Нацисти нису српске патриоте. Фирер није православни Србин
Аутор: Владан Глишић , Објављено: 07. 10. 2008.

Наизглед ноторна чињеница садржана је у наслову овог текста. Ноторна чињеница, сасвим природна за сваког православног Србина, онога који познаје историју свог народа и традицију светосавља. Међутим то што ову ноторну чињеницу данас уопште није бесмислено писати и извикивати у нашој јавности, и што је то чак неопходно, то је већ доказ колико је тешко болесна преовлађујућа медијска слика Србије.

Некако прећутно и некако подмукло постоји цела булумента медија који ових дана, у обради теме заказаног па забрањеног Новосадског марша 7.октобра ове године, провлаче могућност да неко ко заступа нацистичку идеологију може бити и српски патриота, те да неко ко је православни Србин може себе називати Фирером. Припадам организацији која је себи у задатак дала да потсети Србе на оне истине које су њихови преци знали и захваљујући којима нису могли да буду збуњени у своме било личном, било свенародном животу. Припадам Дверима Српским. Као организација српских патриота, овога пута тему нацизма нећемо обрађивати са општељудског становишта и чињенице да је то паганско-сатанистичко зло побило десетине милиона људи по свету и извршило геноцид над неколико народа. Не, овога пута ћемо нацизам посматрати са чисто себичног српског становишта. И онда ћемо јасно видети колико је могуће да неко буде истовремено и нациста и српски патриота.

Ево шта ми знамо о нацизму и «фирерима». Са чисто српског становишта.

Нацизам је идеологија која је Србе сматрала „биолошким отпадом“ који би могао да зарази њихову Унију која се тада звала Трећи Рајх. Нацизам је идеологија која је сматрала да је нормално убити сто Срба за једног Немца, пошто један Немац вреди колико сто Срба. Нацизам је идеологија која је Србима у Босни онемогућила право да живе у истој држави са Србима у Србији. Нацизам је идеологија која је Србима у Црној Гори онемогућила да живе у истој држави са Србима из Србије. Нацизам је идеологија која је Војводину одузела Србији и Косово и Метохију припојила Великој Албанији. Нацисти су хапсили српске свештенике и владике. Нацисти су Св.Николаја (Велимировића) одвели у конц.логор Дахау и стрељали монахе манастира Жиче.

Српске патриоте су тада пуцале на нацисте и по цену да им ови за одмазду побију породице, што су неретко и чинили…Српске патриоте су се тада бориле против нациста у редовима Равногорског покрете где су били прави Срби и праве патриоте, и у редовима НОП-а (где су били Срби заведени и изманипулисани од међународних терориста и вишеструких шпијуна). Неке српске патриоте су тада биле и у окупационом апарату покушавајући да спасу српске избеглице и омогуће биолошки опстанак српског народа.

Најважније: нацизам је омогућио стварање НДХ и помогао усташама да побију преко милион Срба. Нацизам је створио Ханџар дивизију и омогућио муслиманима да касапе Србе. Нацизам је створио Бели Комбетар (балисте) и омогућио им да масакрирају Србе. Дакле, да није било Аушвица не би било ни Јасеновца. Да није било нацизма и његовог Фирера, не би било ни усташа и њиховог поглавника. А усташе и поглавник су архинепријатељи православних Срба. Дакле, нацизам је архинепријатељ сваког православног Србина.

Нацисти можда могу бити немачке патриоте или хрватске патриоте, или муслиманске патриоте, или шиптарске патриоте, али српске патриоте нацисти не могу бити. Само умоболни Срби могу бити нацисти.

Зашто причамо о нацизму у Србији?

О нацизму у Србији причамо из истих разлога због којих се прича и о нацизму у Израелу. Због неонациста. Има их у Србији, али их има и у Израелу. Када полиција наиђе на неког младића који себе сматра неонацистом, а Србин је по пореклу, то је једнако болесно као и када таквог истог младића ухапсе у Израелу, а он је пореклом Јеврејин. Дакле, откуд у два народа (чији су нацисти архетипски непријатељи) могућност да се појаве припадници тих народа спремни да нацизам подржавају?

Одговор је да је неонацизам у Србији, као и неонацизам у Израелу, последица болести која се зове англосаксонски поткултурни утицај. Неонацисти се називају „скинхедсима“, а скиннхедси су енглески израз који значи „кожне (или обријане) главе“. Скинхедси су настали у Великој Британији и одатле су се, утицајем англосаксонског културног модела (за који неки кажу да је поткултурни) раширили свуда по свету. Дакле, неонацизам оличен у скинхедсима је извозни производ англосаксонске културе. Он је заједно са америчким начином живота и музиком која уз тај модел иде (а жестоко утиче на млад свет) увезен и у Србију, као и у Израел.

