Male tajne velike naftne oligarhije[/b]

Amerika ide da ratuje protiv onih od kojih zavisi njihovo snabdevanje naftom, ali i vrednost njihovog dolara, koji je važan za naftnu berzu. Da li Amerikanci uopšte znaju šta rade kada idu u ratne pohode iz kojih ne profitiraju, a teško stradaju i zadužuju se? Onaj ko poznaje pravi mehanizam vladanja državom zna da država u kojoj vlada "demokratija" nije u stanju da rukovodi sobom. Običan narod nema znanja potrebna za vođenje dobre politike. Pravu igru igra moćna globalna oligarhija

Piše: Ivona Živković

Tačno dve nedelje su prošle od završetka velike vojne vežbe u Atlantskom okeanu združenih snaga SAD, Velike Britanije i Francuske. Vežba je nazvana "Operation Brimstone" i cilj je bio da se izvrše pripreme za predstojeću potpunu blokadu Irana, a što se može izroditi i u ratni sukob ogromnih razmera koji bi direktno i indirektno uključio i Rusiju i Kinu. Obe zemlje imaju u Iranu strateške interese. Kina se iz Irana snabdeva naftom i gasom, a Rusija je u toj trgovini starteški partner koji treba da omogući ovaj transport.
Postojala je verovatnoća da ova armada odmah krene ka Persijskom zalivu, ali to se po izveštajima iz Pentagona do sada nije dogodilo iako su o tome puštane neke dezinformacije. Ukoliko bi se SAD odlučile na vojnu intervenciju u Iranu bila bi to izuzetna koncentarcija vojske na područiju sredozemlja , s obzirom da i Rusija tamo već ima jake vojne snage.

