Dugoočekivani rezultati nezavisne istrage o neredima u Kosovskoj Mitrovici 17. marta, kada su policijske snage UN napale zgradu suda u kojoj su se zabarikadirali radnici pravosuđa srpske nacionalnosti, konačno su objavljeni.

Doduše, rezultati istrage su za sada objavljeni samo u obliku nezvaničnog brifinga ambasadora zemalja-članica Saveta bezbednosti.

Obaveštavajući novinare o rezultatima istrage, ruski ambasador Vitalij Čurkin je rekao da oni "upućuju na to da je napad na sud u zoru 17. marta bio apsolutno nepotreban" i da se "najverovatnije radilo o smišljenoj provokaciji".

"Iako sam izveštaj još niko nije video, na osnovu diplomatski sročenog brifinga jasno je da je upotreba sile bila apsolutno nepotrebna i da je odluka tadašnjeg šefa UNMIK-a ili njegovog zamenika - to još treba ustanoviti - da se primeni sila bila, najblaže rečeno, bezobzirna greška. Ta doluka doneta je uprkos preporuci Sekretarijata UN u Njujorku da se postupa obazrivo. Da budemo sasvim otvoreni, bila ej to najverovatnije smišljena provokacija s ciljem da se uguši volja Srba da se suprotstave jednostrano proglašenoj, nezakonitoj nezavisnosti Kosova", rekao je Čurkin.

Pozivanje na odgovornost

Prilikom nasilnog upada u zgradu suda u severnom delu Kosovske Mitrovice, poginuo je jedan ukrajinski pripadnik međunarodnih policijskih snaga.

Ruski ambasador je najavio da će od Sekretarijata zatražiti da oni koji su doneli odluku o upotrebi sile - odgovaraju:

"Mislimo da je ono što se dogodilo fundamentalno pogrešno, jer principi koji regulišu ponašanje pripadnika UN nalažu da oni sprovode instrukcije koje dobijaju iz sedišta UN, i ni od koga drugog. Uz to, bezobzirna upotreba sile je nešto čega mirovne misije UN neizostavno moraju da se klone", kaže Čurkin.

U vreme incidenta u Kosovskoj Mitrovici, tadašnji šef UNMIK-a Joakim Riker je bio van Kosova, a zamenjivao ga je Amerikanac Lari Rosin, koji je u međuvremenu napustio UN.

To, međutim, po mišljenju Vitalija Čurkina, ne znači da Rosin ne treba ili ne može da odgovara za svoje odluke.

Moskva protiv jednostranih poteza

Čurkin je i ovu priliku iskoristio da ponovi protivljenje svoje zemlje jednostranim potezima u rešavanju kosovskog problema.

"Po našem mišljenju, stvari se još mogu popraviti. Da bi se tek otpočeti dijalog izmedju generalnog sekretara UN i Srbije nastavio, mora se obezbediti poštovanje rezolucije 1244 i ovlašćenja UNMIK-a od strane kosovskih vlasti i predstavnika EU. Na žalost, svedoci smo čak i ovih dana da kosovske vlasti ne poštuju autoritet UN. Uz to, ljudi iz Euleksa ponašaju se agresivno, nastojeći da izguraju UNMIK sa Kosova. Stalno govore o nekakvom tranzicionom periodu, koga ni u tragovima nema u rezoluciji 1244. Ako svi budu poštovali tu rezoluciju i ovlašćenja UNMIK-a, stvari se na Kosovu mogu srediti. U protivnom, imaćemo problema, za koje će biti odgovorni upravo oni koji se oglušuju o rezoluciju 1244",

Цео текст на: http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... hp?t=11573

Рано присуство Срба на Косову, између осталог, открива и црква светог Луке у Уздољу, изнад засеока Ченићи, која се датира на крај једанаестог и почетак дванаестог стољећа, односно у период кад је Книнска крајина била у саставу српске државе, која је поново била уједињена под краљевима Михаилом и Константином Бодином.Али, црква с још неистраженим гробљем не означава наш почетак на западном простору. На гробљу око црквишта налази се уз стећке и поклопац касноантичког саркофага из периода од четвртог до петог стољећа. Изнад тог гробља и засеока налази се гробље са српским громилама из раздобља од седмог до деветог вијека, из времена кад још нисмо коначно примили хришћанство, па смо спаљивали покојнике. Уз громиле се налази и један ограђени простор из седмог стољећа, који би могао бити зборно мјесто или некакво светилиште. Дакле, Срби се, поред очигледно старог светилишта у Уздољу, сахрањују без прекида већ од седмог вијека.