Ако би неко истински и поштено пратио извештаје о неонацистима у Србији морао би да примети да нема ни једног случају неонацистичких група, а да то истовремно нису скинхедси. А да видимо како ти „српски“ неонацисти изгледају (пошто су по старом добром тоталитарном обичају униформисани). Неонациста тј.скинхедс који “држи до себе” мора имати униформу: на ногама војничке чизме америчких маринаца, војничке панталоне НАТО-пакта, црну или зелену јакну енглеског порекла. Глава му је обријана по угледу на маринце америчких снага. Да ли ту има ишта српско? Да случајно не носе шајкаче и кокарде или униформе српске војске? Да можда нису у мантијама српских свештеника?

Само злонамерни пропагандисти (којих су наши медији пуни) или будале (којих су наше националне елите пуне) не виде овако очигледну чињеницу, а то је да рачун за неонацизам у Србији треба испоставити британском и америчком културном утицају. Истим начином којим су у Србију стизали утицаји Ролингстонса и сличних, касније су стизали и скинхедси – једини неонацисти који вршљају по Србији.

Да ли ће 7.октобра 2007. године Новим Садом марширати неонацисти?

Искрено речено, не знам. Али и не морам да знам. У демократским земљама тј. земљама где су загарантована права људи да зборују и слободно исказују своје политичко мишљење, без изазивања расне, верске и друге мржње и насиља, тим људима се допусти скуп па ако га они искористе за распиривање мржње или изазивање насиља онда реагује држава и легитимно санкционише организаторе.

То треба да се деси и тог 7.октобра 2007. године у Новом Саду.

За организатора овог марша, Горана Давидовића, неки медији кажу да је неонациста и фирер. Он каже да они лажу и да стварно није ни нациста ни фирер.

О њему знам само оно што сам чуо из медија за које он тврди да лажу. И када Горан Давидовић каже да није ни фирер ни неонациста ја му верујем. Зашто му верујем када га не познајем? Па зато што он тврди да медији који га називају фирером лажу. А ја знам да ти медији лажу. Како? Па по томе што су безочно лагали и о нашој организацији тј. о Дверима Српским. Немогуће је бавити се свим тим медијима, али је јасан начин рада једног од најмоћнијих - РТВ Б92. Ова медијска кућа је лагала да су Двери Српске стављене на списак клерофашистичких организација после анализа МУП-а Србије (додуше само у једној својој информативној емисији и само на једном кајрону, а затим су то брзо склонили када им је неко из МУП-а дојавио да то није тачно и да могу сносити последице). Ова медијска кућа је цео један дан лагала да смо ми, Двери Српске, позивали на физички обрачун и разбијање ганџа-марша, који је требало да се деси ове године у Београду. Тек после наше претње да ћемо их тужити пустили су деманти. Ова медијска кућа, РТВ Б92 је безочно прећутала да је Дверима Српским безразложно и незаконито забрањен концерт у Народном позоришту у Београду. Онај ко прати програм ове медијске куће зна да они реагују на најмање кршење права било где у Србији те да би ову забрану објавили на сва звона да случано жртва забране нису биле Двери Српске, организација против које Б92 води прљаву кампању већ неколико година. Дакле, оваквим поступком Б92 је показао да је склон да дискриминаторски поступа према православним Србима тако што ће прећуткивати кршење њихових људских права.

Зашто још верујемо да је Горан Давидовић у овом случају жртва а не злочинац? Па зато што Ненад Чанак и Бојан Костреш отворено позивају своје батинаше и страначке фаланге да се физички обрачунају са Гораном Давидовићем. Дакле, можда Чанак и Костреш и нису неонацисти али им је модел друштвеног ангажмана врло сличан нацистичким јуришним одредима. Кад већ позивају своје батинаше да узму мотке у шаке и обрачунају се са Гораном Давидовићем, онда би могли и да их позову и да обуку црне кошуље како би утисак био потпун.

А да се вратимо и на Б92, најмоћнију медијску кућу која води харангу против Горана Давидовића. То је медијска кућа која не само да лаже о патриотским организацијама, што смо проверили на својој кожи, већ је то и медијска кућа која отворено шири расизам и говор мржње. Школски примери говора мржње могу се наћи у њиховој „култној“ емисији „Пешчаник“.

Примери:

расистичка изјава Николе Самарџића да су Срби биолошки отпад који не треба пустити у ЕУ да је не би загадили. Водитељка га ни једном није опоменула.

говор мржње: Водитељка Светлана Лукић изјављује како она мрзи Коштуницу а када је упозоре да то није нормално она додаје да га здраво мрзи

говор мржње и позивање на насиље: један од гостију изјављује како би лидерима СРС требало откинути главе. Водитељка није реаговала већ га кроз контекст подржава.