U igri su bili američki nosač aviona na nuklearni pogon "Teodor Ruzvelt" uz koji ide Udarna grupa dva (CCSG-2). Istovremeno iz Japana je krenuo nosač aviona "Ronald Regan" sa Udarnom grupom sedam (CCSG-7).
Oni bi se eventualno pridružili već postojećem vojnom američkom arsenalu u Persijskom zalivu, a to je nosač aviona "Abraham Linkoln" sa Udarnom grupom devet i amfibijski nosač Peleliu (LHA-5) sa svojom izviđačkom udarnom grupom.
Verovatno će na put krenuti i američki nosač "Iwo Jima", a očekuje se da u Mediteran stigne i elitna britanska Kraljevska mornarica sa svojim ubojitim arsenalom, kao i francuske nuklearne podmornice. Francuski borbeni avioni već su ukrcani na američki nosač "Teodor Ruzvelt".
Čitava ova armada nosi ogroman broj krstarećih projektila sa daljinskim navođenjem.
Prva operacija će biti potpuna pomorska blokada Irana kako bi se srpečilo dopremanje u Iran benzola i drugih sastojaka od prerade sirove nafte. Iran ima nedovoljne rafinerijske kapacitete i dobija samo 40 odsto benzola za svoje potrebe, pa ostatak mora da uvozi. Veruje se da bi ovo nanelo Iranu veliku ekonomsku štetu. Blokada će imati efekta ako potraje najmanje nekoliko godina, pa se tako i mogu tumačiti izjave nekih izraelskih analitičara koji tvrde da do oružanog sukoba neće doći bar još dve godine. Veoma utešno.
Naravno, problem za Amerikance će nastati ukoliko ruska i kineska ratna flota budu u pratnji iranskih komercijalnih transportnih tankera.
U sredozemlju se već nalazi deo ruske crnomorske flote i to na čelu sa nosačem aviona "Admiral Kuznjecov" i njegova prateća udarna grupa, a tu je i ofanzivna krstarica "Moskva" koja nosi najsavremenije projektile sa daljinskim navođenjem. Ruska flota ima trenutno u sredozemlju namanje 11 razarača i nepoznat broj podmornica.
"Admiral Kuznjecov" nosi približno 47 borbenih aviona i 10 borbenih helikoptera. Avioni su uglavnom tipa Su-33 (pomorska verzija sa punjenjem goriva u vazduhu. Iako Su-33 nisu "stealth" (nevidljivi) avioni kao američki F-22, Rusi imaju svoj specifičan plasma sistem zaklona koji im omogućava da prikriju bilo koji avion u vazduhu. Tako su pre godinu dana ovaj sistem i demonstrirali kada su dva svoja lovca poslali da nadlete veoma nisko jedan američki nosač aviona, što je izazvalo kod posade pravi šok.
Su-33 nosi 3M82 "Moskit" projektile nadzvučne brzine koji lete tako nisko da seku talase. U NATO su poznati kao SS-N-22 "Sunburn". Od njega je moćniji P 800 "Onyx" (SS-N-26 Onyx).
Oba projektila deluju žestokom udarnom snagom i mogu razoriti svaki supertanker i nosač aviona. Ruske podmornice koriste i projektile VA-111 Skval, koje se ispaljuju sa standardnog torpeda 533 mm i dostižu brzinu pod vodom od 360 kilometara na sat. Za sada nije poznato da postoji efikasan američki sistem koji bi mogao da im se suprostavi.
Ruska vojna flota može za snabdevanje da koristi sirijsku luku Tartus.
Kada čitava ova armada uplovi u sredozemlje predstavljaće najveću koncentraciju međunarodnih vojnih snaga od završetka Prvog i Drugog svetskog rata. Ukoliko bi američka armada potpomognuta britanskom i francuskom vojnom silom uplovila u Sredozemlje -to bio bila najveća koncentracija međunarodnih vojnih snaga od završetka Prvog i Drugog svetskog rata.
Ovome treba dodati i izuzetno naoružan Iran koji poseduje preko 100 najbržih aviona na svetu, F-14, koje je on dobio od Amerikanaca još za vreme šaha Reze Pahlavija. Posebno ubojito oružije Iranaca su rekombinovani virusi koje su im razvili ruski stručnjaci nakon raspada SSSR-a, i koji su na tome 15 godina radili u Iranu. Ovim oružjem se lako može delovati po čitavoj Evropi i SAD-u i to među civilima. Posledice mogu biti katastrofalne jer odbrane nema, osim karantina u koji se moraju smestiti desetine miliona stanovnika. Norveška već ima takav plan, ali samo za dva miliona ljudi.
Iranski brigadni general Ahmad Mikani se na sav glas hvali da je Iran danas sasvim sposoban da sam potpuno održava i remontuje svoje naoružanje, a F-14 remontuju za samo 40 dana. Iran ima i veliki broj bespilotnih letelica i podmornica, ali su im najopasniji projektili iz serije "Sahab" koji mogu do Izraela stići za samo 11 minuta.
Po najavama iz Irana, Izrael će biti njihova glavna meta. I to odavno glasno izgovara Iranski predsednik Ahmadinedžad. Za svaku raketu koja bude pogodila Iran, Arapi će svoj gnev svaliti na Izraelu. I to neće biti samo Iranci, već i Sirija, a moguće i Saudijska Arabija, sada glavni saveznik SAD. Kuvajt je već podigao borbenu gotovost na nivo "ratnog stanja".
Zašto im smeta Izrael? Najzad, zašto Izarel toliko izaziva okolne arapske zemlje? Zar im nije bolje da imaju sa njima dobar odnos jer zavise od njihove nafte? Pitanje je logično, ali samo za one koji su čitali lažnu istoriju. Baš kao što bi ste se logično mogli zapitati - ako su SAD pripretile Iranu zbog nukleranog progrema još pre tri godine i najavile rat, zašto su čekale da se Iran dobro naoruža, dok su se oni kilavili i trošili po Iraku?
Ako to sve Amerikanci rade zbog nafte, onda se opet logično možete zapitati zašto nisu investirali u naftne bušotine na Aljasci ili u Meksičkom zalivu, koje praktično već postoje , ali se ne eksploatišu. Iran ima saveznika i u Venecueli, koja je veliki snabdevač SAD naftom, a pri tom je njihov najveći neprijatelj koji im sedi iza leđa. I takođe se poslednjih godina dobro naoružao takođe ruskim oružijem. Dakle, Amerika ide da ratuje protiv onih od kojih zavisi njihovo snabdevanje naftom, ali i vrednost njihovog dolara, koji je važan za naftnu berzu. Mnogo glupo, zar ne?
Da li Amerikanci uopšte znaju šta rade kada idu u ratne pohode iz kojih ne profitiraju, a teško stradaju i zadužuju se?
Onaj ko poznaje pravi mehanizam vladanja državom zna da država u kojoj vlada "demokratija" nije u stanju da rukovodi sobom. Običan narod nema znanja potrebna za vođenje dobre politike.
Pravu igru igra moćna globalna oligarhija. Svuda u svetu.
Današnja vlastela svet jednostavno vidi kao šahovsku tablu, usitnjenu na što više polja. Polja se oblikuju u skladu sa potrebom da se vojska koju vlastela kontroliše uvek nađe, kao obezbeđenje, u blizini strateških puteva i nalazišta minerela i nafte. Naftna oligarhija ima samo jedan cilj - da obezbedi svoje naftno nalazište i naftne puteve.
Ako imate transnacionalni biznis, a to je danas upravo naftni biznis, onda vam je potrebna i vojska koja može da ide svuda - a to su takozvane "međunarodne snage".
Izazivanje građanskih ratova, elementranih nepogoda ili organizovanje terorističkih akcija na "šahovskim poljima" tamo gde je potrebno da smestite "međunarodne vojne snage" postali su već uobičajana praksa u politici koju pritajeno orkestrira globalna naftna oligarhija. Onaj ko to nije još shvatio, teško će razumeti američku politiku i predstoječi oružani konflikt oko Irana, ali i u Južnoj Osetiji ili Sudanu.

