Ovaj tekst govori o osnovama i principima za proračun i izvođenje termoizolacije građevinskih objekata. U njemu nisu prikazani detalji proračuna, niti pokrivene sve situacije koje se mogu susresti u praksi i stoga bi njegov sadržaj trebalo koristi samo kao smernice. Preporučujem vam da poslednju reč u vezi sa projektovanjem i izvođenjem termoizolacije vašeg objekta ima stručno lice - arhitekta.
U članku se detaljnije govori o fizičkim zakonima o prenošenju toplote, kondenzaciji vodene pare i toplotnoj stabilnosti materijala, jer su oni osnov za pravilno termoizolovanje objekata. Nemojte preskočiti ove stranice jer se na njima nalazi nekoliko pravila koja bezuslovno morate ispoštovati pri ugradnji termoizolacionog sloja.
U građevinskoj struci i ovom članku zidovi, međuspratne konstrukcije sa plafonima i podovima ili bez njih, krovovi, podovi na zemlji i sve ostale tvorevine koje razdvajaju prostorije ili unutrašnjost od spoljašnjosti objekta se nazivaju pregradama. Malim slovom i je označena unutrašnjost, a malim slovom e spoljašnjost. Kada je u tekstu navedeno da se neki materijal u pregradi nalazi ispred termoizolacionog sloja, to znači da se nalazi sa njegove toplije strane u zimskom periodu i obrnuto.
Pravilno proračunata i izvedena termoizolacija:
1. Drastično smanjuje preterano hlađenje prostorija zimi i njihovo pregrevanje leti, a sa time i količinu novca potrošenog na grejanje i klimatizaciju tako da se uloženi novac posle izvesnog vremena vraća.
2. Omogućava lako održavanje prijatne temperature i vlažnosti vazduha u prostoriji.
3. Štiti elemente zgrade od unutrašnjeg naprezanja izazvanog promenama njihove temperature.
4. Sprečava pojavu vlage i plesni na površini pregrada i pojavu vlage unutar njih koja može da izazove građevinsku štetu i nepovoljno utiče na komfor ljudi u zgradi.
5. Termoizolacioni materijali doprinose i izolaciji od zvuka.

http://samsvojmajstor.com/Forums/viewtopic/t=2059.html

Toplota je energija koju vazduh ili neka druga supstanca sadrži u sebi. Temperatura je termin koji označava količinu te energije, odnosno osećaj koji doživimo pri dodiru supstance. Stvari više temperature u sebi sadrže više toplote od hladnijih i obrnuto. Po fizičkim zakonima toplota uvek teče od toplijih ka hladnijim stvarima i to na jedan ili više od sledećih načina istovremeno:
Provođenjem (kondukcijom) - ako zagrevate jedan kraj metalne igle toplota će se brzo kroz iglu proširiti i na njen negrejani kraj. Provođenje je glavni način kretanja toplote kroz čvrsta tela. Ovako toplota prolazi kroz zidove, podove, ploče, krovove itd.
Strujanjem (konvekcijom) - topao vazduh oko grejnog tela će se strujanjem pomešati sa ostalim vazduhom i tako će se zagrejati cela prostorija. Strujanje je glavni način provođenja topote kroz tečnosti i gasove. Ovako se toplota zimi gubi, a leti dobija kroz proreze između krila i okvira prozora i vrata.
Zračenjem (radijacijom) - sva zagrejana tela sa svoje površine emituju vidljive i nevidljive talase (zrake) u okolni prostor. Zraci na svom putu udaraju u druge predmete i tako ih zagrevaju. Na ovom principu funkcionišu pojedini modeli grejalica koje zračenjem greju zidove, a zidovi onda zagrevaju vazduh u prostoriji. Ovako dobijamo i toplotu od Sunca, jer je ovo jedini način prenošenja toplote kroz vakuum.

Različiti materijali različitom brzinom provode toplotu tako da svaki građevinski materijal ima svoj koeficijent toplotne provodljivosti, označen slovom λ (lambda) i vrlo često odštampan na deklaraciji materijala.
Koeficijent toplotne provodljivosti označava koliko toplote za 1 sekund prođe kroz 1 m2 materijala debljine 1 m pri temperaturnoj razlici od 1 stepena. Jedinica u kojoj se ova vrednost izražava je W/mK.