И други споменици из Косова могу се датирати у исто вријеме. То су на првом мјесту ћирилично-глагољски натпис капитула и забат из Бискупије с византијским ликом Пресвете Богородице.

„Косово се помиње 12. 9. 1435. године и набрајају се породице косовске Никола Дујановић и Милутин Купеор, а из Уздоља Јован Влатковић и Симеон Будојевић.“ (Накићеновић 1990, 30)

Са сигурношћу се може казати да су Срби који се помињу у овом времену и данашњи Срби. То је закључак на који, својим истраживањима, упућују више-мање сви озбиљни историчари. На другом мјесту помиње се, 23. јула 1487. године, Ђорђе Марковић из Уздоља. Бановац Иван, вицебан заповиједа книнском капетану да пошаље пред кнински сто свога члана, који ће заједно с одређеним човјеком прибавити правду између Кегљевића и Влаха (Власи, то су били Срби које је овамо населио Младен Шубић) ради посједа Брдаре у Косову. Сједиште вицебануса је било у Уздољу, које су Турци разрушили као и Книн.
...............................................................................................................................................
...............................................................................................................................................
...............................................................................................................................................

Устанак ширих размјера, под вођством Паје Поповића, Онисимовог сина, дигнут је 27. јула као одјек дрварског устанка. Пајо је уживао велики углед како у Косову тако и у околним мјестима. Ови Срби се нису звали ни партизани ни четници. Звалису се устаници и циљ им је био одбранити своја села од усташког покоља.

Каснији догађаји, а посебно убиство Паје Поповића у својој кући у Бискупији од стране партизана Маријана Билића и Аугустина Јукића (по народности Хрвати), довело је до опредјељења Косовске долине за краља и отаџбину, односно за четничку страну. Након тих догађаја, у Косово долази војвода Момчило Ђујић и од устаника формира четнички покрет и Динарску четничку дивизију, која је на овим просторима дјеловала све до повлачења у децембру 1944. године. Косово је тако за цијело вријеме рата било заштићено од усташког покоља и комунистичког терора. Чак и приликом самог повлачења, војвода Ђујић је водио рачуна да не остави слободан простор у који би могли упасти Нијемци приликом повлачења из Шибеника и починити злочине, већ се повлачио непосредно пред партизанима. Војвода Момчило Ђујић је као свештеник једнако водио рачуна и о имовини и светињама Хрвата који су се 1941. године из Косова иселили у Сиверић и Дрниш. Наиме, за вријеме боравка четника у Косову, ниједна хрватска кућа није запаљена иако су биле напуштене. Једном приликом је војвода сазнао да се појединци спремају запалити католичку цркву свете Ане у засеоку Конфорте. Одмах је оштро запријетио да ће се пред Преки војни суд бити изведен онај ко то уради. За цијело вријеме рата црква свете Ане није ни такнута.

Намјера аутора ових редова је да се с временске дистанце од шездесет година покуша објективно проговорити о неким догађајима из Другог свјетског рата. Управо истине ради и будућих генерација, потребно је описати оне догађаје који карактеришу четнички покрет војводе Момчила Ђујића. Наиме, Динарска четничка дивизија је дјеловала у сјеверној Далмацији, Лици, на Кордуну и у западној Босни као једна од оперативних јединица четничког покрета у Југославији, а под командом Драгослава – Драже Михаиловића. Четници су себе сматрали краљевом војском у отаџбини и борили су се за краља и отаџбину. Самим тим, непријатељима су подједнако сматрали и Нијемце и усташе и комунисте партизане. Штавише, након спознаје да је комунистима основни циљ социјална револуција у Југославији и долазак на власт, а не заједничка борба против окупатора, они су мислили да је најважније осујетити поменуте намјере комуниста. То је још један доказ да је у Југославији у првом реду био на сцени грађански рат, и то на нашу несрећу, углавном између Срба, пошто су партизанске јединице до пада Италије у септембру 1943. године у својим редовима имале око деведесет пет посто Срба.