И пуно је других примера изругивања религијским светињама православних Срба, као и уобичајене псовке, вулгарности и увреде на рачун политичких противника. То је „Пешчаник“, једна од емисија на који су у Б92 врло поносни. Можда РТВ Б92 и није расистичка и антисрпска медијска кућа али им се пропагандне поруке на рачун правосланих Срба врло чудно поклапају са изјавама које су својевремено на рачун српских патриота износили нацисти.

Дакле, можда ће неонацисти марширати Новим Садом 7.октобра 2007. године, али мислим да ћемо их моћи препознати по моткама у рукама и по томе што су врло радо и често, и уз одобравање, слушали „Пешчаник“ на РТВ Б92.

И онда би демократска држава требала да реагује те да заштити православне Србе од насилника било да су они обучени као скинхедси са нацистичким обележјима, било да су то лигашке фаланге или говор мржње са Б92.

Аутор је дипломирани правник и члан

редакције часописа „Двери српске“.

http://www.dverisrpske.com/tekst/249

mogu da ga duvaju!
evo sta je patriota:::


Dostanić zbog Kosova napustio Vardar
Poznati fudbalski stručnjak Ratko Dostanić podneo je ostavku na mesto šefa stručnog štaba skopskog Vardara, zbog makedonskog priznanja Kosova





Samo dva sata pošto su skopski mediji saopštili da je Republika Makedonija priznala jednostrano proglašenu državu Kosovo, Dostanić je odlučio da napusti kormilo skopskog kluba.

Dostanić je u petak sa suprugom Milom napustio Skoplje i doputovao u Vranje, a zatim održao konferenciju za novinare na kojoj je saopštio razloge odluke.

Prema njegovim rečima u Vardaru je imao izvanredne uslove za rad, ali u zemlji -bratskog makedonskog naroda- nije mogao da prihvati takvu -kukavičku i licemernu odluku- zvaničnog Skoplja.

- Veoma sam povređen kao čovek i smatram da sam doneo apsolutno ispravnu ljudsku odluku, jer sam ovaj politički potez Skoplja doživeo kao udarac nožem u leđa nama Srbima - rekao je Dostanić.

On je objasnio da je jedin motiv njegove odluke činjenica da je Republika Makedonija, priznala samoproklamovanu državu Kosovo.

- Vardar je trenutno prvi tim na tabeli Makedonske lige sa pet bodove prednosti i jednom utakmicom manje. Tamo sam imao divne prijatelje i saradnike, ali je sve to bilo nedovoljno kada sam čuo ovu sramnu odluku - objasnio je trener Dostanić.

Ratko Dostanić je bio trener Crvene zvezde, Obilića, OFK Beograda, zatim Levskog i Slavije iz Bugarske, i više timova iz Francuske i Kine.

- Izabrao sam Vranje da pošaljem poruku srpskoj javnosti o mom potezu da napustim Vardar, Skoplje i Makedoniju - dodao je Dostanić na konferenciji za novinare održanoj u restoranu Boemi.

(Beta)

dishi68 je napisao:Српске патриоте су тада пуцале на нацисте и по цену да им ови за одмазду побију породице, што су неретко и чинили…Српске патриоте су се тада бориле против нациста у редовима Равногорског покрете где су били прави Срби и праве патриоте, и у редовима НОП-а (где су били Срби заведени и изманипулисани од међународних терориста и вишеструких шпијуна). Неке српске патриоте су тада биле и у окупационом апарату покушавајући да спасу српске избеглице и омогуће биолошки опстанак српског народа.

Sta trabunja ovaj!!!
Najveci deo onih koji su se borili za slobodu jeste bio u partizanima. Partizani su bili najgrupnija formacija tada. Partizani su imali mnogo bolju organizaciju i disciplinu. Motivi ljudi koji su pristupali u NOP nije bio komunizam vec SLOBODA. A to sto je neko uspesno upakovao ideologiju koja se tada cinila obecavajucom nije nikakvo manipulisanje od strane "terorista i spijuna".
Cetnici su dali svoj doprinos, ali je nemerljiv u odnosu na partizane. I ovi treci su pokusali da zastite srbiju, medjutim nasa tragedija je sto nismo imali zajednicko delovanje. 27. mart je doneo najveci raskol i nemci su to iskoristili.

Inace ovi momci nisu nikakvi neofasisti, zato sto i nemaju nacisticku ideologiju.
Postoje "srbi" koji jesu fasisti, ali ovi to nisu!
Jednako su fasisti koliko i "dveri" i "b92"!!

agvozden je napisao:

dishi68 je napisao:Српске патриоте су тада пуцале на нацисте и по цену да им ови за одмазду побију породице, што су неретко и чинили…Српске патриоте су се тада бориле против нациста у редовима Равногорског покрете где су били прави Срби и праве патриоте, и у редовима НОП-а (где су били Срби заведени и изманипулисани од међународних терориста и вишеструких шпијуна). Неке српске патриоте су тада биле и у окупационом апарату покушавајући да спасу српске избеглице и омогуће биолошки опстанак српског народа.