Poznavanje definicije koeficijenta λ nije neophodno, samo zapamtite da što je on manji to je materijal bolji toplotni izolator i obrnuto. Toplotna provodljivost materijala zavisi od njegove vrste i gustine, tako će od dva istovrsna materijala veći koeficijent toplotne provodljivosti imati materijal veće gustine, a samim tim će bolje provoditi toplotu. Prosečni koeficijenti λ za najprimenjivanije građevinske materijale su dati u sledećoj tabeli. Brojevi u zagradama označavaju debljinu sloja od datog materijala koji je po termoizolacionoj moći ekvivalentan sloju prosečnog termoizolacionog građevinskog materijala (λ=0,04 W/mK) debljine 1 cm.

Materijal Prosečni koeficijent toplotne provodljivosti
Beton 2,04 W/mK (51 cm)

Cementni malter 1,40 W/mK (35 cm)

Keramika 1,07 W/mK (27 cm)

Produžni malter 0,87 W/mK (22 cm)

Beton sa lakim agregatom 0,58 W/mK (14 cm)

Gips 0,58 W/mK (14 cm)

Šuplja opeka i blokovi 0,57 W/mK (14 cm)

Gas-betoni i penobetoni 0,30 W/mK (7 cm)

Drvo 0,18 W/mK (4 cm)

Mineralne vune 0,04 W/mK (1 cm)

Proizvodi od polistirena 0,038 W/mK (0,9 cm)

Poliuretani 0,035 W/mK (0,9 cm)


Materijali za toplotnu izolaciju imaju mnogo niže vrednosti koeficijenata toplotne provodljivosti od ostalih materijala i njihovim ugrađivanjem u pregradu se značajno smanjuje prolazak toplote kroz nju.

Svi termoizolacioni materijali funkcionišu tako što u sebi sadrže mnogo malih mehurića zarobljenog vazduha. Upravo je taj vazduh ono što se suprotstavlja prolasku toplote kroz materijal. U nekoliko sledećih paragrafa data su svojstva materijala za toplotnu izolaciju koje možete pronaći na našem tržištu.

Ekspandirani polistiren je mnogo poznatiji po svojim komercijalnim imenima - stiropor, EPS i dr. Ovaj materijal se sastoji od granula ispunjenih vazduhom. Bele je boje, ne upija vodu, teško propušta vodenu paru što otežava pojavu vlage u njemu. Zbog ovih osobina i lakoće ugradnje, ovaj materijal je dugi niz godina bio najprimenjivaniji za toplotnu zaštitu objekata.
Nedostaci su mu zapaljivost i slaba čvrstoća na pritisak, tako da ga ne treba upotrebljavati tamo gde će biti opterećen nekakvim teretom ili gde postoji povećani rizik od izbijanja požara.
Na tržištu se prodaje u tablama ravno isečenih ivica dimenzija 100 x 50 cm, i stepenasto isečenih ivica (falcovane table) dimenzija 101,5 x 55 cm. Debljina tabli iznosi 1,2,3...20 cm i više.

Ekstrudirani polistiren ili XPS, stirodur, tvrdo presovani stiropor i sl. je materijal po termoizolacionim svojstvima vrlo sličan prethodnom materijalu, s tim što je potpuno paronepropusan i može da podnese veliko opterećenje (po podacima proizvođača i 70 tona po kvadratnom metru).
Najčešće se upotrebljava za izolaciju podova, zidova i međuspratnih konstrukcija u zemlji, ravnih krovova, i tamo gde se želi izbeći pojava vlage unutar pregrade.
Prodaje se u tablama dimenzija 125 x 60 cm, debljine 2,3...20 cm i više, sa ravno ili stepenasto isečenim ivicama. Spada u materijale koji mogu da gore.

Ekspandirani polistiren sa ugljenikom ima iste osobine kao i običan ekspandirani polistiren, izuzev što je zbog dodatka ugljenika sive boje i za oko 20% bolji termoizolator od njega. Ovo je relativno nov materijal koji se sve više upotrebljava za termoizolaciju objekata.