Војна организација Динарске четничке дивизије била је успостављена по правилима Војске Краљевине Југославије. Како је та формација била конституисана у ратном стању, имала је и институцију ратног војног суда. Свим припадницима или симпатизерима партизанског покрета који су били ухапшени и спроведени у затвор било је суђено и изречена им је пресуда од стране ратног војног суда, познатијег као Преки војни суд. Детаљна и објективна истраживања показалаби да је много више четника и њихових породица побијено од стране партизана без икаквог суда и пресуде. Четнике је као губитнике по завршетку рата било најлакше оптужити за све злочине и злодјела и не улазити у утврђивање истине и околности под којима су се одвијали одређени догађаји. Управо због такве произвољне осуде, потребно је навести један догађај који терети припаднике Динарске четничке дивизије за злочине у хрватским селима у залеђу Омиша – Гатама и Дугопољу. До сада се о том догађају знало сљедеће: четници војводе Момчила Ђујића побили су и поклали Хрвате у та два села. Да је то истина, нема никакве двојбе и тај чин не може наићи на оправдање ни код кога, као што својевремено није наишао на оправдање ни код самог војводе. Међутим, ради цјеловите истине, потребно је испричати зашто је злочин почињен, ко га је починио и шта му је претходило.

Када је Војска Краљевине Југиславије капитулирала, тридесет два војника и официра Црногорца, које је капитулација затекла у Далмацији, запутила су се кућама у Црну Гору. У Дугопољу су их сачекале и заробиле усташе, а потом поклале и побиле. У злочину је учествовало и становништво Дугопоља и Гата, како мушко тако и женско. Оно је буквално моткама и маљевима поубијало ове несрећнике. Од свих се успио спасти капетан Новак Мијовић и један заставник. Новак Мијовић је касније дошао у далматинско Косово и прикључио се четничком покрету војводе Ђујића. Како је Мијовић био капетан Војске Краљевине Југославије те изузетан стратег и војсковођа, постављен је за команданта Косовске бригаде, а касније је унапређен у чин мајора и именован за команданта Петсто првог косовског корпуса. Ову истину о страдању својих војника Мијовић је често причао у команди штаба и молио војводу да му дозволи да освети своје војнике и официре, што му овај, по казивању очевидаца (М. Лубавца и М. Смиљанића), није дозвољавао.

Када је 3. фебруара 1943. године у Сплиту умро војвода Илија Ж. Трифуновић Бирчанин, предсједник Српске народне одбране, главни штаб Динарске четничке дивизије донио је одлуку да његовој свечаној сахрани присуствује једна њена почасна чета којом ће командовати капетан Новак Мијовић. Мијовић је приликом формирања чете одабрао само херцеговачке четнике (један њихов одред је био у саставу Динарске четничке дивизије), што је нашим домаћим Косовљанима било криво и чудно. Неки су чак и протестовали питајући зар баш нико од њих није заслужио да буде изабран у почасну чету, а међу њима је било и оних који су били у Летећој бригади и Гарди, у то вријеме најелитнијим јединицама Динарске четничке дивизије.

Међутим, одлука капетана Мијовића је остала непромијењена. Кад је обављена сахрана војводе Бирчанина, Мијовић се с почасном четом није вратио у Косово, како му је било наређено при поласку, већ је самоиницијативно продужио према Омишу, односно Дугопољу и Гатама. Видјевши да му војвода Ђујић не одобрава одмазду у Гатама и Дугопољу, он је вјешто већ у Косову испланирао да искористи прилику која му се указала поводом смрти војводе Бирчанина. У тој намјери свакако треба тражити и разлог због којега нико од косовских четника није одабран у почасну чету. Очито је, кад је освета у питању, имао више повјерења у Херцеговце. Како жеља за осветом у њему није јењавала, он је заиста попалио Гате и Дугопоље и побио мјесно становништво. Неки су се спасли, као што је и њему успјело 1941. године. Кад се то има у виду, онда се може наћи логичан одговор на питање зашто су четници спалили баш Гате и Дугопоље кад су на својој територији или у својој непосредној близини, било према Шибенику или према Сињу, имали толико хрватских села. Одговор се управо налази у истини да четници нису систематски палили хрватска села и убијали хрватско становништво, него да је злочин у Гатама и Дугопољу био само одговор и освета за злочин који су усташе и мјештани тих двају села починили над припадницима Војске Краљевине Југославије 1941. године, односно над војницима и официрима капетана Новака Мијовића. Такође се намеће и сљедеће питање: ако су четници, као дио својих операција, имали у плану чишћење и паљење хрватских села, зашто је поменути злочин био једини четнички масовни злочин за цијело вријеме рата.

