Стигли смо у петак око 9 сати, таман да закаснимо на групни превоз до старта код репетитора. Покушали смо сами да одемо, али нисмо нашли пут... Тада и ветар окрену смер, па се помирисмо с не летењем и купањем у језеру до мрака. Вода хладна, планинска, пуна ситне рибе Кркуше. Измори нас, па је спавање у шатору на ливади било царско. Активности почињу од зоре, доласком летача и акцијом организатора. Обзиром, да се нисам такмичио, ни летео, понудих помоћ организатору Зокију и Пеци, али није било потребе, јер је све већ било организовано и функционисало по плану. Стигла су и санитетска кола, са целом екипом.
Паркирали су поред нашег шатора, па смо се дружили у жељи да се такмишење заврши без повреда. Лекару сам скренуо пажњу на специфичне летачке повреде кичме, па је из амбуланте донео додатне стезнике за врат, фиксаторе главе и регулишуће јастуке за лумбални део кичме. Уз целодневно дружење су научили, да самостално процењују ризичне летаче, који долете високо и покушавају превученим летањем, да смање висину и наравно, падају и ваљају се. Повреда није било, али је прљање опреме било уобичајено и показатељ недовољне основне обуке. Ретки су летачи као мали Македонац, који је лепо слетао, брзо склањао крило да не смета другима и вештим одржавањем у ваздуху га контролисано спуштао на горњаку, да се канапи не каче и не скупљају траву са ливаде. Павлово летење је стандардно: Беспрекорно слетање, три пута на жуту крпу. У последњем лету је изазвао аплауз, јер је извео прави подвиг. У финалу је био у истој висини и сличном растојању до циља, па је одустао од слетања на циљ и наставио бочно летење. Први летач је подбацио, а Павле је искористио мање дизање и у окрету успео да слети на 0,47 м! Тако је поштедео организатора поновног ретранспорта, показао спретност и право спортско понашање. Друго место у екипном и 75 бодова је довољно, за прву летачку медаљу коју је добио. Малом броју гледаоца је показао, да летење није привилегија затворених група, репатих и накинђураних, који причају и пишу неразумљивим језиком, него лепа активност доступна већини. Штета што мештани нису знали да се такмичење одржава, јер су плакати и рекламе писане страним језиком. Са купалишта сам довео две даме са својом децом, да прате део такмичења, објашњавао им правила и деци размотао крило. Мала Александра, стара три године је брзо схватила функцију командних канапа и уз плакање напустила стадион. И њен брат Милош је одлучио да научи летење па ће долазити на обуку. Да није онај Угљеша Вонџић из АК Грунф саботирао такмичење својим писањем на страном језику, било би више Александри и Милоша, па би у Власотинцу било и више од два постојећа летача.

A sto ne napises kako si pustio sopstveno dete da se takmici sa pocepanim glajderom. Sva sreca pa je starter primetio i zabranio mu poletanje.

I posle pises o bezbednosti.


STIDI SE

Ево, пишем, дете моје...
Мада је боље, да питаш Павла и наравно, снимиш оном твојом камером.
Нисам био присутан на старту и незнам детаље, јер сам чекао доле на ЦИЉУ. Павле је слетео на жуту крпу, близу центра и жалио ми се да му је било оштећено крило, па му је Гуги помогао и закрпио налепницом. Саветовао сам га, да не оставља опрему без надзора, јер може опет да му се деси нешто слично. Сећам се, да је пре неки дан Павле лежао на бетону у дворишту, испод окаченог крила и радио детљан преглед. Зато ми није јасно одакле оштећење. Обзиром, да је стратни судија савесно поступио и скренуо пажњу на пукотину, да је сметња лако отклоњена и летење настављено до краја такмичења, шта је узрок твог емотивног стања?

"...и наравно, снимиш оном твојом камером..." kakvom kamerom ?!?!

"Саветовао сам га, да не оставља опрему без надзора, јер може опет да му се деси нешто слично..." sabotaza , kakva paranoja.

Kakve veze ima moje emotivno stanje sa tim sto si ti neodgovorni otac pa pustas maloletno dete, pa jos svoje, da leti na krpi. Da decko nije poceo da ide na takmicenja jos uvek bi mislilo da su kaciga i rezerva potpuno suvisan deo opreme. Pavlu svaka cast i zelim mu da napreduje i gleda iskusnije pilote ali ti si katastrofa.

Јаре моје,
Јесам права катастрофа... Зато се нисам такмичио. Нарочито, од када сам завршио стационарно витло, па мало летим, јер друге витлујем. Зато ћеш ТИ Павлу увек гледати леђа и ако лети на "крпи". У Власотинцу си био 3,5 пута лошији од њега! Јел ти криво? Ма искулирај, мали лети скоро сваки дан. Раније је јурио ветар по разним брдима, а од скоро му ћале направио витло, па у свом селу лети, колико хоће.
Боље заврши страну о роњењу, него што овде и на осталим странама тупиш и вређаш. И не расипај туђе паре, јер се тешко напољу зарађује.
Врло радо прихватам твој позив, да дођем у Зајечар. Ако не успем да уклопим време, видећемо се на такмичењу. Није ваљда толика фрка? Када до сада ниси одрастао, сачекај на терапију још мало. Не узбуђуј се пуно, ниси ти једини размажен и запуштен клинац. Често ми оставе дете, које не уме ни пертле да веже, а хоће да научи летење. Родитељи им не посвећују своје време, него мисле да парама све могу надокнадити... И нема проблема, све док и ако клинац не схвати да је одбачен и сувишан. Е, онда му је крив цео свет...