Političari su najveće prostitutke. Politika je kurvanje o tuđem trošku. Račune uvek plaćaju poreski obveznici. Njihov novac poltičari neracionalno troše. Odnosno, deo novca poreskih obveznika završava na privatnim računima političara. Tako političari postaju kapitalisti. Politika postaje unosan posao. Ali to nije jedini problem demokratije. Novac se stvara i troši u društvu. Jedni postaju bogati pljačkajući druge građane. Kapital se seli od jednih ka drugima. Međutim, mnogo veći problem je što političari uništavaju živote svojih građana Ljudski život je svetinja i Božiji dar. Namerno uništavanje tuđih života je zločin. Političari su zločinci sa predumišljajem. Novac i kapital se uvek mogu ponovo povratiti, ali oduzeti život ne može vaskrsnuti. Srpski političari su okrutne ubice sopstvenog naroda. Nijedna okupaciona vlast nije pobila više Srba od srpskih političara.

Već sam pisao o tome da su srpski političari donošenjem pogrešnih državnih odluka direktno učestvovali u ubistvu 2.640.000 Srba u XX veku. Ali naš najveći problem, istorijski paradoks, ako hoćemo da akademski govorimo, ili po narodnom naša najveća glupost, je porazna činjenica da je narod glasao za takve političare. Ako je narod demokratski glasao da ga vode takvi skotovi i prevaranti na vlasti, onda, logično, ne možemo da optužujemo nekoga drugoga za tragedije koje smo doživeli. Onda je glavni krivac za našu nacionalnu propast i sramotu sam naš narod. I to je porazna istina koju moramo da priznamo. Nema, dakle, mogućnosti da doživimo katrzu i prosvetljenje, da otpočnemo duhovni, državotvorni i privredni preporod nacije ako se prvo ne suočimo sa tom istinom. Nažalost, danas smo prilično daleko od tog puta izbavljenja. Nastavili smo da se krećemo u pogrešnom pravcu i mislim da ćemo vrlo brzo imati velikih lomova u društvu i državi. Bolji su i lomovi, nego ovo prigušeno, apatično i bezvoljno odumiranje na rate.

Ono što posebno krasi nas Srbe je da ne poštujemo najbolje pripadnike naše nacije. Tačnije, politički manipulatori su, radi očuvanja političkog monopola i otetog i ukradenog kapitala, uspeli da zatruju široke narodne mase da preziru svoje najpametnije i najbolje ljude. I ne samo da ih preziru, nego je naša omiljena disciplina da se sprdamo sa njima. Tako je sprdanje postala naša nacionalna vrlina. Takva poltika nas je dovela do nacionalne i državne propasti. I sve što nam se dešavalo je rezultat toga.

Kao dokaze ovome našem, srpskom nacionalnom ludilu u sprdanju, ogovaranju, omalovažavanju i preziru svega što je pošteno, vredno, pametno, dobro, požrtvovano i razumno navešću primere iz sopstvenog iskustva. Ima ih, na nesreću prilično mnogo, ali ću se zadržati na trenutno aktuelnom. Dakle, još pre petooktobarskog prevrata pokušavao sam da ubedim tadašnje vođe opozicije da moramo, pre preuzimanja vlasti, da napravimo operativan i konkretan, državotvorni i nacionalni program za spas Srbije. Nažalost, oni to nisu hteli da prihvate. Njih je interesovalo samo kako da preuzmu vlast i kako da unovče svoje opoziciono delovanje. Danas je svakom građaninu jasno da su svi opozicioni političari uspeli da se domognu vlasti, da su se obogatili i nisu više nisu zainteresovani da donesu bolji život svim građanima. Znao sam to na samom početku prevrata, kada nijedan moj predlog za ozbiljne promene u društvu nije prihvaćen, pa sam napustio taj pogrešan koncept. Danas političari na vlasti propagiraju te moje ideje i predloge kojih su se onda plašili, koje su ismevali i sa kojima su se sprdali. Jedna od tih ideja je bila i – podela besplatnih akcija svim građanima.

Poslednjih nekoliko nedelja vidim da se utrkuju političari koji traže podelu besplatnih akcija, jer smatraju da će dobro politički profitirati na toj ideji. Posebno se ističe najbolji ministar finansija na svetu koji, svestan velike nepopularnosti u biračkom telu, propagira ono što je nekada ismevao. To je najbolji dokaz da su lokalni izbori blizu. To je ponovo dokaz mojoj tezi da Srbiji trebaju izbori svakih 15 meseci, kako bi se političari kontrolisali i doveli u red. Samo učestali izbori, javnost u radu i stalna kontrola ostvarenih rezultata mogu držati pod nadzorom pohlepu, sebeljublje, narcisoidnost i prevrtljivost srpskih političara. Ideja o besplatnim akcijama je vrlo jednostavna.

