od agvozden » Čet Mar 29, 2007 10:24
Велимир Рајић, песник љубави и родољубља
Велимир Рајић, рођен је 20. јануара 1879. године у Алексинцу.
-Ах, моје песме! рекао је.
Нема веше ни даха ни погледа. Умро је 9. октобра или 21. октобра по јулијанском календару 1915. године у Горњем Милановцу у кући своје стрине Јелке Рајић.
С болешћу је друговао од најранијег детињства, а болест је била тешка, неизлечива. Сенка смрти стално је заклањала светлост песникових животних радости.
Бледа лица и тужних очију, личио је на свеца који је сишао са иконе неког древног манастира. Они који су написали неколико топлих страница о њему кажу, да је савлађивао тежину и жестину бола и да је носио чистоту човека која се ретко сретала у време великих и кошмарних политичких и људских борби.
”У правом смислу он је био културан и отмен. Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати”, писао је Јаша Продановић 1923. године.
Песме Велимира Рајића су песме бола преображене увек у ритмове безнађа, у привлачне и звучне таласе снова који никада нису прозрачни и топли јер се завршавају буђењем и неодољивом епилептичном јавом. Болест и бол у Рајићевој поезији су природна поетска осећања, једна визија. Поетска чистота Рајићеве поезије узбуђује питањима и дефиницијом смрти која као стална сенка лебди у свакој речи. Та стална блискост осећања смрти чини Рајићеве стихове треперавим и чистим.
Рајићеви стихови су и једна тужаљка за женом, за недосањаним и недостижним љубавима, везама и страстима.
Као студент на филозофском факултету, као већ добар познавалац француског и руског језика, преводи у ”ЗВЕЗДИ” Јанка Веселиновића где упознаје његову ћерку Персиду – Пепу. Написао је песму: У први сумрак летње ноћи једне, али то је сусрет, једне љубавне песме, пејсаж младог борја на Калемегдану и бол реални који му не да ни корака напред. Касније је написао песму – Једној малој госпођици и то за време кратке посете Владе Станимировића и Рајића, у кући његове другарице Маге Магазиновић. Мага је имала необичну блузу те Станимировић написа песму: - ода шареној блузи, а Рајић без иједне грешке и поправке написа песму: -
ЖЕЉА
Хај, да ми је, мило драго моје
само једном да отворим теби
широм срце ојађено своје,
ништа друго пожелео не би !
Ништа не бих ја желео друге,
до да главу спустим ти на крило,
и да плачем дуго, врло дуго
чини ми се, лакше би ми било.
Заљубљује се у Косару Бабић и његове медитавије о болести и смрти нестају кад на њу мисли. Дружили су се, шетали, али је то постало нешто више од пријатељства. Она није била равнодушна. Пламичак љубави лелуја и у њеном срцу, али наслућује његову болест. Удаје се за професора Глишу Елезовића. Велимир је записао у свом дневнику: ”…Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави. Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно, с другим. По свршеном обреду, и ја сам пришао и честитао… Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави”. Светачки испијену гордост и отменост младог човека који воли, а који се боји и своје љубави и свога тела, тамним гласом младости, потресно описује своја осећања у песми: - НА ДАН ТВОГ ВЕНЧАЊА, можда јединој која га је надживела. Најлепша љубав, Највећа песничка инспирација Велимира Рајића била је завршена, а песма штампана после две године у Српском књижевном гласнику.
Имао је сусрете још са неким женама шетајући сеновитим стазама Калемегдана па је све то претакао у песме. Сонати: - једна интимна историја, жеља и друге. Песма ”МОЈ САН”, скрива је јер је у њој жудња за топлином домаћег огњишта и деце:
МОЈ САН
Ја снивам, будан, мало, тихо место
ту мала кућа, мала -али моја,
у трави, сниска, старинскога кроја
руменог сунца зрак последњи несто
живота древног дах последњи престо…
на трави, после умора и зноја,
ја седим, срећан; покрај мене моја
малена драга, а међ нама место
где наше дете скакуће и цупка,
час тату свога за бркове чупа
час сечну траву; бере мами цвеће
Ал тад, глас један, као прасак грома
у свести јекне: ”то је слика дома
што никад, никад, никад бити неће.
После завршетка филозофског факултета у Београду, постављен је Велимир Рајић за суплента у Другој београдској гимназији, школи коју је и сам похађао. Због болести оставља школску катедру. Замењује је столом у администрацији Министарства просвете. Ни ту не остаје дуго. Прелази у Народну библиотеку.
1935. године Живко Милићевић у предговору заједничкој књизи Велимира Рајића и Стевана Луковића даје овај портрет: …Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао и личио на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету”.
Дечачки беспомоћан, у тихом очајању, разговарао је са богом, јединим друштвом и утехом. Без боготражитељства и мистике, видећи себе у огледалу смрти, Рајић је у Богу нашао свој дијалог, своју безутешну утеху. У једној од најбољих песама ”БАСНА О ЖИВОТУ”, једноставном симболиком објашњава заробљеност тела и извесност смрти:
И утка Господ у сутон и мреже
од ластавице лаке љуте јаде
и када ткиво, по свршетку леже,
он среза живот и мени га даде.
У телу моме живи страшни паук
што сише мозак, срж и крвцу свежу;
у души – сутон, и у њему јаук: -
то пишти ласта, спутана у мрежу…
Кад се наишли ратови, унук Танаска Рајића, јунака другог српског устанка, Велимир није могао да мирује међу књигама па је 1913. и 1914. тражио да иде на ратиште, сматрајући да као Србин има право да се лично жртвује за слободу своје земље. Војне лекарске комисије су га одбиле. Одбиле су га и када је букнуо први светски рат.
Велимир Рајић пером кује своје родољубље. Уређује ”РАТНЕ ЗАПИСЕ”. Међу последњима напушта Београд када је престоница пресељена за Ниш. Праотачки и крвно везан за своју земљу очајава што не може да буде на самом ратишту, у првим редовима. Али са Алексом Шантићем, Милосавом Јелићем, ДИС-ом, и Станимировићем пише стихове бола, јунаштва и наде који звоне визијом, историјском и актуелном за време почетка српске епопеје.
Пре бесмисленог и беспомоћног плеса смрти, у ноћима тифусног, грозничавог повлачења 1915. године, помирен са демоном смрти, са његовом егзекуцијом, песник умире у Горњем Милановцу и борећи се последњим речима показује скромно и скровито место, где је оставио последње рукописе: ”Ах, моје песме” !
Више нема ни даха ни погледа. Умро је у тридесет и шестој години, 21. октобра 1915. године по јулијанском календару.
Уочи тога дана, на крају миленијума, књижевни клуб који носи име песника Велимира Рајића рођеног у Алексинцу, одржао је омаж посвећујући му тренутке незаборава, заједно са грађанима овога града.
Надежда Станисављевић *
OTPOR DO POBEDE!!!
dodela nagrada je u maju 2007.godine na Pesničkim susretima