Projekat Izrael

Izrael je država zvanično stvorena 1948. upravo zahvaljujući Vatikanu i papi Piju 12, Hitleru (koji je evropske jevreje šikanirao i praktično ih proterao iz Evrope, Ruzveltu (koji im nije dozvolio da beže u SAD), Čerčilu koji je čitav ovaj pakleni plan nadgledao i, naravno, porodici Rotšild koja je sve isfinansirala. Ovaj projekat je međutim počeo mnogo ranije, praktično otkrivanjem nafte na Srednjem Istoku, i tekao je u nekoliko pripremnih faza što je sve kontrolisao baron Edmond de Rotšild.
Danas je Izrael glavna vojna baza kojom globalna naftna oligarhija kontroliše naftne sirovine na čitavom Srednjem Istoku. To je najjača vojska u blizini "šahovskog polja" koje je u "igri". U njega je nakon Drugog svetskog rata useljeno oko pet miliona Rusa i Poljaka hazarskog porekla, koji se danas za 48 sati regrutuju u vojsku od milion vojnika. Regularna armija ima oko 15.000 vojnika. Tu je i milion Arapa, od kojih su mnogi na privremenom radu. Useljeno je i nekoiko stotina hiljada drevnih Judeja iz Iraka, koji su tamo stotinama godina živeli kao posebna etnička zajednica. I oni su proterani odande i to perfidnom i koordinisanom akcijom prvog izraelskog premijera Ben Guriona i hašemistke kraljevine. Judeji i Jevreji su dve slične reči, pa je ovoj mešavini naroda iz praktičnih razloga dato ime Jevreji. Judeji su tako namerno "prekrtšteni", pa su Jevreji postali "biblijski narod". Sefardski Judeji iz Evrope koji su se još u srednjem veku obogatili trgovinom i bankarskim poslovima pod zaštitom Vatikana nikada se nisu vratili na svoja "drevna ognjišta".
Priča o "konačnom rešavanju jevrejskog pitanja" kako je to zamislio naivni Teodor Hercl, koji je u stvari mislio na Judeje, samo je bajka napravljena za udžbenika lažne istorije. Hercl je naprasno umro u svojoj 44 godini, 1904. Moguće je da je otrovan. Istorijska slava za stvaranje jevrejske države - Izraela je pripala tako Herclu, a suštinska kontrola nad Izraelom - vlastelinima i naftnoj oligarhiji.
Preko 80 odsto današnjih stanovnika Izraela (novokomponovanih Jevreja) je rođeno tu i praktično i nema gde da pobegne, dok se glava moćne cionističke oligarhije koja vlada Izrealom preko svojih generala -političara, i nameće im politiku konstantne zavade sa Arapima, nalazi u Londonu i SAD. Odatle se orkestrira izraelskom državnom politikom preko svojih isturenih odeljenja i cionističke mreže širom sveta, a posebno je moćna ona u SAD. Rođeni Izrealci su danas kao nekada rođeni Jugosloveni. Jugoslavija je takođe bila projekat iste oligarhije sa sedištem u Londonu. Jugoslovena i Jugoslavije danas više nema. A Izrael? Da li će on biti večan? To najviše zavisi od nafte.

