http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... hp?t=11066

Још један бриљантан текст Слободана Антонића, преузет са http://www.dverisrpske.com/tekst/1024 ...
-------------------------------------------------------
Приказ књиге: _Пешчаник ФМ_, књига 10
Васпитавање «разулареног народа»
Аутор: Слободан Антонић, Објављено: 21. 05. 2008.
Штампај | Пошаљи на маил

(Пешчаник ФМ , књига 10, ур. Светлана Лукић и Светлана Вуковић, Београд 2007, изд. Пешчаник, стр. 412)

За Пешчаник се обично вели да је «култна емисија» Друге Србије. То је тачно у дословном смислу речи. Култ је увек повезан са сектом, а аутори и обожаваоци Пешчаника заиста чине једну врсту идеолошке и политичке секте. Секта се једном недељно окупља поред радио апарата, како би слушала увек исти круг «проповедника», док ће они најпосвећенији купити књигу у којој се налази препис проповеди.

Пред нама је десета таква књига. Она садржи транскрипте емисија од септембра до новембра 2007. Ту се налазе сва уобичајена места идеологије овога култа. Ту је вера у сопствену идеолошку и политичку изузетност. Ту је презир, па и мржња, према ђаволској околини. Тај огреховљени народ проклиње се зато што не прихвата култ и неће да се препусти његовим шаманима. Али, секта је племенита, и уместо да недостојан народ препусти судбини, спремна је да се жртвује и приведе га спасењу. За то јој је потребно само мало, само малкице власти. И цело друштво ће постати «Пешчаник».

«Народ коме ја припадам је ретко глуп», каже Петар Луковић (314). «Србија није нормална земља», сложиће се и Светлана Лукић (99). Ово је «рупа од земље», «загушљива соба, која је у исти мах и ћелија и лудница» (9). То исто, само финије, вели и Латинка Перовић: «Србија је веома запуштена земља у којој не функционишу институције, која је веома удаљена од сваког појма правне државе» (329). То је земља, додаће Иван Кузминовић (из Хелсиншког одбора за људска права) у којој њих «тридесет одсто нема зубе и гласа за радикале» (248).

Такву рупу од земље и такав крезуби народ тешко је волети. «Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића, а убио Ђинђића», разјашњава нам Сретен Угричић. «Није лако то волети, није лако томе припадати и са тим се поистовећивати, није лако бити српски патриота» (347). Зато треба разумети зашто је за ову секту «презрење народа највиша форма родољубља» (Угричић, 346). Али, припадници овог култа нису снобови. Они неће са светлих висина да презириво гледају на грешнике. Они хоће да помогну и «преузму одговорност». Зато дају различите мудре савете.

Први савет је да не треба поштовати вољу народа. «Па далеко било да су сви радили по вољи народа, па сви би отишли у пизду материну», танкоћутно нам објашњава Петар Луковић (235). «Не, код нас је најгора ствар то што ти који су изабрани извршавају вољу народа», упозорава нас он (235). «Власт мора да слуша оно што говоре грађани», слаже се и Наташа Кандић, «али грађани који се држе неких вредности» (260). Пошто се крезуби народ не држи правих вредности, власт има да слуша истинску елиту. А она је сасређена управо у «Пешчанику». Баш она, само ако јој се пружи прилика, извршиће основни друштвени задатак: «васпитавање доста разулареног народа» (Дубравка Стојановић, 265). «Нама је потребна наша сопствена трансформација», слаже се и Никола Самарџић, «нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију» (61-2). Наравно, тај «разуларени народ», тај «биолошки отпад» мора се најпре довести у ред, да бисмо уопште и помислили на ЕУ. «Да ли им је потребно и наше смеће? Ја не верујем», рећи ће Самарџић (62).

И зато, у том васпитавању и уљуђивању понека оштрија мера и није на одмет. Пошто је ионако, образује нас Ненад Прокић, последња вештица у Европи спаљена управо у Србији (153), за тако затуцани народ можда би најбоље било применити исту меру: «Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције. Па сад нека то чита како ко хоће»! (Прокић, 33).

«Или ће они на нас или ћемо ми на њих», јасна је и иначе бескрајно толерантна Биљана Србљановић (152). «Мора се јуришати на њих, али не парцијално, него у главу, тамо где је најопасније», додаје она. Не може се цео народ на ломачу, али је зато националистичка елита баш згодна за васпитавање. «За елиту у Србији имам само једну реченицу - напалм је мајка!», објаснио је још у претходној књизи «Пешчаника» Петар Луковић ( књ. 9, стр. 282). Мало ломача, мало напалм, и Друга Србија лако решава питање «биолошког отпада».

Смеће се не налази само у националистичким странкама. Оно је и у Српској православној цркви. У Патријаршији је, објашњава Светлана Лукић, «још увек отворен конкурс за прво пристојно људско биће» (353). Пошто тамо нема «пристојних људских бића», није ни чудо да Петар Луковић штрајк глађу епископа Филарета уљудно коментарише са: «Свиња је ждрала»! (93). Свиње из СПЦ ће, ваљда, када се коначно крене са «васпитавањем разулареног народа» и саме доћи на ред. За њима ће на ред доћи и остатак националистичке елите. А онда и сви остали «фашисти».