............................................................................................................................................
............................................................................................................................................
............................................................................................................................................

ИФРИ: Сецесија Косова прети будућности Европе


Сецесија Косова означила је прекид европског поретка после “хладног рата” и прети будућности Европе, истиче се у годишњем извештају Француског института за међународне односе (ИФРИ), који је данас представљен у Паризу.

Међу кључним питањима којима се извештај бави су да ли је Косово изоловани случај или део неког ширег феномена и какве последице умножавање држава може да има на изградњу Европе.

“Сецесија Косова означава прекид европског поретка после хладног рата (.) Србији је ампутиран један део територије”, наводи се у извештају тог утицајног француског института, у коме се констатује да су сепаратистички захтеви у Европи, али и на другим континентима, све бројнији.

“Уколико се једна од држава чланица распадне, будућност ЕУ ће примити озбиљан ударац”, оцењује ИФРИ, поредећи случај Косова са Белгијом, али и другим сепаратистичким покретима у Европи.

Право народа на самоопредељење, или принцип националности, идеолошки је концепт који не може да буде примењен у мултиетничким регионима, а да не доведе до рата или масовног исељавања становништва, наводи се у анализи ситуације у Србији.

“Независност Косова је неодржива зато што српска мањина не признаје власт у Приштини, зато што свакодневни опстанак ове нове државе зависи од спољног света и зато што Србија не признаје ову нову ситуацију”, оцењује се у анализи, уз констатацију да “Косово, које никада није постојало као држава, нема природне границе”.

“Косово је данас ‘независно’ не као последица промишљеног деловања Европске уније, већ зато што су САД то једнострано одлучиле 1999. године”, наводи се у извештају ИФРИ, уз констатацију да, “као сувише често у данашњем свету, САД одлучују, а Европа извршава”.

“Парадоксално - или апсурдно на плану међународног права - резолуција 1244 Савета безбедности УН (.) је још увек на снази”, стоји у извештају.

Оцењујући да су избори у Србији 2008. године били од одлучујуће важности, француски институт наводи да је равнотежа политичких снага у Србији “крхка, али да иде у добром правцу”.

“На ЕУ је да сада консолидује (политичку ситуацију у Србији), узимајући у обзир да нове власти у Београду нису више отворене од претходних да признају независност Косова”, оцењује се у анализи.

ИФРИ закључује да се “ситуација није много променила - Косово остаје под снажном контролом и његово признање је ограничено, како квантитативно, тако и квалитативно”.

“Европа ће морати много да плати, у сваком смислу, како би смирила политичку и људску драму”, оцењује тај француски институт.

--------------------------------------------------------------------------------

Потресна прича каквих има на стотине код Срба, а РТС и остали не маре ништа.

Лична трагедија Симе Спасића, председника Удружење киднапованих и несталих


Изгубио два брата и оца

-Прва цивилна жртва на Косову и Метохији био је мој рођени брат Жарко, који је киднапован 1998. Године док је радио у на отвореном копу рудника угља Белаћевац. Био је на послу у другој смени са својим другарима када су рудник напали терористи из ОВК, Албанце тада нису дирали, али се све Србе отели и одвели их камионима у непознатом правцу, прича за „Корене“ своју трагедију Симо Спасић, иначе председник Удружења породица киднапованих, заробљених и убијених цивила, војника и полицајаца на Космету од 1998. године.


Пише: Милан Мијаиловић

Он, иначе представља породице три и по хиљаде страдалих Срба. Своју трагедију он наставља речима да неколико месеци апсолутно ни једну информацију није имао о свом брату. Да подсетимо, у то време, трајале су жестоке борбе између полиције и терориста из ОВК.