Mineralna vuna se sastoji od vlakana presovanih u ploče standardnih dimenzija 100 x 60 cm, debljine od 2 do 20 centimetara. Pored termoizolacionih, ovaj materijal poseduje i dobra svojstva izolacije od zvuka. Potpuno je paropropustan (otpor koji pruža prolasku vodene pare kroz sebe je najmanji mogući), može se reciklirati, otporan je na vlagu i nezapaljiv, pa se, između ostalog, koritsti tamo gde je povećana opasnost od požara.
Ploče mineralne vune se proizvode u različitim gustinama prema njihovoj nameni, od 30 do 200 kg/m3. Ploče gustine 30 kg/m3 su namenjene za zvučnu izolaciju, gustine 60-75 kg/m3 za izolaciju potkrovlja ispod kosih krovova. Za izolaciju zidova koriste se ploče gustine 100 kg/m3 i više, za podove od 150 kg/m3, dok ploče gustine 200 kg/m3 svoju primenu nalaze kao termoizolacioni slojevi u ravnim krovovima.

Poliuretan je tvrd penast materijal za termoizolaciju. Žute je boje, unutrašnja struktura mu veoma nalikuje strukturi sunđera. Poput proizvoda od polistirena, prodaje se u tablama. Poliuretan se uglavnom koristi za izolaciju komora hladnjača zbog osobine da je posebno dobar termoizolator na veoma niskim temperaturama. Ređe se upotrebljava u objektima za stanovanje.
Kombinovani materijali su kombinacije nekog materijala za termoizolaciju i drugog koji ispravlja njegove nedostatke. To su najčešće kombinacije termoizolatora i folije koja se ponaša kao parna brana ili termoizolatora sa obe strane obloženog drvenom strugotinom (tarolit ploče) kako bi se na njega lakše naneli lepkovi i malteri.

Termoizolacioni malteri nisu pravi termoizolacioni materijali. Iako poseduju određenu termoizolacionu moć, ne mogu biti zamena za izrazite termoizolatore, već samo doprinose smanjenju provodljivosti toplote tamo gde su ugrađeni. Proizvode se od perlita - šupljikavog mineralnog šljunka, pa se nazivaju i perlitni malteri.

Keramičke vune se odlikuju izuzetnom otpornošću na visoke temperature i upotrebljavaju se za izolaciju kotlova i peći. Retko se upotrebljavaju u objektima za stanovanje.
O detaljnim svojstvima materijala za toplotnu termoizolaciju je najbolje informisati se kod njihovih proizvođača.
Proračun termoizolacije se sastoji iz sledećih delova:
1. Prvi deo je određivanje minimalne debljine termoizolacionog materijala koji će smanjiti toplotnu provodljivost pregrade u koju je ugrađen, do toplotne provodljivosti propisane standardom.
2. Drugi deo je analiza difuzije vodene pare kroz pregradu kako bi se osiguralo da neće doći do njene kondenzacije, oštećenja materijala, smanjenja izolacione moći, pojave buđi i sličnih problema, o čemu će biti više reči na sledećoj stranici.
3. Treći deo je provera da pregrada ima dovoljnu toplotnu stabilnost kako bi se izbeglo pregrejavanje prostorije leti, što je takođe objašnjeno na jednoj od stranica koje slede