Sta trabunja ovaj!!!
Najveci deo onih koji su se borili za slobodu jeste bio u partizanima. Partizani su bili najgrupnija formacija tada. Partizani su imali mnogo bolju organizaciju i disciplinu. Motivi ljudi koji su pristupali u NOP nije bio komunizam vec SLOBODA. A to sto je neko uspesno upakovao ideologiju koja se tada cinila obecavajucom nije nikakvo manipulisanje od strane "terorista i spijuna".
Cetnici su dali svoj doprinos, ali je nemerljiv u odnosu na partizane. I ovi treci su pokusali da zastite srbiju, medjutim nasa tragedija je sto nismo imali zajednicko delovanje. 27. mart je doneo najveci raskol i nemci su to iskoristili.

Inace ovi momci nisu nikakvi neofasisti, zato sto i nemaju nacisticku ideologiju.
Postoje "srbi" koji jesu fasisti, ali ovi to nisu!
Jednako su fasisti koliko i "dveri" i "b92"!!

Проблем је што већина нема праве информације, тако да долази до заблуде, да се четницу нису борили против немаца. Архиве из немачких докумената, другачије кажу него што нам је до сада било представљено. Победници пишу историју, зар не? У четницима је такође било различитих фракција, нпр. чувени јунак из I светског рата Коста Пећанац се придружио немцима. Љотићевци су друга прича. Четници у Хрватској су у почетку били чиста герила која је чувала народ од Усташа, а касније и против партизана, чак су и сарађивали са италијанима а понекад и са домобранима, који су им достављали наоражање и муницију. Осим једног случаја, четници у хрватској нигде нису убијали цивиле хрватске националности. Није све тако црно бело. Ти исти Италијани су на Косову правили покоље заједно са балистима.


http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... 675#124675
http://www.pogledi.co.yu/download/Saradnja.doc
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... hp?t=11811
http://www.pogledi.co.yu/34.php

Из околине Ћуприје на Буковик је доведен један цигански оркестар са трубама и бубњевима, који је, током битке, највише свирао корачницу “Марширала краља Петра гарда”. Поред Цигана, на вису изнад средњег дела бојишта, биле су забодене заставе четничких јединица.
Пошто 23. дивизија није успевала да мобилише ново људство, њене две бригаде, имајући у виду губитке, уочи Битке на Буковику бројале су испод 1.000 бораца. Међутим, дан пре битке, на планини Рожањ, која се наслања на Буковик са истока, комунисти су успели да приме испоруку оружја и муниције из савезничких авиона, која је више пута одлагана због напада четника. Ову пошиљку, као и присуство десетак савезничких официра, искористили су за мобилизацију мештана Мозгова и околних села. Како пушака није било довољно, неким сељацима су дали хладно оружје: секире и виле.
......................................................................................................................
У другом јуришу, поред осталих, гине и једна девојчица, четрнаестогодишња Јелена Лаловић звана Тина, омладински руководилац 2. батаљона 14. бригаде. Била је једна од многобројних девојчица и дечака које су безобзирни комунисти индоктринирали и послали у смрт. Трчала је, са пушком у руци, вичући: “Напред другови пролетери! Удри брадоње!”
......................................................................................................................
Два Италијана, Ђан Марко из околине Венеције и Роберто де Палме из Милана, попели су се на неко дрво и после три-четири покушаја минобацачке мине су погодиле штаб Великоморавске групе корпуса. Видевши склониште у пламену, комунисти крећу у масовни јуриш дуж целе линије фронта. Међутим, митраљесци и пушкомитраљесци још једном реагују хладнокрвно. У кратком року гине двадесетак комуниста, међу којима и неколико Италијана.
......................................................................................................................
Један бугарски батаљон налази се на линији Голи Врх -Полами - Камен - Тумба. Чула се борба у реону села Рујиште. Немци кренули ка Слемену (огранак Буковика - прим. аут). Наређено извлачење на резервне положаје. Комунисти се повукли.
......................................................................................................................
Док тако они лепо певају,хроничари их непросто растурају.
Учитељ из села Црни Као, села које лежи на падинама Буковика пише:

"Партизани су према каснијим причама ипак имали више рањених него што је то приказано у званичним документима, а који су објављени у Зборнику Народноослободилачког рата. Према причама Ћирића и неких других мештана из Црног Кала, партизани су после сукоба на Буковик планини имали 167 рањених"