Иначе, управо је «фашизам» у Србији био нарочита тема ове књиге. Рајко Ђурић је утврдио да број нациста у Србији чак «прелази двеста педесет хиљада» (191). «Јер фашисти и неонацисти», објашњава Ђурић овако велику бројку, «нису само они који исписују кукасте крстове. Ту има салонског фашизма, мисаонога, ту су наше катедре, ту су наши писци, новинари» (191). Јасно је како треба поступити са тим професорима, писицима и новинарима: «То је хитлеровски накот и са хитлеровским накотом нема дијалога, јер за дијалог је потребан логос, ум и разум» (191). Рецепт за излечење тих 250.000 српских фашиста, колико их је у «Пешчанику» избројано, једноставан је: «Дубина мисли и ширина душе нацисте може се прецизно измерити само куршумом» (190). Ломача, напалм и куршум – коначно смо спознали свето денацификацијско и деконтаминацијско тројство Друге Србије.

Уз «српски фашизам», специфични мотив ове књиге је и разобличавање злог руског империјализма. «Пешчаник» досада није обраћао пажњу на велики биолошки отпад на истоку. Доста им је ваљда било и овог домаћег. Ипак, сада је зла Русија провалила у «Пешчаникову» егзистенцију. Открило се да се иза свих зала која су нас у историји погађала налазило једно име – Русија.

Тако нас Ненад Прокић учи да руска тајна служба, Охрана, стоји иза главних атентата у српској историји: иза убиства књаза Данила, у Котору 1860, иза убиства кнеза Михаила, у Београду 1868, иза убиства Александра Обреновића, у Београду 1903, и, наравно, иза убиства Зорана Ђинђића, у Београду 2003. (2Cool. Ова невероватрна отрића Прокићу нису била довољна, па нас је подучио и да су Руси криви за холокауст у Другом светском рату. Наиме, по Прокићу, нацистички геноцид над Јеврејима не би био могућ да тајни агент Охране, Матвеј Головински, није у Паризу 1898. написао «Протоколе сионских мудраца» (2Cool. Из тих «Протокола» Хитлер се онда инспирисао, «а Головинском су поверовали и Черчил и Стаљин» (2Cool. И такву, сатанску империју неко у Србији сада хоће да стави изнад наших вечитих пријатеља и светских доброчинитеља САД? Никада!

Није ни чудо што је Пера Луковић бесан када год види нешто руско на телевизији. «Гледао сам на Б92 руску верзију Моје дадиље и знаш шта, стрељао бих прво те Русе, а стрељао бих и ове наше који су то узели. Руски дом, бре, имаш тв пренос из руског дома, јеботе!» (232). Једино се зла Куба може поредити са злом Русијом. Зато Луковић и не крије свој праведни гнев због страшне кубанске опасности по Другу Србију: «Јебала вас Куба, да вас јебала Куба заједно са Фиделом и Раулом, са свом браћом, ако још има браће и сестара, све заједно. Пизда вам материна!» (234).

Део тог оправданог одијума на злу Кубу објашњава нам и Мирко Ђорђевић. Он је згрожен чињеницом да сада «Че Гевару на својој застави истичу националисти најагресивнијег типа» (307). Ђорђевић је, наиме, приметио да су се, нарочито у Србији, «профашистичке групице ухватиле за Чеа Гевару» (307). Пошто је одавно познато да се фашисти прво препознају по мајцама са Чегевариним ликом, као и онима на којима пише «Росси ја », разумљиво је да су врли «Пешчаникови» проповедници стигли до цифре од тричавих 250.000 фашиста у Србији.

На крају, новум у овој књизи представља и изненадно «Пешчаниково» откриће невероватног еврореформског потенцијала руководства СПС-а. То је још 14. септембра 2007. утврдио Миљенко Дерета. Одговарајући на питање како да «проевропска опција добије што већу подршку«, Дерета је визионарски објаснио: «Постоји изненађујући потенцијал, а то је Социјалистичка партија Србије» (4Cool. Тај потенцијал, вели Дерета, може доћи до изражаја само ако СПС претходно изврши следеће задатке: «Очекујем од Социјалистичке партије да се реформише, да се дистанцира од прошлости и помогне проевропској опцији. Треба подржати оне који буду повели Социјалистичку партију у том правцу. У СПС-у долази до смене генерација и нестаће оних који су били директно укључени у све што се догађало деведесетих. Доћи ће неки нови људи и реформисаће ту странку и тада им треба помоћи. Не треба им опростити, не треба заборавити, али треба им помоћи да направе неки нови корак» (4Cool. Видовити Дерета јасно је сагледао опасност да еврореформске снаге никада не освоје већину у Србији. Зато је показао велику толеранцију и понудио да Култ у своје топле скуте прихвати и заблудели СПС. Ко каже да је секта искључива, ко каже да она зна само за напалм и куршум? Не, ево Дерета лепо каже: «Не треба им опростити, не треба заборавити, али треба им помоћи да направе нови корак». И, ево, како је добро слушати «Пешчаник». Видимо како је 11. маја једна од пријатељских војски дошла у прилику да преузме државу. И сада само мало треба, потребно је само мало па да Ивица Дачић «направи прави корак». Чланству и бирачима СПС, наравно, «неће бити опроштено», «неће бити заборављено». Али, када СПС направи «тај мали корак» све ће кренути у добром правцу. «Пешчаник» ће постати сваки радио, Б92 ће постати свака телевизија, «Хелсиншка повеља» ће постати свака новина, «летњи камп за грађанску едукацију» постаће свака школа, а власт ће коначно да крене у «васпитавање разулареног народа».