Nakon određivanja debljine termoizolacionog sloja iz uslova maksimalne toplotne provodljivosti pregrade vrši se provera da u zimskom periodu neće doći do štetne kondenzacije vodene pare na njenoj površini ili unutrašnjosti.
Atmosferski vazduh uvek u sebi ima bar malo vodene pare. Apsloutna vlažnost vazduha je masa vodene pare u jednom kubnom metru vazduha. Sam vazduh ne može primiti u sebe neograničenu količinu vodene pare, već samo do granice koja se naziva granica zasićenja. Ova granica zavisi od temperature vazduha - topliji vazduh može primiti više vodene pare od hladnijeg. Masa vodene pare u vazduhu kada je dostignuta granica zasićenja se naziva maksimalna vlažnost vazduha. Relativna vlažnost vazduha je odnos njegove apsolutne i maksimalne vlažnosti.
Kao i svaki drugi gas, vodena para u vazduhu ima svoj pritisak koji se naziva parcijalni pritisak vodene pare. Pošto je u zimskom periodu pritisak pare unutar prostorije veći od pritiska pare u vazduhu napolju, para teži da iz prostorije izađe napolje i to čini kroz pore u pregradama, između krila i okvira prozora, kanalima za ventilaciju itd.
Do kondenzacije vodene pare dolazi pri maksimalnoj vlažnosti vazduha, što se može postići na tri načina:
1. Stalnim ispuštanjem pare u vazduh.
2. Snižavanjem temperature vazduha ili bilo koje druge materije u kojoj se nalazi vodena para. Ovo je slučaj koji se dešava u građevinarstvu.
3. Kombinacijom prva dva načina.
Jedan obavezan deo termičkog proračuna je analiza toka vodene pare kroz pregrade, kako bi se izbegle obe od sledećih vrsti kondenzacije:
Kondenzovanje vodene pare na površini pregrade je posledica nedovoljne termoizolacije i nastaje kada vodena para iz prostorije dođe u dodir sa suviše hladnom površinom pregrade, pretvori se u vlagu i ostane na pregradi. Ova vrsta kondenzacije se obično javlja na staklenim površinama vrata i prozora, u uglovima zidova, iznad niša i otvora, blizu plafona i poda i iza nameštaja. Štetne posledice ovakve kondenzacije su: pojava buđi, curenje, nezdrava mikroklima u prostoriji, neprijatan miris, estetski i zdravstveni problemi, rđa.
Kondenzovanje vodene pare unutar pregrade kao posledica nestručno izvedene termoizolacije je opasnije. Ova vrsta kondenzacije nastaje kada para prolazeći kroz pregradu na svom putu naiđe na prehladan sloj materijala i kondenzuje se u njemu.
Pošto u pregradi bez termoizolacije svi materijali imaju sličnu provodljivost toplote, kroz ovakvu pregradu temperatura prilično ravnomerno opada, tako da nema rizičnih mesta za pojavu kondenzacije. Sa druge strane, ako pregrada sadrži i termoizolacioni materijal, pad temperature kroz njega je mnogo izrazitiji nego kroz druge materijale, što znači da u pregradi postoji potencijalno opasno mesto za pojavu vlage. Vlaga smanjuje izolacionu moć pregrade, a u najgorem slučaju može doći do ozbiljnih građevinskih šteta izazvanih ledom.
Po propisima iz JUS-a dozvoljeno je da se unutar pregrade kondenzuje najviše onoliko vode koliko se može isušiti u letnjem periodu i koliko neće oštetiti građevinski materijal. Bez obzira na to, trebalo bi težiti takvom projektovanju termoizolacije gde će što manje biti kondenzacije, ili je neće biti uopšte.
Ono što je presudno za pojavu kondenzacije unutar pregrade su slojevi materijala koji se nalaze iza (sa hladnije strane) termoizolacije. Ako ovi slojevi ne pružaju veliki otpor prolasku vodene pare kroz njih - do štetne kondenzacije neće doći. Ovo je glavni razlog što kod prostora koji se stalno greju termoizolaciju valja postaviti sa hladnije strane.
Postavljanje termoizolacionog sloja sa toplije strane je svrsishodnije samo kod prostora koji se povremeno i kratkotrajno greju.
Postavljanje termoizolacionog sloja sa toplije strane kod prostora koji se stalno greju skoro redovno ima za posledicu pojavu kondenzacije vodene pare unutar pregrada, na spoju termoizolacije i ostalih materijala. Ako ste kojim slučajem prinuđeni na ovakvo rešenje, znajte da je onda potrebno primeniti mere opisane u tački 3 sledećeg pasusa.
Ukoliko se proračunom dokaže da će biti previše kondenzacije u pregradi, taj nedostatak je moguće popraviti na sledeće načine:
1. Povećanjem debljine termoizolacionog sloja, ako je on sa hladnije strane.
2. Uvođenjem sloja za provetravanje odmah iza termoizolacije, ako je termoizolacija spolja. Provetren sloj je prostor između termoizolacije i spoljašnje obloge pregrade kroz koji vazduh usled razlike u temperaturama može da cirkuliše sa sobom odnosi vodenu paru. U pregradama koje sadrže ovaj sloj nikada ne dolazi do kondenzacije. Projektovanje ovog sloja je obavezno tamo gde se iza termoizolacije nalazi staklo, lim, polimeri ili bilo koji drugi paronepropusni materijal.
3. Nezavisno od položaja termoizolacionog sloja, kondenzaciju možete sprečiti izborom paronepropusnog termoizolacionog materijala ili ugradnjom parne brane sa njegove toplije strane. Parne brane su slojevi koji kroz sebe ne dozvoljavaju difuziju vodene pare, najčešće su to aluminijumske ili PVC folije sa obe strane obložene nekim materijalom za izolaciju od vlage, a mogu biti i izolacioni bezbojni premazi koji se nanose na unutrašnju površinu pregrade. Međutim, ovom merom se potpuno onemogućava "disanje" pregrade i zbog toga se ona preporučuje samo kao nužno zlo.