Prvi predsednik je postao Haim Vajcman, bliski prijatelj veoma moćne žene Lole Han Varburg. Dinastija Varburg kao i dinastija Šif su pored dinastija Rotšild I Rokfeler najveći finansijeri u stvaranju Izraela.
Izrael je tako godinama snabdevan oružijem i krišom pomagan najviše iz SAD kako bi danas postao treća vojna sila na svetu.

Iranski šah Reza Pahlavi godinama je Izrael krišom snabdevao naftom skoro besplatno pljačkajući sopstveni narod. Istovremeno je vršena pljačka iraček nafte koju su prevozili tankeri Aristotela Onazisa, ali su izgleda ostali veliki neraščišćeni računi (milijarde dolara), koje je nakon njegove smrti, veruje se, pokušala da raščisti (od Izraela ili nekog vlastelina) njegova ćerka Kristina. Rezultat toga je bilo njeno "samoubistvo" u Argentini. Kasnije je CIA finansirala "islamsku revoluciju" i dolazak na vlast verskog vođe Homeinija, koji je ubrzo uveo Iran u rat sa Irakom. Šahovi ljudi više nisu bili potrebni, jer se politika promenila, pa su završili obešeni na banderama Teherana. U iračko-iranskom ratu 1980-88. testirano je i biološko oružije koje je pobilo mnoge Arape, a na američkim vojnicima su kasnije u Zalivskom ratu 1990-91. isprobane antrax vakcine. Reakcija na ove vakcine je nazvana "stručnim" imenom "sindrom zalivskog rata". Američke hemijske i farmaceutske kompanije su napravile biznis prodajom ovih otrova i vakcina vojsci, a amarički građani (sheeple) su sve to platili.
Naravno, narodi su uvek obične ovce u poređenju sa mogzovima koje ima vlastela.
Naoružavanje Izraela krišom je pomagao i Josip Broz, dok zvanično Jugoslavija sa ovom državom nije imala diplomatske odnose (da se Vlasi ne dosete). Zato je gromoglasno finansiran i pomagan Palestinski pokret otpora (PLO) na čijem čelu se nalazio izraelski pion i plaćenik i ratni huškač, Jaser Arafat. Njegova uloga je bila da seje strah kod izraelskih doseljenika i pokazuje im kako moraju uvek biti vojno budni i naoružani jer su "palestinski teroristi" uvek spremni na okršaj.
Mrtvi civili, žrtve brojnih teorističkih napada i otmica aviona, Jevreji kao i Palestinci, samo su bili kolateralna šteta velike igre na "šahovskoj tabli" naftne oligarhije.
Tako je prvi izraelski premijer Ben Gurion odmah došao na "veliku ideju" da od tek stvorenog Izraela treba da nastane "Veći Izrael". Tako bi praktično "Erec Jizrael" zauzeo teritoriju starog Vavilona, po Bibliji Jevrejima od Boga "obećane zemlje". Jehova nije pominjao naftu, ali sticajem okolnosti to je područije sa najvećim naftnim zalihama. Naravno, onaj ko bi kontrolisao sirovu naftu na čitavom područiju Srednjeg istoka (uključujući nalazišza u iranskom područiju Zargos) i Kaspijskog regiona, praktično bi gospodario svetom.
Gurion je u "svojim" vizijama bio pravi globalista. Maštao je o jednom jedinstvenom boljem i lepšem svetu u kome više ne bi bilo vojske, već bi postojala međunarodna policija. Jeruslimu bi bio centar Ujedinjenih nacija i to u pravom smislu tih reči. Zapadna i istočna Evropa bile bi ujedinjene u veliki savez autonomnih država gde bi svaka bila demokratska i socijalistička. Prosto rečeno, Gurion je eleborirao viziju sveta Novog Svetskog Poretka - koja se upravo i ostvaruje. U ovoj viziji on je Rusiju (koju su kreatori cionizma i komunizma osvojili 1917.) video kao veliki Sovjetski savez odnosno kao jednu veliku evroazijsku federalnu državu. Upravo ono o čemu "mašta" danas Vladimir Putin. Gurion u "svojim" vizijama SAD kao imperiju nije video, jer ove imperije verovatno više neće ni biti nakon Trećeg svetskog rata. Po Gurionu, SAD bi bile transformisane u jednu bogatu državu sa planskom ekonomijom (to znači komunističkom).