И када сваки Србин добије свој лични «пројекат самоослобађања» од национализма, неће више требати ни много деконтаминаторског светог тројства. Тада ће се и СПС коначно трансформисати, тада ће и у СПЦ бити расписан тендер за реформатора, тада ће и Срби престати да носе мајице са натписом «Че», тада ће и српски професори, писци и новинари спознати лепоту Хага и Пентагона. Онда ће се и Н. Самарџић мање замарати чишћењем биолошког отпада, онда ће и П. Луковић мање радити моторном тестером, онда ће и Н. Прокић мање ложити шпанске ломаче. Сви ће бити срећни, сви ће бити у НАТО-у, изузев оне шачице од 250.000 професора, писаца и новинара. Али, пошто кроз ту групицу прође свето тројство Друге Србије, преостали најупорнији неверници биће суочени са слушањем светих проповеди «Пешчаника», са читањем светих књига «Пешчаника» и са кључном «Пешчаниковом» реликвијом – светом моторном тестером. И ко ће се после таквог осведочења усудити да не поверује?

преузето са сајта http://www.nspm.org.yu

Друга Србија на делу

Sablasno

Mislim da ovakvim temama nema znacaja, posto sledbenika i jednih i drugih ima mizerno malo. Obe ove organizacije su placene sa zapada.

Radi se o neistinama i slobodnom tumacenju. Recenica je zapoceta kao u knjizi, ali je zavrsena slobodnom interpretacijom. Ovo izaziva mrznju, a to uopste nije dobro.

Ocigledno ljudi imaju problem sa Natasom Kandic, ali to je njihov problem. Oni joj daju znacaj, jer ona sledbenika uopste i nema.
Uopste nema govora o kultovima, sektama i sl. Ima govora o bolesnim ljudima!

agvozden je napisao:Sablasno

Mislim da ovakvim temama nema znacaja, posto sledbenika i jednih i drugih ima mizerno malo. Obe ove organizacije su placene sa zapada.

Radi se o neistinama i slobodnom tumacenju. Recenica je zapoceta kao u knjizi, ali je zavrsena slobodnom interpretacijom. Ovo izaziva mrznju, a to uopste nije dobro.

Ocigledno ljudi imaju problem sa Natasom Kandic, ali to je njihov problem. Oni joj daju znacaj, jer ona sledbenika uopste i nema.
Uopste nema govora o kultovima, sektama i sl. Ima govora o bolesnim ljudima!

Разумео бих да су овако нешто причали Српски неонацисти, али ово су речи "интелектуалне" проевропске елите. Ако ово није говор мржње шта је онда. Овако нешто никада нећете чути од представника Двери Српских.

Hajde kupi knjigu i nadji mi gde si ovo procitao

Ja knjigu imam i samo je pocetak citata tacan, a nastavak je ismisljen!

Да ли имаш свих 10 књига?

nemam, niti me interesuju, dobio sam neke sasvim slucajno

Ne verujem ni jednima ni drugima, ali me nervira mrznja koja se iznosi. Natasa Kandic je budala, a ovi koji joj se suprostavljaju su jos vece budale!

agvozden je napisao:nemam, niti me interesuju, dobio sam neke sasvim slucajno

Ne verujem ni jednima ni drugima, ali me nervira mrznja koja se iznosi. Natasa Kandic je budala, a ovi koji joj se suprostavljaju su jos vece budale!

Па да кажем да се делимично слажем с тобом, с тим да та будала виси на свим ТВ форумима. па можда и није будала.

Onda, jadni mi!