Toplotna stabilnost je svojstvo pregrade da u što dužem vremenskom periodu održi konstantnu temperaturu svoje unutrašnje površine. Budući da temperatura vazduha u prostoriji uglavnom zavisi od temperature unutrašnjih površina njenih pregrada, ako pregrade imaju dovoljnu toplotnu stabilnost neće doći do naglih promena temperature unutar prostorije.
Svojstvo toplotne stabilnosti pregrada omogućava da zimi prostorija ostane topla i neko vreme po prestanku grejanja tako što zidovi, plafon i podovi tada u prostoriju "vraćaju" toplotu koju su akumulirali kada je grejanje radilo. Što su ove pregrade toplotno stabilnije - to će duže vraćati toplotu i prostorija će duže ostati topla, najbolje do početka grejanja narednog dana.
Iako od nje imamo koristi zimi, toplotna stabilnost pregrada je mnogo značajnija u letnjem periodu, kada se iskazuje preko dve osobine - faktor prigušenja amplitude oscilacija temperature i kašnjenje oscilacija temperature.
Pravilnim projektovanjem i dimenzionisanjem termoizolacionog sloja se mora postići da tokom letnjih dana unutrašnje površine pregrada budu što hladnije, jer će jedino tako u prostorijama vladati prijatna atmosfera.
Faktor prigušenja amplitude oscilacija temperature pokazjuje koliko je puta amplituda oscilacija temperature spoljašnje površine pregrade veća od amplitude oscilacija temperature njene unutrašnje površine. U leto, odmah po izlasku, Sunce počinje direktno ili indirektno da zagreva spoljašnju površinu pregrade tako da njena temperatura počinja da raste i dostiže svoj maksimum negde oko 15 sati. Nakon toga, uticaj Sunca slabi i temperatura spoljašnje površine pregrade počinje da opada do svog minimuma pre izlaska Sunca, kada ovaj ciklus počinje iz početka. U letnjem periodu toplota se prednosi od spolja ka unutra i promene temperature spoljašnjih površina pregrada se sa prigušenjem prenose na njihove unutrašnje površine, tako da i one imaju ciklične promene temperature, ali sa manjim amplitudama.
Kašnjenje oscilacija temperature je vreme koje protekne od trenutka promene temperature spoljašnje površine pregrade do trenutka kada se, usled te promene, promeni temperatura unutrašnje površine iste pregrade. U praksi treba težiti da ovaj period bude od 10 do 12 časova, jer to znači da bi temperatura unutrašnje površine pregrade dostigla svoj maksimum u doba dana kada je spoljašnji vazduh najhladniji, i da onda možemo rashladiti prostoriju otvaranjem prozora.
Ako pregrade imaju dovoljnu toplotnu stabilnost, njihove unutrašnje površine se neće preterano zagrejavati tokom letnjih dana tako da ni u prostoriji neće biti prevruće, a to je ono što želimo postići. Minimalni faktor prigušenja amplituda oscilacija i minimalni period kašnjenja oscilacija su propisani JUS-om. Proračun toplotne stabilnosti jedne pregrade se svodi na proveru da li su te dve njene osobine veće od propisanih i eventualno korigovanje debljine termoizolacionog materijala koji ulazi u njen sastav.
Toplotna stabilnost pregrada zavisi od svojstava akumulativnosti i provodljivosti toplotne energije materijala u njenom sastavu i od načina na koji materijali predaju toplotu jedan drugome. Sa stanovišta kriterijuma toplotne stabilnosti pogodnije je da se materijali veće gustine (a samim tim sa sposobnošću da u sebe akumuliraju više toplote) nađu bliže unutrašnjosti pregrade. Ovo je još jedan razlog zbog čega valja termoizolacioni sloj postaviti sa spoljašnje strane. Uslov toplotne stabilnosti je dominantan kod određivanja debljine termoizolacije u lakim građevinskim konstrukcijama kao što su krovovi i pregradni nenoseći zidovi.