НВО и лични фашизам
Слободан Антонић
петак, 10. октобар 2008.
У априлу ове године осам наших НВО упутило је јавни протест следеће садржине. «Најоштрије осуђујемо јучерашњи напад хулигана на младића З. Ђ. на Ћалијама, који је претучен и запаљен након што је дао негативан одговор на питање “да ли пости?”.
Овај напад резултат је неодговорне политике националистичких елита у Србији, премијера Војислава Коштунице као и дела власти који га подржава. Некритички однос горе поменутих према Српској православној цркви креирао је атмосферу линча према свима који не припадају доминантној конфесији. Дугогодишњи језик линча који је долазио од стране црквених поглавара а који је подржан од њихових идеолошких поданика и радника на терену – резултирао је физичком елиминацијом свих неподобних. Захтевамо од представника државних институција, посебно оних који се јавно декларишу као верници, као и од Српске православне цркве да осуде насиље које се спроводи у име вере, како га својим ћутањем не би легитимисале». (2)

Овај апел потписали су: Центар за мир и демократију, Центар за унапређење правних студија, Хелсиншки одбор за људска права, Иницијатива младих за људска права, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права и Queeria центар. Најзабавније у случају овог протеста јесте што је у изворној вести о догађају лепо писало: «Незванично се прича да младић познаје своје нападаче и да се те вечери свађао с њима због новца који им дугује, наводно због дроге. Како није имао новац да им плати узету робу, они су га у знак упозорења претукли. (...)Младић је те вечери кренуо кући када га је пресрела група хулигана и питала да ли „пости“, што се, наводе у полицији, користи у жаргону када се неко одвикава од дроге. Када је Зоран одговорио одрично, почели су да га ударају и поломили му два ребра» (Блиц, 24. април 2008). (3)

Дакле, један бизаран догађај из наркоманског миљеа дрском лескичком манипулацијом транспонован је у злочин «националистичких елита у Србији», «премијера Војислава Коштунице», «Српске православне цркве» и «оних који се јавно декларишу као верници». Разни комитети за људска права у Бриселу и Вашингтону добили су још један доказ да Србијом крстаре клерофашистичке хорде и пребијају свакога за кога утврде да није довољно добар верник. На основу овога ће вероватно настати још један негативни извештај о стању људских права у Србији. А НВО које се тиме баве добиће још по један грант од 100.000 долара за наставак «мониторинга» по Србији.

Исте ове НВО, појачане са још 16 других, објавиле су, 1. октобра, саопштење у коме се осуђује «вандалски напад на Хелсиншки одбор за људска права од стране насилничке групе која себе назива Покрет 1389» (4). Тај напад је, према овим НВО, произашао из «медијске харанге против Соње Бисерко, а поводом извештаја Хелсиншког одбора за 2007. годину», са циљем «да се преко застрашивања Соње Бисерко, застраше сви они који се сећају и који желе да обелодане чињенице и захтевају одговорност за злочине почињене у име свих нас током 1990тих, јер је напад на њу покушај да се заташкају чињенице које су изнесене у Извештају». Протестујући против «вандалског напада», представници ових НВО «захтевају од државних органа (...)да коначно почну да примењују одредбе које се односе на забрану рада и деловања оних организација које у свом раду промовишу идеје мржње, дискриминације, расизма и свих других облика нетолеранције и мржње».

Тај «вандалски напад» осудио је и ЛДП својим саопштењем дан раније. У њему се «позивају државни органи да хитно предузму мере против групе насилника који су у уторак упали у просторије Хелсиншког комитета претећи Соњи Бисерко» (5). У саопштењу ЛДП се још каже да «већ месецима београдским улицама терор шири група од неколико десетина присталица Радована Караџића који су данас извођење неуспешних перформанса претворили у отворено физичко насиље». «Хелсиншки комитет», каже ЛДП, «није напала група обичних залуђеника. Ово су учинили људи који осећају да се на њихово противзаконито понашање и екстремистичке организације којима припадају у делу друштва гледа са толеранцијом. Соњу Бисерко су издајницом и лидерком „тајног друштва" у протеклих недељу дана прогласили медији, многи професори Правног факултета и њихов декан и бројни политичари који своју трагичну неспособност прикривају позивом на насиље и ловом на издајнике». Зато ЛДП позива «све парламентарне странке, медије и институције да (...)овај моменат искористе за снажну акцију сузбијања сваког облика екстремистичког и насилничког организовања и понашања».