Građani Srbije, njihovi preci i njihovi naslednici, gradili su državnu i društvenu imovinju. Zar onda nije logično da deo te imovine pripadne i svima njima? E, to sam predlagao u oktobru 2000 godine. Predlagao sam da se prvo izvrši denacionalizacija i da se imovina vrati bivšim vlasnicima, pa tek onda da se krene u privatizaciju. Restitucija je istovremeno i privatizacija i ispravljanje istorijske nepravde. Zakon o restituciji će biti svojen, pod pritiskom EU, na proleće 2008 godine. Srpskim političarima mozak radi samo pod stalnim pritiskom. Ili činovnika EU ili građana na ulici. Privatizacijom bi svi građani dobili isti broj zarađenih akcija prema godinama radnog staža, dok bi ostali građani dobili samom činjenicom da su državljani. Tako bi preko 8 miliona građana, računajući punoletne državljane u rasejanju, postali akcionari. Beogradska berza bi dobila neophodno potrebnu širinu i dubinu i nametnula bi se kao vodeća berza u regionu. Investicioni fondovi bi nastali još u 2001 godini i parazitske banke bi dobile opasnu konkurenciju na finansijskom tržištu. Umesto da građani 4,4 milijarde evra nose u banke po niskim kamatama, oni bi ulagali na Beogradskoj berzi i tako više zarađivali. Privreda bi dobola svež finansijski kapital i mnoštvo investitora koji bi sprečili nameštenu tajkunizaciju Srbije. Srednji klasa bi počela da jača i to bi bio početak našeg privrednog oporavka. Svih 2.600 privatizovanih preduzeća mogli su da otkupe građani kao investitori. Ne bi došlo do monopolizacije i kartelizacije tržišta. Ne bi se napravila kriminalna sprega između tajkuna i političke oligarhije. Privreda bi se pokrenula i otpočelo bi zapošljavanje.

Ali, nažalost, to se nije desilo. Nekome tada taj moj koncept nije odgovarao. Ostalo je danas manje od 1.000 društvenih preduzeća da se privatizuje ili gurne u stečaj, krajnji rok je ponovo pomeren na 2008. godinu, i 539 javnih i javno-komunalnih preduzeća, koja su u većini strateška preduzeća ne samo za državu, nego i za same građane. Pogrešnom privatizacijom tih preduzeća izgubićemo potpuno svojstvo nezavisne države, postaćemo robovi multinacionalnih korporacija i sluge u sopstvenoj kući, preko 200.000 zaposlenih će ostati bez posla i izbiće socijalna revolucija zbog nemogućnosti siromašnih građana da prežive tranziciju.

Takav scenario je vrlo moguć u skoroj budućnosti. Zbog toga građani treba da ustanu u odbranu javnih preduzeća i zatraže da se primeni takva privatizacija koju je predložio moj stručni tim. Ponavljam, najkraće rečeno, samu suštinu novog modela: treba odmah zaustaviti na 90 dana dosadašnju privatizaciju, mora se doneti zakon o reviziji privatizacije, stečaja, dokapitalizacije i restrukturiranja, mora se zabraniti tajkunima i sa njima povezanim licima da učestvuju dalje u privatizaciji, mora se doneti zakon o poreklu kapitala novobogataša, mora se doneti zakon o oduzimanju imovine stečene privilegijama, korupcijom i političkim podrškama od 1989. do 2007, potrebno je osnovati Nacionalni investicioni fond iz koga će svi građani dobiti akcije, potrebno je napraviti novu procenu kapitala svih preduzeća koja su bila u privatizaciji, stečaju, dokapitalizaciji i restrukturiranju, potrebno je da država obešteti manjinske akcionare koji su prevareni i opljačkani, potrebno je napraviti novu procenu kapitala svih preostalih preduzeća, izvršiti privatizaciju svih javnih i javno-komunalnih preduzeća u roku od 90 dana tako da: država bude vlasnik 25-51% većinskog upravljačkog paketa akcije, da zaposleni i penzioneri tih preduzeća dobiju od 5-15%, da svi građani dobiju 15% akcija i da se na Beogradskoj berzi po povlašćenim uslovima proda građanima od 29% do 55% kapitala javnih preduzeća.

Potrebno je, takođe, doneti nove zakone o zaštiti interesa manjinskih akcionara i nove zakone o privrednim društvima. Šta dobijamo ovakvom privatizacijom? Smatram da se na ovakav način javna preduzeća konačno izvlače iz uticaja političkih stranaka i postaju mešovita akcionarska društva, menadžment je pod potpunom kontrolom akcionara, država ima kontrolni paket akcija i može da vodi makroekonomsku politiku, razvija se finansijsko tržište, razvija se berza, građani uče da investiraju, jača srednja klasa, otvara se perspektiva preduzetnicima, privlače se strani investitori i omogućava realno brži privredni razvoj i, konačno, ekonomija pobeđuje politikante, špekulante i prevarante koji uništavaju državu, naciju, privredu i živote građana.

Da li će se ovo ostvariti? Građani Srbije će odlučiti. Meni je jedino preostalo da nastavim da širim ideju –narodnog kapitalizma. Verujem da još nije sve zamrlo u Srbiji. Ovaj muk u javnosti je priprema za Veliki Prasak. Dosta je bilo kurvanja. Svako mora da plati svoj račun pred istorijom.

Autor Branko Dragaš
http://www.dragas.biz/content/view/5006/69/

Podržite predlog Zakona o privatizaciji javnih preduzeća i javnih komunalnih preduzeća i o podeli besplatnih akcija svim građanima, koji je sačinio Branko Dragaš.
Po tom predlogu:
- svi punoletni gradjani dobijaju akcije na bazi godina radnog staza,
- svi punoletni građani dobijaju akcije na osnovu državljanstva,
- privatizacija svih 580 javnih preduzeća u roku od 90 dana,
- građani koji nisu upisali čitav radni staž do 35 godina, dobijaju pravo na razliku godina radnog srtaža,
- besplatne akcije za manjinske akcionare koji su u privatizaciji izgubili akcije,
- besplatne akcije za sve građane u dijaspori koji imaju državljanstvo Srbije, bez obzira na dvojno državljanstvo.