1. Termoizolacija doma je posao koji se radi jednom u životu i zato ga uradite kako treba ili ga nemojte raditi uopšte. Ako zelite stručni savet - stručna lica za proračun i projektovanje termoizolacije građevinskih objekata su arhitekte, ne majstori.
2. Dobro proračunata i pravilno izvedena termoizolacija smanjuje gubljenje toplote zimi i preterano zagrevanje prostorija leti, štiti konstrukciju zgrade, sprečava nastajanje vlage i buđi, obezbeđuje prijatan toplotni komfor u enterijeru, smanjuje količinu novca za grejanje i klimatizaciju pa se tako uloženi novac vraća.
3. Proračun termoizolacije se sastoji iz tri dela: proračun debljine termoizolacionog sloja iz uslova maksimalne provodljivosti toplote, proračun difuzije vodene pare, i proračun toplotne stabilnosti. Nijedan od ovih delova ne sme biti zanemaren.
4. Termoizolacioni sloj kod prostora koji se stalno greju uvek treba postavljati sa spoljašnje strane jer je to povoljnije za sprečavanje kondenzacije vodene pare na i u pregradi, i sa stanovišta toplotne stabilnosti pregrade. Samo kod prostora koji se kratkotrajno i povremeno greju je bolje termoizolacioni sloj postaviti iznutra.
5. Prozori i vrata su mesta gde toplota izlazi zimi, a ulazi leti. Da biste smanjili ovaj njihov nepovoljan uticaj možete uraditi nekoliko stvari. Ako ne želite da ugradite nove prozore i vrata od savremenih profila koji usled kvalitetnije izrade smanjuju protok vazduha između okvira i krila, sličan efekat će se postići i dihtovanjem njihovih krila sunđerom, gumom ili metalnim lajsnama. Prolaz toplote kroz staklo će biti smanjen ako budete ugradili termoizolaciono staklo tj. dva stakla na međusobnom rastojanju od desetak milimetara koje se ispunjava suvim vazduhom ili kod boljih prozora - argonom. Ovakav par stakala se često u narodu pogrešno naziva duplo staklo ili vakuumirano staklo.
Smanjenje sunčevih zraka koji leti ulaze u prostoriju možete postići korišćenjem posebnih stakala(folijama) koji pružaju otpor njihovom prolasku, ili korišćenjem zavesa, roletni, venecijanera itd.

Сува техника кућним мајсторима омогућава доступ до оних подручја унутрашње градње који су пре били резервирани само за стручњаке. Плочама за унутрашњу градњу на једноставан начин радите врло функционалне облоге зидова и стропа

Гипсано-картонске плоче: једро плоче је од гипса, вањски је део од картона. Те су плоче дебљине од 10 до 18 мм и врло различитих димензија. Гипсано-влакнасте плоче: састављене су од смесе гипса и целулозних влакана. Теже су и тврђе од гипсано-картонских плоча. Надаље, добивају се још и импрегниране плоче за влажне просторе, плоче за заштиту од ватре за посебне протупожарне захтеве и посебне плоче, нпр. за обликовање савијених и округлих стена.

Избор је правих плоча зависан од планиране употребе и захтева који из тога произлазе за звучну и топлинску изолацију, протупожарну сигурност и заштиту од влаге. Гипсаним плочама зидове можемо ожбукати на суво. При томе долазе у обзир две методе – лепљење непосредно на зид и монтажна потконструкција.

Постижете ефикасно побољшање звучне и топлинске изолације. Ако је подлога носива, гипсане плоче можете на њу непосредно налепити посебним љепилом за гипсане плоче. Зидови морају бити чисти, суви и изоловани од влаге. Пре полагања плоча на зид најпре треба положити поџбукане инсталације. Утичнице треба наместити тако да за 2 цм гледају изван стене. Лепило помешајте према упутама. Потом на леђну страну плоча у једнакомјерним размацима од 30 – 40 цм лопатицом нанесите хрпице лепила.

Од задњих хрпица лепила плоче не смеју бити више од 5 цм. На зид наместите плоче те гуменим их чекићем и дугом равном даском потуците. Плоче мањега формата наместите с размакнутим дотицајем. Пре него лепило прими плоче, поравнајте је либелом. До пода пустите 10 мм, а до стропа 5 мм широк отвор, да се лепило може осушити. Када се лепило стврдне, све спојеве и отворе напуните фугирном масом за пуњење и притом си помажите широком флексибилном лопатицом.

Фугирана места на крају избрусите. Због здравља употребите брусилицу с могућношћу усисавања праха. Плоче премажите основним премазом јер ћете тако изједначити различиту упојност фугираних делова и преостале плоче. На вањским стенама треба употребити плоче с топлинском изолацијом или плоче с превученом парном запором.