- Ипак, нешто касније, имао сам прилику да се чујем телефоном с братом у чему је посредовао један поштени Албанац из села Жириводе, који је био у добрим односима с нашом породицом. Тај разговор био је потресан и жалостан, било је и суза, али сам му рекао да издржи, да су га комшије грешком киднаповале, као и да не бринем јер се ми Спасићи ником нисмо замерили, ником ништа не дугујемо, а нарочито не крв.

Како сте дотле живели с комшијама Албанцима?
Живели смо у селу Шибовац, петнаест километара далеко од Приштине, у пределу Дренице, одмах испод планине Чичавице и дотле никаквих несугласица и проблема с комшијама нисмо имали. Лепо смо се слагали, а мој отац је направио и пут, иако је у селу било само осам српских кућа, који су користили и комшије Албанци, и заиста није било разлога да нам нанесу икакво зло, али ето, десило се.

Да ли сте се још неки пут чули с братом?
-На крају тог нашег, испоставило се последњег разговора, он је рекао да ће назвати за сат, два али није више назвао никада. Нешто касније, један мој пријатељ Турчин који је држао сајџијску радњу преко пута хотела Гранд у Приштини јавио ми је да је чуо да ми је брат одведен у Албанију. Он је то сазнао тако, јер му је жена Албанка и пратили су ТВ Тирану, а тога дана када је, отет исто вече прва вест на албанском дневнику била је да су „јединице ОВК заробиле Жарка Спасића, од оваца Милорада...“. Исте године сам са својим братом од стрица Вељком обилазио многа албанска села, иначе и он и ја одлично говорим албански, али нисмо га нашли. Нешто касније те године цела моја породица је протерана из села у којем смо живели, а морали само да оставимо апсолутно сву имовину којом смо располагали. Одмах пошто смо отишли, све је опљачкано и запаљено.

Ту се ваша несрећа није завршила?
- Нажалост, не, већ наредне године са доласком НАТО-трупа бива киднапован и мој брат од стрица Вељко, којег сам већ поменуо, а он је био прва жртва после повлачења наше војске и тако ја остадох без два брата. Претпрошле године, од туге за несталим сином умире и мој стриц.

Да ли сте касније ипак успели да сазнате шта је било с вашом браћом?
- Прошле године, посел толико времена, од полиције сам добио један ЦД, где се види мој рођени брат, док су га у заробљеничком логору испитивали људи из ОВК. Полиције је то нашла у акцији непосредно пред бомбардовање кад су чистили терористичке логоре, а они су, бежећи остављали све за собом. Мој отац је чуо да ја имам тај ЦД и желео је да га види, али ја му нисам дао, јер сам знао да ће га то потрести. Ипак, он је инсистирао, говорећи „то је мој син, хоћу да видим“, ја му дам и он се гледајући толико потресе да доживи инфаркт и умре. Сада ми је остала само мајка која живи у једном контејнеру близу Обилића без струје и дрва.

Јесте ли икад добили неке вести о коначно судбини ваше браће?
-Само сам добио инфомацију од једног Албанца, који је ми је тражио 400.000 евра да ми покаже масовну гробницу у селу Жиринову, где је, како је он сазнао, сахрањено и десет отетих рудара из Белаћевца. Што се тиче наде, имао сам је све до пре четири године када сам био у Трибуналу у Хагу и када ми је Карла дел Понте дословце рекла да су сви заробљени Срби побијени. Дакле, ја се више не надам, али се нада мајка, и не само моја, већ мајке свих отетих и несталих, уосталом, наду им нико не може узети.

Шта вас још боли, поред губитка најдражих?
-Највише ме боли што је наша држава 2001. године правоснажном судском пресудом ослободила браћу Мазреку и још две хиљаде албанских злочинаца и терориста заробљених у крвавим борбама с нашом војском и полицијом. Несхватљиво је да они нису тражили од албанске стране реципроцитет и да они такође ослободе све киднаповане и заробљене Србе, у том случају би мој брат вероватно био жив, као и отац. Иначе, сигуран сам да су представници страних обавештајних служби, оног тренутка када су наши ослободили терористе, рекли Албанцима да истог тренутка побију све своје српске заробљенике, како не би било живих сведока, ако дође до суђења. Овако, ја се надам да ћу барем пронаћи кости, посмртне остатке своје браће, како би их достојно сахранио, а опет знам да многе породице ни то неће добити.

8.9.2008
http://www.koreni.net/modules.php?name= ... e&sid=1586
_________________