http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=283

Vlasnici EFT, firme za trgovinu strujom, pod istragom u Evropi
Neki `zli jezici` pričaju da je još za vladavine Slobodana Miloševića na privatan račun Vukovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para
BEOGRAD - Vlasnici londonske firme za trgovinu strujom EFT Vuk Hamović i Vojin Lazarević imaju sve veće probleme s istražnim i policijskim organima u Evropi. Posle Bosne i Hercegovine i jalovog pokušaja u Srbiji, na grbaču su im se popeli i istražni organi iz Velike Britanije i Luksemburga koji se bave privrednim kriminalom.
Nakon izveštaja Specijalnog revizora za poslove Elektroprivrede Republike Srpske Dejl Elen Ralf i njenih preporuka britanskoj policiji da ispita poslovanje londonske firme, policijska služba u toj zemlji koja je zadužena za privredni kriminal (SFO) počela je ozbiljno da ugrožava poslovanje pomenutih biznismena, o čemu su pisali britanski Gardijan i Obzerver. Ali, Hamović se oseća toliko moćno da je najavio tužbu protiv SFO zbog oduzimanja poslovne dokumentacije.
Inače, Hamović nikad još nije našao za shodno da objasni poreklo svog kapitala, a neki ga proglašavaju i za milijardera, mereno u stranoj valuti. Zna se da je bio finansijski direktor u `Energodati`, preduzeću koje je osnovao `Energoprojekt` i zna se da je zajedno sa Zoranom Drakulićem osnovao firmu `Jupoint`, a zatim je napustio taj ortakluk. Međutim, neki `zli jezici` pričaju da je još za vladavine Slobodana Miloševića, kad naše firme zbog sankcija nisu mogle da posluju, na privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno, ni manje ni više, nego 500 miliona dolara državnih para. Mada se o tome više ćuti, u stručnim ekonomskim krugovima se spominje i da je Vuk Hamović vlasnik najvećeg dela državnog duga bivše SFRJ. Što se srpskog dela duga tiče, kažu, kad je nakon `demokratskih` promena 2000. godine naš državni dug dostigao najnižu cenu od 11 centi za dolar duga, pokojni premijer Zoran Đinđić nije hteo da iskoristi priliku i otkupi ga po niskoj ceni. Vuk Hamović jeste. A, vrednost je dosad skočila na 60 centi za dolar duga.
Ali, ekonomisti kažu da ima još jedna prednost posedovanja tog duga. Navodno, on može da bude potpuno legalno sredstvo plaćanja u procesu privatizacije. Možda će Elektroprivreda Srbije biti na udaru?
Vojin Lazarević, biznismen i visoki funkcioner crnogorske Narodne stranke Dragana Šoća, potomak je ugledne advokatske porodice iz Kotora. I sam pravnik po struci, Lazarević vešto koristi svoje znanje za `veleslalom` kroz zakonske odredbe i propise. Ali, da ne bi bilo proklizavanja i izletanja sa `staze`, za svaki slučaj, tu su njegove političko-prijateljske i kumovske veze, posebno u Srbiji. Njegovi kumovi su često na takvim funkcijama kao što je ministar energetike ili direktor NIS i slično, `ali, to nema nikakve veze s tim što se on bavi trgovinom strujom i naftom`. Prijatelj je s mnogim visokim funkcionerima Demokratske stranke Srbije, ali i G17 plus, među kojima ima dosta ministara. Možda zato izveštaj Anketnog odbora za struju još nije dospeo pred narodne poslanike na raspravu? U svakom slučaju, ako nećemo mi da vodimo istrage, hoće Evropa. Panika polako počinje da hvata čelnike EFT. A, šta će tek biti kada se u igru za srpsko tržište uključe veliki svetski energetski igrači? Vrlo je verovatno da će se zaboraviti i kumstva i prijateljstva i da će biti samo - spasavaj živu glavu. Preredio: Nikša Bulatović

Hamović piše Titu
Kragujevački list Pogledi pisao je da je Rade Hamović za vreme Drugog svetskog rata, kao komandant partizanskog odreda u Hercegovini, streljao čak i svoje partizane zato što su se sukobili s ustašama u selu Borač. Prema pisanju tog lista, vrhovni komandant NOP Josip Broz Tito zabranio je sukobe s ustaškim jedinicama, pa su `neposlušni` partizani morali biti kažnjeni, ali pod izgovorom da su uhvaćeni u krađi. Pogledi navode, čak, i Hamovićevo pismo Titu u kojem `izražava veselje` zbog sprovedene kazne. Nakon rata Rade Hamović je postao poznat kao strah i trepet UDBE i Državne bezbednosti. Sada je u dubokoj starosti i živi u Sloveniji. U svakom slučaju, evidentno je da i danas komunistički sinovi drmaju ovom zemljom.

Izvor: Beta


Duško Klikovac kazao je da ruski specijalci koji uklanjaju kasetne bombe na niškom aerodrom moraju da plate republičke administrativne takse.

On je dodao da su, pored toga, oslobođeni plaćanja takse za privremeni boravak duži od tri meseca. "Bez obzira u kom svojstvu se nalaze u zemlji, oni moraju da imaju rešen status. Po Zakonu o taksama, dužni su da plate takse uz zahtev za privremeni boravak i zahtev za ulazno-izlaznu vizu od po 170 dinara", rekao je Duško Klikovac, šef odseka za strance u Policijskoj upravi u Nišu.

Pored svih, oni treba da plate kao taksu od 310 dinara za vizu i viznu nalepnicu, dodao je Klikovac.

Klikovac je kazao da ruski specijalci u Srbiji borave u akciji humanitarnog razminiranja i da su prema odluci iz 2003. godine kao humanitarni radnici oslobođeni takse za privremeni boravak duži od tri meseca koja iznosi 9.500 dinara.

"Radi se o Zakonu o republičkim taksama i za bilo kakvu odluku u vezi sa tim nije nadležna ni Policijska uprava u Nišu niti Odeljenje za strance", rekao je Klikovac.

Ekipa od 40 ruskih specijalaca trebalo bi da u Srbiji ostane do kraja godine.

Centar za razminiranje Srbije ocenio je danas kao apsurdan zahtev da ruski specijalci privremeni boravak u Nišu moraju da prijave nadležnim službama i za to plate taksu.

Ruski specijalci počev od 31. jula otkrili su na aerodromu sedam kasetnih bombi, četiri avio bombe, pet minobacačkih mina, sedam metaka za protivavionski top i jedan detonator.