Насимптоматичније, као и увек, било је извештавње Б92. Они су, 30. септембра, објавили вест да је «око 90 припадника Покрета 1389. оставило на вратима стамбене зграде, у којој су просторије Одбора, кукасти крст од картона, и други промотивни материјал» (6). Кукасти крст, дакле, није била симболичка порука ХОПС-у да његов захтев за чишћење јавности и универзитета од неподобних личности подсећа на фашизам. Не, по Б92 реч о «промотивном материјалу» Покрета 1389. А за оне чији је промотивни материјал кукасти крст зна се ко су, шта су и какве санкције треба да им уследе.
Занимљиво је, међутим, да се из вести Б92 ипак види да су демонстранти само дошли «до врата стамбене зграде, у којој су просторије Одбора», уз напомену да су «јаке снаге полиције обезбеђивале скуп, па инцидената није ни било». Да никаквих изгреда није било каже и извештач листа «Данас» (7). У чланку се каже да је «стотинак припадника Српског народног покрета 1389. јуче прошетало од Трга републике до просторија Хелсиншког одбора за људска права како би председници Одбора Соњи Бисерко предало протестно писмо, кукасти крст и карту Србије и тако показали да „они нису нацисти и да је Косово и даље део Србије“». «Узвикујући „Косово је Србија, не треба нам Унија“», наставља извештач, «уз салве звиждука, демонстранти су позивали Бисерко да изађе и прими „поклон“, али ни она нити било ко други из Хелсиншког одбора није одговорио на позив». «Протест је трајао мање од сат времена, а инцидената није било», завршава се ова вест у листу «Данас».

Дакле, тај «вандалски напад» на просторије ХОПС-а «од стране насилничке групе» (24 НВО), односно «упад групе насилника у просторије Хелсиншког комитета», уз «претње Соњи Бисерко» и «отворено физичко насиље» (ЛДП) био је, заправо само протестна шетња до улазних врата зграде у којој се налази ХОПС, звиждуци и остављање симоболичке поруке. Никакво насиље се није догодило, никакав «упад» у туђе просторије, никакав «вандализам». Догодило се оно што је у Београду уобичајено, још од 1990: симболички протест («политички перформанс») демонстраната испред неке установе или организације.

Подсетићу само колико је таквих «перформанса» било током зимских шетњи 1996/7. Када је, усред бурних дешавања, затворена зграда Скупштине «због дезинсекције и дератизације», протестници су по згради Скупштине цртали бубашвабе и мишеве, а онда бацали брашно (које је симболизовало отров) на цртеже. Не сећам се да се ико тада жалио да је реч о «вандалском нападу отровом на Скупштину Србије» и тражио оштре мере против «насилника». Такође, демонстранти су до врата «Политике», «Борбе» и других гласила доносили фењере, свеће и ручне лампе, како би «скинули мрак са очију» новинара и уредника. И нико, опет, то није проглашавао «фашистичким упадима у туђе просторије» и «вандализмом». Исто тако, испред зграде СПС-а је за Нову годину сађена јелка, као симболичка безродна “српска шљива”, испред зграде Председништва Србије остављена је погача за Слободана Милошевића као “српског домаћина”, испред Уставног суда је остављен по примерак Устава за судије “да се подсете Устава и закона”, на улазу у крај где је живео Милошевић постављен је натпис “забрањени град”, итд (8). Велики медији, под владином контролом, такве акције су углавном прећуткивали. Али, у њима те конкретне акције нису приказиване као «вандалско» упадање у туђе просторије и «отворено физичко насиље» према неистомишљеницима.

Такође, током деведесетих година, актери «политичких перформанса» свашта су остављали испред зграда установа и организација против којих су протестовали: усмрдела јаја, разбијене телевизоре, заклане свиње, фалусе, цигле и томе слично (9). Ипак, тешко да се може наћи и један тадашњи медиј који је објавио да су протестници оставили свој «промотивни материјал». Заиста се не сећам да су, у било које медију, демонстранти били изједначени са садржајем остављене симболичке поруке и тако легитимисани као кољачи или фашисти.

Оно што се, међутим, данас дешава јесте комбинација медијског прећуткивања, манипулације и огољених лажи. Управо они који по Србији састављају спискове неподобних професора, смењују редакције, одбијају да напишу и реч о протестима који им се недељама одигравају пред носом, управо они који захтевају све нове и нове мере репресије, они који отворено оспоравају Устав, подржавају сваки сецесионистички акт, прете «шпанским ломачама», «гвозденим метлама» и чиме још све не, дакле, ти исти вербални, ментални и институционални насилници, као по некој команди, одједном навлаче јагњеће рухо и почињу да запомажу: «Упомоћ! Јадни ми! Погибосмо од фашиста!».
Али, одавно је већ јасно да читава њихова политичка стратегија почива на изједначавању сваког патриотизма са национализмом, и национализма са фашизмом, као и на захтеву за «превентивним ударом» (читај: за репресијом и елиминацијом) усмереним против имагинарних «фашиста». Управо тај исти механизам оправдавања репресије користили су прави тоталитаристи. Као што каже Ернст Блох, нацисти су били мајстори «клеветничке лажи». Код ње, “успех лежи у томе да се оно што је човек сам учинио или планирао пребаци на непријатеља(...) 'Јевреји се према есесовцима понашају дрско и безобзирно', стога понашање есесоваца, иначе пуно обзира, даје себи одушка тек на Јеврејима; Комунисти у свом програму имају мучилишта, концентрационе логоре, отмицу жена и деце као таоце; стога и нацисти морају да подижу мучилишта, затварају жене и децу као таоце, граде концентрационе логоре, како у Немачкој не би било мучења, одвођења таоца, концентрационих логора”. (10)