Ali da Gurionovu globalističku maštu, moćne porodice Varburg, Rotšild i Rokfeler danas već uveliko realizuju, nije baš realno. Biće da je bilo obrnuto. Gurion je samo javno razotkrio njihove prave namere.
Dakle, cionisti su imali jasan zadatak da rade u interesu naftne oligarhije na Srednjem istoku. Komunisti su to isto radili u Sovjetskom savezu, a američki cionisti (neokonzervativci) u SAD. Mreža je naravno razapeta i po čitavoj Južnoj Americi. Tu su upravo najveći neprijatelji SAD.
Tako je cionistička i komunistička mreža razapeta da obuhvati sve strateške pozicije u državama gde ima nafte i u državama gde postoji vojni potencijal koji bi naftne puteve mogao da obezbeđuje. Za glavnu vojnu silu 20. veka koja će ići u ratove izabrane su SAD.
Zato je Amerika morala da postane imperija koja će "svoje" interese braniti širom sveta, a naftu na sopstvenoj teritoriji neće eksploatisati. To je planirano za kasnije. SAD će ratovati čak i kada bude na čistom gubitku, kao što je to bio rat u Vijetnamu, Koreji ili u Persijskom zalivu, Libiji, Avganistanu, Jugoslaviji, Iraku…
Cionistički klan (neokonsi) koji danas sedi na strateškim pozicijama u Beloj kući i u Pentagonu praktično je u obe vodeće političke partije SAD.
Mnogo je teži problem za naftne oligarhe bio kako se izboriti sa moćnim Arapima i starim arapskim dinastijama. Zato se došlo na ideju da je najbolje pokrasti im sirovu naftu.

Krađa iračke nafte, i njeno sprovođenje preko izraelske luke u Haifi je projekat koji su cionisti praktično već ostvarili. Amerikanci su u rat sa Irakom ušli sa izmišljenom pričom o oružiju za masovno uništavanje koje je imao Sadam Husein. Pored ogromnog broja mrtvih, osakaćenih i dezertiralih vojnika, Amerikanci su ovaj rat platili i sa najmanje trilion dolara. Zato im je i nafta svakog dana sve skuplja, a vrednost dolara pada. Ako neko nije primetio, američki "Abrams" tenkovi su sve vreme rata u Iraku imali diskretna obeležja sa izraelske zastave- takozvane Davidove zvezde, umesto svoje bele zvezde. Naravno, ova dva trougla su demontirana kako se glupi ne bi dosetili. Upućeni su znali da raspoznaju svoj znak.
Oni američki generali koji su shvatili perfidnu igru i za koga su u Iraku ratovali odmah su smenjeni. Amerika je danas samo cionistički sluga. Ništa više. Medijsko svaljivanje mržnje ka SAD zbog svih počinjenih zločina u 20. veku samo je deo perfidne medijske kampanje koju vrše cionistički lobisti i njihovi mediji i popularni "intelektualci" koji kritikuju politiku sopstvene države, kao Noam Čomski, na primer. Danas su svi srpski mediji pod kontrolom cionista. Kao i političari.

Kaspijska nafta

Da li je rasplamsavanje ratnog sukoba u Gruziji samo deo plana da se privremeno odvuče pažnja sa onoga što možda počinje da se događa oko Irana? Priča tako kaže da su cionisti zamislili da naftu iz Bakua transportuju naftovodom do Izmira, ali im je nakon zemljotresa taj plan propao. Tako su se preorijentisali na Gruziju kroz koju bi išao naftovod koji bi vodio do turske luke Cejhan u Crnom moru. Sve to navodno da bi izbegli naftovode koje kontroliše Rusija.
"Događanjem naroda" doveden je na vlast lepuškasti Mihail Šakašvli, pandan srpskom Borisu Tadiću koji o politici i nafti zna koliko i Tadić, verovatno.
Naivan i politički neuk, ali sa puno mržnje prema svemu što je deo Sovjetskog saveza, Šakašvili je odmah počeo velike priče o demokratiji i okretanju Gruzije zapadu i njenom pristupanju NATO-u. U reorganizaciji gruzijske vojske odmah su, da zdušno pomognu, dotrčali izraelski plaćeni treneri i savetenici. Gruzijci su bili srećni jer sa Rusima nakon komunističkog terora više nisu želeli ništa da dele.