Врло велика „храброст“ Биљане Србљановић
Захваљујући емисијама на РТВ Б92 ових дана смо имали прилику да сазнамо да је против Биљане Србљановић покренут прекршајни поступак због кршења јавног реда и мира на трибини „Пешчаника“ у Панчеву када је сараднике нашег часописа („Двери Српске“) вређала називајући их „магарцима“ и „клипанима“.

Наша редакција има потребу да искрено захвали полицијским службеницима који су имали храбрости и професионалне части да ову прекршајну пријаву против Србљановићке поднесу као и прекршајном судији (који је истом том храброшћу и професионалношћу) поступак, сагласно закону, покренуо. Ову захвалност дугујемо честитим посленицима правне државе у Србији зато што знамо каквим ће све притисцима бити изложени због професионалности коју су у овом случају показали.

Наиме, ових дана је Биљана Србљановић „храбро“ изјавила да неће казну за овај прекршај платити већ да жели да иде у затвор и тако принципијелно одбрани своје право да сараднике Двери јавно вређа. Ово би ваљда требало да служи као пример грађанске „храбрости“. То је онај став када слабашни грађанин (у овом случају „грађанка“) стоји насупрот недемократског система који систематски крши његова права и слободе, и онда у жељи да насиље система оголи до краја, тај грађанин својим мирним страдањем и грађанском непослушношћу постаје пример отпора диктатури.

Једини проблем је у томе што нико у Србији не може да замисли Биљану Србљановић у затвору. Ни једног тренутка а камо ли 60 дана колико јој по закону прети ако не исплати новчану казну. И ту Биљанина грађанска „храброст“ постаје огољена као лицемерна поза. То је истина коју свако у Србији зна: Биљана није слободан интелектуалац, Биљана није слабашан грађанин кога нико не штити и који је препуштен на милост и немилост система. Не, Биљана Србљановић је систем.

Она је истакнути политичар ЛДП-а (једне од владајућих странака у Србији), она је писац кога штите сви евро- антисрпски кланови у ЕУ и Београду, она је неко иза кога стоје многе НАТО службе и амбасаде у Србији, она је неко кога подржавају сви електронски медији са националном покривеношћу код нас.

Она је уствари емисар глобалних газда и глобалног система пред којим сваки чиновник, новинар и човек у Србији треба да стоји мирно а камо ли да помисли да сме да јој противречи или да јој се случајно супротстави. У том случају имамо прилику да гледамо сва она хистерична вриштања која већ месецима гледамо по свим медијима на којима једног тренутка неко почне да искаче из хора непрекидног улизивања овој сићушној жени. Тада Биљана глуми невиност без заштите и мајку храброст која то да јој се баш сви не улизују више неће да трпи. И та сићушна жена, тако незаштићена а тако храбра личи на оне клинце које локалне силеџије пошаљу да вас провоцирају па кад безобразном клинцу залепите шамар онда из мрака искоче рмпалије у поломе вам кости. Пошто су те рмпалије у Биљанимом случају исти они који по Србији хапсе, убијају, бомбардују, скидају и постављају владе, онда се многи у сусрету с њом склањају и њеном безобразлуку дозвољавају да дивља. Сада се међутим, испоставило да постоји полицајац и прекршајни судија који су имали праве грађанске храбрости и радећи свој посао професионално затражили од Биљане Србљановић, миљенице свих проНАТО медија и служби, да одговара за своје незаконите поступке.

И ето наше дичне Биљане Србљановић како хистерише и глуми храброст у пози грађанске непослушности. Као да она не зна оно што цела Србија зна: пре ће сви полицајци бити суспендовани и све прекршајне судије смењене него што ће она провести и један секунд у затвору. Зар би супротно дозволили амбасадори ЕУ чије „црвене телефонске линије“ и служе само томе да би постројавали наше политичаре и штитиле права „слободних интелектуалаца“ и „грађана“ профила Србљановићке којих у Србији има једва пар хиљада. Сви остали у Србији су предвиђени за улогу сивих статиста који треба само да се диве Србљановићки и да климају главом на њене небулозне испаде у јавности.

У Панчеву је наишла на групу људи који су, иако у великој мањини и окружени гомилом њених следбеника спремних да нас линчују, имали праве грађанске храбрости да искажу неслагање са глупостима које су она и њени пријатељи ту изрекли. И само смо тражили да поставимо питање и никога нисмо вређали иако смо били избачени са трибине и полицијском интервенцијом спасени од линча.

А Биљана је, подржана од стотину својих фанова, показала толику „храброст“ да је морала и да нас извређа тада када смо били немоћни. И замислите сад да ту неки безначајни полицајац и неки безначајни прекршајни судија покрену поступак против ЊЕ, Биљане Србљановић, такве ЕУ-величине, која је само радила оно што иначе по Србији ради: хистерише, вређа и пљује Србе и својим газдама денунцира оне који јој се супротставе.

У Београду,
23.септембар 2008.
Информативна служба Српског сабора Двери

Hm...

svaka jednostrana informacija jeste ispiranje mozga.

Osnovno demokratsko, novinarsko pravilo: auditorium et altera pars!

Zato mi je muka, bre, i od jednih i od drugih...

http://www.nspm.rs/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=1308:2008-10-08-20-11-26&catid=10:kolumneslobodanaantonicaupolitici&Itemid=9

Псовачка страна «друге Србије»
Слободан Антонић
петак, 03. октобар 2008.