Ту клеветничку, а заправо самопројектујућу црту нацистичке пропаганде одлично је уочио и Ерих Фром: “Добар део те пропаганде сачињавају хотимичне, свесне лажи. Делимично, међутим, она поседује исту емоционалну ‘искреност’ коју имају параноидне оптужбе. Те оптужбе увек функционишу као човекова одбрана од разоткривања његовог властитог садизма или рушилаштва. Оне се држе обрасца: управо ти имаш садистичку намеру; ја сам стога невин” (11). Наши насилници и мучитељи, дакле, као да се спремају на још једну акцију «денационализације» и «денацификације» Србије, на још један талас менталног, институционалног или чак физичког насиља (као према јадном Панићу). Стога они почињу масовно да клевећу своје жртве да се оне спремају да против њих употребе насиље, односно да га оне заправо већ користе! Они који безочно лажу да им «фашисти» упадају у просторије и «вандалски» се понашају, ко зна какве све идеје имају у глави?!
У склопу тога, можемо се запитати, да ли је случајно да, баш када се слободна јавност коначно мобилисала у одбрану од нарастајућих ауторитарних и дезинтеграционих снага, одједном се, као бубашвабе из буџака, јављају ултрадесничарске групе, попут «Националног строја» Горана Давидовића? Одједном најављују своје маршеве, одједном почињу да глуме патриотизам, одједном почињу да позирају подигнутом руком испред камера Б92? Одједном наши мали НВО ауторитарци добијају своје личне фашисте, тако неопходне као разлог за своје постојање, као разлог за своје стипендије, као разлог за репресију над јавношћу, над универзитетом, над мишљењем... Видимо како управо ових дана ти лични фашисти наших НВО усрећитеља опет најављују некакав марш за 11. октобар. Баш као поручено да се заборави Косово, баш као поручено да се заборави изборна превара, да се заборави Војводина, да се заборави «реформа медија», да се заборави «завршетак приватизације», да се забораве спискови професора и новинара...

И како би добро дошао, тог 11. октобра, само један разбијен прозор на згради ХОПС-а или неке друге денацификаторске установе! О, како бисмо тек онда извештавали, како бисмо тек онда издавали саопштења, како бисмо тек онда «лустрирали», «реформисали», «денацификовали»... Тај разбијен прозор, баш као и лагање, баш као и псовање, баш као и свако насиље, јесу лакмус папири разликовања нас, бранитеља слободе, и њих, бранитеља Империје. У случају оног несрећног «испосника», с почетка текста, у случају «упада вандала у просторије ХОПС-а», у случају «организоване медијске хајке на председницу ХОПС-а», тај лакмус је јасно показао ко је ко. Треба сачекати и овај 11. октобар. Не да бисмо се још једном уверили с ким имамо посла (јер, одавно смо већ све схватили). Морамо сачекати само стога како бисмо видели да ли морални пад агената цинизма и доминације има неку границу. Или је стварна граница тог моралног пада заправо – бездан.

пренесено из недељника Печат

Фусноте:

1. Печат, 9. октобар 2008.
2. http://blog.b92.net/text/2852/Pretukli% ... e%20posti/
3. http://www.blic.co.yu/hronika.php?id=39541
4. http://pescanik.net/content/view/2062/171/
5. http://www.ldp.org.yu/info/news.jsp?id=1460
6. http://www.b92.net/info/vesti/index.php ... _id=321349
7. http://www.danas.co.rs/vesti/hronika/de ... _id=141068
8. Ове и друге акције описане су у мојој књизи Заробљена земља: Србија за владе Слободана Милошевића. Београд: Откровење (2002).
9. http://blog.b92.net/arhiva/node/2961
10. Bloch, Ernst (1979): Политичка мјерења. Сарајево: Свјетлост, стр. 106.
11. Fromm, Erich (1969): Бекство од слободе. Београд: Нолит, стр. 205.

http://www.nspm.rs/cms/index.php?option ... i&Itemid=9
Мирише на насиље
Слободан Антонић
среда, 08. октобар 2008.
Београд у суботу може бити баш узбудљиво место за новинаре. Све је почело тако што је, 24. септембра, у 16.37, на сајту „Крв и част”, који је смештен негде у САД, објављен позив за окупљање 11. октобра у Београду. Тај сајт је, иначе, толико нацистички да је то зачудно. Мени се, рецимо, слошило када сам на њему угледао српску тробојку на чијој средини се башкарио велики црни кукасти крст.