Ali, ruska naftna oligarhija na čelu sa Vladimirom Putinom, koja danas brani ruske interese, ne želi da Gruzija ima kontrolu nad naftovodima.
Tako se na sred projektovanog naftnog puta ka luci Poti u Crnom moru, našla otcepljena etnička zajednica u Južnoj Osetiji kojoj ne odgovara vlast u Gruziji i koja hoće da se pripoji braći u Severnoj Osetiji u Rusiji. I tako se Vladimir Putin našao tu da im pomogne.
Bez obzira što je na drugoj političkoj funkciji, Putin je i dalje prvi čovek Rusije. Da li se tu išta promenilo?
Posledica ove igre oko naftovoda je žestoka ruska vojna intervencija i preko 2000 mrtvih civila. O tome koliko će biti sve to pogubno za Gruzijce, ne treba ni govoriti. Biće mnogo mrtvih "Belih Rusa" u svakom slučaju.
Ruska profesionalna vojska danas je članica organizacije Partnerstvo za mir.
Svi globalni mediji koji deluju sa zapada sada su okrenuli svoju pažnju ka Južnoj Osetiji i kritikuju Putina. U tome im pomažu prozapadnjački državnici iz zemalja bivšeg sovjetskog bloka: Gruzije, Litvanije, Letonije, Estonije i Poljske. Danas su one pro-natovske zemlje. Oni traže od NATO-a da hitno interveniše.
Bože kako ovi ljudi vole rat i međunarodnu vojsku! Ko im je to usadio u mozak? Možete li da pogodite?

Američko strahovanje

Akcija u Južnoj Ostiji svakako će SAD staviti u veliko iskušenje. Ako Rusi mogu tako očas da vojno intervenišu, zašto ne bi i SAD? Recimo u Iranu. Da li je to poruka za američki "sheeple" i smernica američkom predsdniku? To što će SAD iz iranskog sukoba izaći teško obogaljena i oslabljena, pa je kao imperije više neće ni biti - niko od zvaničnika ne sme previše da potencira.
Ali strahovanja postoje i vodeći američki genarali i nezavisni analitičari ipak shvataju šta se od njih traži.
Od kada je postao glavnokomandujući združenih snaga američke vojske, admiral Majk Mjulen je primetio da vojne akcije protiv Irana, mada moguće, mogu biti "izuzetno stresne za već prenapregnuti američku vojsku". "Ja već bijem dva rata, i nije mi potreban treći", izjavio je Mjulen :
"Postoji realana opasnost da bi svaki udar mogao da izazove više nestabilnosti u regionu nego što je sada ima", smatra jedan stariji oficir SAD. "Time bi se postigao suprotan efekat od onog što se navodno želi".
I ministar odbrane Robert Gejts je javno obznanio da bi to izazvalo "katastrofu na više nivoa".
Gotovo svaki scenario napada koji je razrađivan u Pentagonu, među vojnim licima je imao veoma teške posledice po SAD.
Najgora je eventualna kopnena opsada Irana. Za tako nešto, po nekim vojnim stratezima, Americi bi trebalo najmanje četiri godine da mobiliše više od milion ljudi. A to bi opet značilo da se računa sa destinama hiljada žrtava svake godine okupacije. Kome to treba? Americi sigurno ne. To je evidentno.

Ali, možete biti američki general sa tri ili četiri zvezdice i ići u rat ili da vam se više decenijska vojna služba jednostavno poništi i da pod stare dane prodajete "pop corn" na ulici. To vam je izbor kada Amerikom vlada moćna vlastela preko svoje cionističke mreže.
Ako bi se to dogodilo, na čiju stranu bi stala Rusija - pitanje je tad. U slučaj da ogromna vojna armada krene ka Sredozemlju SAD bi bile vojno oslabljene i iznutra, pa je eventualni vojni puč koji bi SAD oslobodio ovih cionističkih kandži manje moguć.
Ako sve bude išlo po planu kako je zacrtala globalna vlastela, glavna žrtva Trećeg svetskog rata biće SAD, kao i Izrael (kolateralna šteta), koga možda više neće biti. Ali biće Jerusalima i "Hrama Proroka" koji će služiti "federalnoj uniji svih kontinenata", i tu će se nalaziti "Vrhovni sud čitavog Čovečanstva" iz "vizije" Bena Guriona. Jer Jerusalim je večan. Na to računa i Vatikan.
A Arapi? Šta će biti sa njima? To je pravo pitanje jer po Gurionu sa njima nije moglo nikada biti mirnog rešenja.