«Другу Србију» су, у њеним почецима, раних деведeсетих, чинили грађански пристојни интелектуалци који су желели да дигну глас против националистичке агресивности, вулгарности и примитивизма. Петанестак година доцније, представници «друге Србије» такмиче се једни с другима управо у агресивности, вулгарности и примитивизму. Процес жалосне дегенерације једне у основи хумане идеје завршен је њеном најновијом деволутивном формом – «E-нoвинама» [1] Петра Луковића.
Свако ко је пратио «другосрбијанске» интернет форуме и блогове, попут сајта Б92, могао се суочити са систематском провалом вербалне агресије која се тамо испољава према неистомишљеницима. Агресија се изражава претежно кроз увреде и псовке, које уредници сајтова («модератори») само делимично органичавају. Непријатно ми је више да цитирам шта се све на овим местима, која претендујуу да буду «урбано», «модерно» и «европско» лице Србије, пише за поједине јавне личности [2]. Да бих избегао примисли о некаквом злурадом понављању увреда, овде ћу сада навести само неке од оних које су изнесене на мој сопствени рачун.

Дакле, за форумаше и блогере Б92 и, уопште, «друге Србије», ја сам, између осталог, «подли кретен» [3], «одбегли пацијент установе Др Лаза Лазаревић» [4], «пацов» [5], «манипулативни реакционар, клеро-фашиста и расиста» [6], а оно што пишем су «ментални испртци» и «сплачине» [7]. На карикатурама, објављиваним на тим сајтовима, ја сам приказиван како раскречен мастурбирам над картом Косова [8], а испод слике гомиле фекалија стајало је питање да ли је тај измет неко други или Слободан Антонић.[9]

Нарочито богат речник на ту тему имао је Петар Луковић. Он је потписника овог текста частио таквим дивним придевима као што су «хемороидни везиста Нове Српске Фашистичке Мисли» [10], «пичка коштуничка» [11], «салонски фашиста» [12] или «кретеноид деесовских размера» [13]. Једном ме је Хелсиншки одбор за људска права позвао, као представника «не-друге Србије», на своју трибину. Петар Луковић је после тога љубазно написао: «Позвати Антонића на било коју трибину с "Другом Србијом" не само да је тотални промашај, него је то призивање зла. Уосталом, нека дође идући пут на овакву трибину: долазим и ја. Али, не да дискутујем, него да ишамарам фашисту. С говнима нема разговора!» [14].

Заправо, могло би се рећи да је сам Луковић родоначелник псовачког начина писања у «другој Србији». Његови коментари су већ средином деведесетих све више били гарнирани вулгарностима. Ипак, он је у свом стилу био усамљен. «Друга Србија» се тим вулгарностима смејала. Али, она их није следила. Поготово то нису радили озбиљни новинари, нити су озбиљни уредници такав приступ дозвољавали. Тек ће развој интернета довести до бржег ширења оваквог начина изражавања у «другој Србији». Почетници у писању, наиме, поготово они млађи, масовно су опонашали Луковићев начин писања. Они су га сматрали обрасцем духовитости и супериорности, којег ваља следити. Нарочито су томе допринели најпре обичај да се по блоговима и форумима пише под псеудонимом, као и чињеница да су «модератори» и сами били млади и «гневни» људи. Тако је Луковићев стил, који је почивао на брзом смењивању цинизма са нападима бесног псовања, постао доминатан најпре на блоговима и форумима Б92. Одатле се он проширио, као преовлађујући начин писања, по читавој електронској «другој Србији», преливајући се, повремено, и на штампане медије.

Ипак, ни једно гласило до сада није у целини било прављено и попуњавано на тај начин. Сада је, међутим, Петар Луковић добио прилику да уређује читав медиј по своме укусу. Реч је управо о «Е-новинама». Тиме је «друга Србија» добила гласило у којем се без икаквих кочница коначно може говорити све што се прохте. «Е-новине» су за кратко време у много чему претекле чак и блогове и форуме Б92. Занимљиво је, међутим, да је читав пројекат «Е-новина» оправадан управо жељом за цивилизовањем јавног дијалога! Наиме, како написа представник оснивача, Бранислав Јелић, «Е-новине» су покренуте зато што се «јавила потреба за једним новим медијем, где се уредници, новинари, сарадници и читаоци неће понашати, у јавној или приватној комуникацији, на начин више примерен беспризорним кафанским добацивањима него ли цивилизованим људима. Вербално насиље увек је и само увод у сваку другу врсту агресивности».[15]

Е па у складу са овом племенитом прокламацијом, у «Е-новинама» се, рецимо, за Слободана Антонића каже да је «идиот» [16], «болид» [17], «пао из галаксије Алдебаран, са малог, брадатог, патуљастог сазвежђа УДБЕ» [18], «режимски слуга» [19], «народњачко-радикалски кадар задужен за агитпроп који се лажно представља као политички аналитичар» [20], «неуморни фашиста» [21] итд. Ја сам, такође, «побрљавио од национализма» [22], због чега је оно што пишем само «игнорантско трабуњање» [23], а услед «ефекта тропских врућина на мозак Слободана Антонића» [24] настају «мале, фашистичке анализе на велику врућину» [25], којима могу да се диве само «Антонићеви бројни наци-обожаваоци» [26]. Питам се само, како бих тек био третиран да се «уредници, новинари, сарадници и читаоци» Е-новина нису одлучили да се «не понашају на начин примерен беспризорним кафанским добацивањима»? Како бих тек онда имао част да будем називан?

