. КОЗАРА, к. 10 А, нерегистрована документација, листови без броја.)

Четрдесет и садам мештана Тешице је због сарадње са четницима или због припадности Равногорском покрету заглавило нишки логор и бугарски затвор. Стрељано је или убијено у интернацији њих 20.