Веома мали број људи посећује овакве сајтове. За позив на „Српски марш” ретко ко би сазнао. Али, 24. септембра, у 23.31, дакле свега неколико часова доцније, на веома посећеном сајту Б92 са згражањем је пренесен овај позив. Истовремено је објављен и апел да се сместа крене у одлучну акцију против „српског нацизма”. Одмах након тога, ЛДП је затржио забрану овог скупа. И неколико најпознатијих НВО из грађанистичког сектора упутило је позив надлежним органима, а нарочито Борису Тадићу, да се хитно забрани митинг неонациста, као и све њихове организације.

Ови и други апели за забране нису били баш најпримеренији. Реч је о нерегистрованим групама и о непријављеном скупу. Ни полиција, ни председник републике не могу да забране нешто што постоји само виртуелно, на бизарном сајту и ван домашаја српских власти. Међутим, проблем је био у томе што се апел за забрану није односио само на нерегистроване нацистичке групе. Он се директно односио и на неке регистроване и веома активне организације. Наиме, за исти дан, у Дому синдиката, био је заказан и скуп неколико НВО из патриотског сектора („Двери српске”, „1389”, „Номоканон”, „Светозар Милетић”). На трећем месту у Београду, за исто време, била је заказана и 81. „антирежимска протестна шетња” у организацији „Протеста 2008”. „Пешчаник” је, у свом алармирању јавности, све ове организације једноставно изједначио са „Националним стројем”. На питање новинара на кога је тачно Чедомир Јовановић мислио када је тражио забрану скупа 11. октобра, представник ЛДП-а Зоран Остојић је рекао: „Јовановић је мислио на све – и на скуп у Дому синдиката, и на оне наТргу Републике, као и на ’Национални строј’”.

Како би се јасно дистанцирале од неонациста, патриотске НВО су отказале свој скуп. Њихови представници су одлучно одбацили сваки фашизам као „антисловенски” и „антихришћански”. Али, онда је откривено да је 11. октобар дан рођења Војислава Шешеља. Тако су и радикали доведени у везу са неонацистима. Истовремено, „Антифашистичка кампања”, новоосновани савез „покрета, синдиката, удружења грађана и антифашистичких организација”, заказао је на истом месту, само сат раније, „нестраначки и општенародни протест”. „Антифашисти” су најавили своју шетњу до Теразија, где су нацисти 1941. обесили петоро грађана. Да би дошли до Теразија, „антифашисти” ће морати да прођу Трг Републике. А тамо ће се управо у то време окупити демонстранти „Протеста 2008”. Огласио се и неизбежни „Образ”. Он је оптужио „Антифашистичку кампању” да иза ње стоји „најгори србски олош: сорошевске НВО, анархисти, чедисти, педерски активисти и остали безбожници”. „Образовци” су најавили и да ће „патролирати централним београдским улицама како би спречили парадирање безбожника којима је једини циљ борба против свега што је Свето и Честито”.

Све ово одвећ мирише на још једно насиље на улицама Београда. Човек не може а да се не запита – није ли то насиље заправо и планирано? Не треба ли из Србије још једном да у свет оду слике кратко ошишаних младића који поздрављају уздигнутом руком, а онда се туку са грађанима и полицијом? Није ли основна идеја свега да се направи што већа гужва, после које би сви непријатељи „здравих евроатлантских снага” у Србији били изједначени са нацистима: и суверенисти, и конзервативци, и национални либерали, и антиглобалисти...?

Они који стављају кукасти крст на српску тробојку или су без памети, или су провокатори. Такође, они који на истом месту заказују контрамитинг и још при томе хоће да иду на трг где се одржава трећи митинг, ни сами немају превише памети, или су и они провокатори. Озбиљни и пристојни људи могу само да се надају да ће 11. октобра полиција боље одрадити свој посао него 29. јула. Полиција треба да спречи одржавање свих непријављених протеста. Она треба да спречи кретање учесника једног митинга у правцу другог митинга. Она, такође, треба да онемогући све самозване „патроле”. При томе, не сме бити повређено ничије право на мирно окупљање и протестовање, нити се због шачице провокатора и насилника смеју забрањивати легални зборови и легалне организације.

Наћи меру у свему томе неће бити лако. Али, очигледно, у времену које нам долази, ништа више неће бити лако. Велика економска криза ваља се из Америка ка Европи. Сви знамо каква све тоталитарна зла такве кризе могу да изнедре. Србија је у много чему подељена земља. Али, оно у чему пристојни људи из „обе” Србије не смеју бити подељени јесте приврженост грађанском миру, политичким слободама и уставном поретку. Ко год у суботу буде поткопавао ове вредности, мора сносити последице. Али, није ли проблем баш у томе што то не чине само „српски нацисти”?