Увек уважавајте посебне упуте произвођача.

Одјелне стене

Постављање монтажних зидова има неколико предности од класично изграђених међузидова. Уобичајена је градња од металних профила, повремено се употребљавају и дрвене летве. Унутрашњи је простор зида идеалан за намештање инсталација, топлинских и звучних изолација. Равну зидну површину одмах можете пребојити, тапецирати или обложити плочицама. Метална конструкција: положај зида помоћу ужета за означавање прецизно означите на тлу (уважавајте евентуалне отворе за врата!), рубне профиле облијепите траком за бртвљење и причврстите их у стене и тло.

Профиле усправно уметните у рубне профиле и зашарафите их. Међусобна удаљеност усправне монтаже износи 50 цм. Једну страну зида затворите и у унутрашњи простор зида наместите инсталације и изолацијске плоче од минералне вуне. За вођење инсталација у металним профилима предвиђени су примерени отвори, а можете употребити и посебне утичнице. На крају затворите и другу страну зида. Да би звучна изолација била оптимална, треба пазити на правилне прикључке на зиду, стропу и поду. И овде посебно уважавајте упуте произвођача.

Резање гипсаних плоча: на предњој страни плоче зарежемо универзалним ножем, при чему си помажемо летвом, а потом их преломимо. Затим ножем прережемо картон на стражњој страни плоче. За детаљне резове употребите лисичји реп (фино назупчан) и пилу , а за електричне инсталације бушилицу с наставком за резање отвора дозе.

Наношење фугирне масе и зашита рубова: спојеве између плоча и главе вијка треба попунити фугом. Код дрвених потконструкција препоручује се употреба фугирних трака. Зидне рубове ојачајте заштитним летвама које исто тако фугирајте. Посебне одјелне зидове можете поставити с металним профилом и гипсаним плочама, нпр. за санитарно подручје с опцијама причвршћивања за умиваоник и висећи WC (пред-стена) или за завијене одјелне зидове помоћу пререзаних профила и гибљивих плоча.

Оптерећење гипсано-картонских плоча: на располагању имате велик број високо ефикасних могућности причвршћивања. С обзиром на додатно жељно оптерећење можете употребити различите врсте уложака. За мању ће тежину бити довољни једноставни клинови за слике.

Изградња поткровља

Код изградње поткровља употребљавају се гипсане плоче у комбинацији с материјалима за звучну и топлинску изолацију. Ограниченим предностима гипсаних плоча ту се придружује, посебно из статичних разлога, потребна лака конструкција греда.

Дебљина је изолацијског материјала овисна о жељеној изолацијској вредности (вредност к) и грађевинским прописима. Изолацијски материјал без отвора наместите између греда. Потом чавлима причврстите фолију која не пропушта влагу. Паралелно на греде налепите лепљиву траку, која ће осигурати непропустан спој са следећим делом фолије.

Ако је удаљеност између греда једнакомјерна, користите изолацијски материјале с Алу- превлаком. Рубна летва која се извлачи с обе стране олакшава причвршћивање на греде. Изолацијски материјал нека буде 1 цм шири од унутрашње удаљености између греда, да спречите прелаз топлине. Алу-фолија при томе служи као парна запора и зато је треба положити непропусно.

По полагању изолације попречно на носиву конструкцију крова, причврстите дрвене летве или металне профиле. Гипсане плоче монтирајте попречно на те летве или металне профиле и то вијцима за брзу градњу. Често је због пожарне сигурности (Ф 60) боље монтирати дупле плоче. Због пожарне сигурности фугирајте и први ред плоча. Код фугирања другог реда употребите фугирне траке да спречите пукотине због помицања.

Подови

Код врло неравних подова помоћу суве грађевинске технике можемо остварити идеалну подлогу за подне облоге. Најпре положимо грађевински картон или ПЕ фолију као парну запору. Суви насип нанесемо у етапама, затим га изгладимо даском. Насип мора бити нанесен тако да је највиша тачка пода прекривена барем 2 цм.

По насутом материјалу не смејете више ходати. Можете поставити стабилно тло из плоча од иверице (дебеле најмање 22 мм), које се залепе на утор и перо. Алтернативно можете употребити две залепљене гипсано-влакнасте плоче. Важно је да уз стене положите изолацијске траке да се звук не би преносио.

Извор: www.masmedia.hr