«Антонић спада у ону најпрљавију групу људи, који ће бити било шта само да се што боље плати», још о мени пише један коментатор [27]. «ANTONIĆITY је тешка, неизлечива болест», дијагностификују Петар Луковић и Томислав Марковић [28]. «Нема убедљивијег доказа», разјашњава Томислав Марковић, «да је Србија ненормална земља и да су њени грађани ојађени, сјебани и никакви од чињенице да је данас и овде Слободан Антонић озбиљан политички аналитичар, колумниста у бројним листовима, уважени члан српске интелектуалне елите. То је могуће само у оваквој држави и оваквом народу» [29].
Та идеја умоболног народа, коме треба старатељ (у виду екипе састављену од људи из «Е-новина» и осталих «другосрбијанаца»), једна је о омиљених идеја овог медија. То је сасвим у складу са знаменитом изјавом Петра Луковића о Србима: “Тај народ је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита(…). Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ” (Пешчаник, 30. јуни 2006) [30]. Идеја «одвратног народа» и интелигенције састављене од «неуморних фашиста» нашла је у сарадницима и коментаторима «Е-новинама» нове приљежне протагонисте. Међу њима су новинари и сарадници који се сада први пут појављују као нови, свежи и жестоки галасноговорници «другосрбијанске» идеологије. Међу ауторима, а нарочито међу читаоцима-коментаторима, не мали број је и оних који су из Хрватске или Босне. Њихов најчешћи коментар је, отприлике: «Овоме што ви сами о Србима говорите ми немамо шта да додамо. Надамо се да ће `друга Србија` ускоро добити прилику и да спроведе то о чему прича».

Истина, у «Е-новинама» је приметно и одсуство појединих «другосрбијанских» аутора, чији би основни таленат још више унаредио рад овог медија. Рецимо, недостаје Марко Видојковић, чији су богат речник и идеолошка беспрекорност одавно познати: «Ја никад не бих пробао да причам с неким ко држи Путинову слику, јер је то мени знак да је тај до те мере одлепио да је, брате, њему место у лудници. (...)И онда они мени причају - еј, ако ти се не свиђа Србија иди негде. Па, пуши бре курац, ко ће мене да тера из ове земље, марш ти у пичку материну, бре, ко ће мене да тера из ове земље, ово је моја земља, ја волим Србију више од свих тих заједно, да се носе у пичку материну. Нека иду у Русију код Путина, набијем га на курац. Ја сам тај који воли Србију, он мрзи Србију кад носи Путинове слике(...). А тај смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку материну» (Пешчаник, 7. децембар 2007) [31].

Са надахнутим Видојковићем у «Е-новинама», псовачка екипа «друге Србије» свакако би била у пуном саставу. Денацификовање «одвратног, одвратног народа», који је «необразован, примитиван, не купа се, не зна за кога да гласа» и који је још уз то и «смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега», дакле, коначна денацификација Срба, могла би да добије поптуни замах. Како би тек све ишло лако само када би се овој «екипи снова» дао на коришћење још неки медиј, попут РТС-а или «Политике»? «Дајте ми РТС на годину дана и сви радикали ће да вичу - живео Волфганг Амадеус Моцарт!», изјавио је својевремено Милутин Петровић, редитељ и активиста ЛДП («Пешчаник», 9. фебруар 2007) [32]. Дајте Луковићу, Видојковићу и осталим РТС на годину дана и цела Србија ће своју денацификовану идеолошку исправност умети да изрази «богатим» и «сочним» речником Е-новина.
Поједини представници «друге Србије», као и њихови покровитељи, изгледа да све више мисле да се са овим «одвратним», «безпарим» народом и не може другачије разговарати осим псовкама. Зато је ваљда «друга Србија» сада почела да масовно псује и прети шамарима. Деволуција се убрзала. Само још треба са речи прећи на дела. Јер, као што лепо рече оснивач «Е-новина», «вербално насиље увек је и само увод у сваку другу врсту агресивности».

Слободној јавности преостало је само да прати шта се збива и нагађа у ком правцу ће овај део «друге Србије» ићи. Хоће ли њихова песница, дигнута у мржњи и бесу, сада кренути и да се спушта по главама и леђима «фашистичке» интелигенције и целог овог «одвратног» и «беспарог» народа? Да ли ће тек онда пристојнији део «друге Србије» схватити да се у нечему можда мало претерало? Али, неће ли онда већ бити прекасно за читаву ту идеју «урбане», «модерне», «европске» и «умивене» Србије?

(Печат, 3. октобар 2008).

Фусноте:

1. http://www.e-novine.com/
2. Део тога шта се све увредљиво пише на форумима и блоговима Б92 изнео сам у чланку «Под зидом интеренет Бастиље» (http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika ... _blog1.htm), као и у чланку «Деградација националних ауторитета» (http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika ... avoski.htm).
3. http://blog.b92.net/text/3054/Burni%20s ... %C5%BEivot
4. http://forum.b92.net/index.php?showtopic=36904
5. http://vojvodina.phpbbweb.com/vojvodina-ftopic5131.html

6. блог Душана Маљковића, 15. 11. 2007, http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... ?tid=30141
7. http://forum.b92.net/index.php?showtopic=36904
8. http://vulgarstina.blog.co.yu/blog/vulg ... n-antonic; http://vulgarstina.blog.co.yu/blog/vulg ... n-antonic; читалац ће приметити да су ови цртежи из истог пера као и карикатуре у «Бетону», културном додатку листа «Данас» (http://www.elektrobeton.net/blok2008.html).
9. http://zokster.net/drupal/node/1613; поред ових слика стоји релама за «Пешчаник» и «Е-новине».
10. http://feral.mediaturtle.com/look/weekl ... e_sngl.tpl? IdLanguage=7

NrSection=2&ST1=text&ST_T1=kolumna&ST_AS1=1&ST_max=1

11. http://feral.mediaturtle.com/look/weekly1/article.tpl? IdLanguage=7&IdPublication=1& NrArticle=14978&NrIssue=1109&NrSection=2; пренесено на сајтовима:
http://pescanik.net/content/view/822/75/
http://forum.b92.net/index.php?showtopic=33194
12. Petar Luković, Feral Tribune, 18, april. 2003; чланак се може наћи на: http://www.facebook.com/topic.php?uid=2 ... topic=3739
13. http://feral.mediaturtle.com/look/weekl ... anguage=7&
14. http://feral.mediaturtle.com/look/weekl ... anguage=7&
15. http://www.e-novine.com/sr/entertainmen ... p?id=16943
16. http://www.e-novine.com/komentar.php?id=16073
17. исто
18. исто
19. http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14431
20. исто
21. http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17204
22. http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=16795
23. http://www.e-novine.com/komentar.php?id=16855

24. http://www.e-novine.com/sr/entertainmen ... p?id=16073
25. исто
26. исто
27. http://www.e-novine.com/komentar.php?id=16795
28. http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=17279
29. http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14431; Уз фотографије на којима се види неки брадати мушкарац како пада низ степенице или други брадати мушкарац са лудачком капом на глави, праћени написом «згодна Антонићева слика» (http://www.e-novine.com/komentar.php?id=16073), у «Е-новинама» сам почашћен и стиховима као што су «Сваки почетак је кобан, поготово кад се зовеш Антонић Слободан» и «Куд он оком – шешељевци скоком, куд он словом – Никита оловом!» (http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=14431)

30. Петар Луковић, Пешчаник, 30. јуни 2006;

http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php? yyyy=2006&mm=06&nav_id=203619
31. http://www.b92.net/info/emisije/pescani ... _id=276331
32. http://www.b92.net/info/emisije/pescani ... _id=232726

Јавни протест против академског националног самопонижења

Српско филозофско друштво
Универзитет у Београду
Ректорат


Радио Београд II
Печат
НИН

Као члан Филозофског друштва и његов бивши председник (1997–2000) овим путем прилажем свој најоштрији протест због учешћа нашег Удружења у акцији довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних без иједног домаћег референта (!) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Да је ограничен само на то, протест би тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од једне пуко филозофске расправе. Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

1) организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

2) што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који контекстуално гледано није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен ће му бити први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је идеолошки острашћено, с евидентно антисрпским политичким мотивима, нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24).

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, касније осведочен борац против „српског нацизма“ и „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током деведесетих година. Овај се није уздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (неки га сада весело дочекују, као организатори овог „симпосиона“.)

Позивати у госте људе спремне да вам 1999. саспу бомбе, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради при¬ва¬тно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Филозофског факултета одакле долази организација, Министарства науке, које је обезбедило финансирање тог вида „међународне сарадње“ и Београдског Универзитета који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Филозофско друштво Србије, те националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и нацио¬налном достојанству, протестујем и у име чланова који држе до самопоштовања и достојанства ограћујем се од овог чина, рачунајући да би таквим људима у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство сигурно било ускраћено.

Учешће једног дела Филозофског факултета у овој акцији показује: ако никог не чуди што дотична „слободоумна“ институција у више наврата није била у стању да искаже трунку патриотизма (на пример у случају отимања Косова и Метохије као и многим другим, пре и после тога), ипак изненађује нпва чињеница, да није у стању да се причува од учешћа у приватним акцијама нарушавања националногсамопоштовања и достојанства домаће науке.

Ад. Б. Овај протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у среду 16. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа „славног“ Универзи¬тета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да од стране Ректора буде дочекан? Или можда сви укључени у овај скандал сматрају да су оптужбе и захтеви харвардског професора за хуманитарним бомбардовањем били оправдани до те мере да заслужује поменуту почаст? Хоћемо ли чути образложење?

Изнад свега је скандалозно то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше научне, културне, па и политичке средине. Ваљда је тако нешто природно, откако је наша држава угостила г-дина Бајдена, такође заговорника бомбардовања Србије. Пошто сматрам да је одбрана националног достојанства дужност а не тек повремен хир споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављам том саучесничком ћутању и пракси мазохистичког додворавања „извиканим именима“ по белом свету.



Проф. др Милан Брдар
Научни саветник
Институт друштвених наука
(бивши председник Српског филозофског друштва, 1997–2000)