Zašto komunisti nisu mogli da navedu detalje o borbama za oslobođenje Kruševca 14. oktobra 1944? Šta o ovome kaže američki poručnik Kramer, učesnik događaja?
Da su komunisti otimali vile, fabrike, zanatske radnje i druga materijalna dobra, to je opštepoznato. Ali, da su otimali i datume - to je misterija koja još nije dovoljno objašnjena.
Za ‘'14. oktobar'' svi znamo jer je to ime najveće fabrike u Kruševcu i jedne od najvećih fabrika u Srbiji. Zna se, takođe, da se u vreme komunizma 14. oktobar svake godine u Kruševcu slavio kao dan oslobođenja grada, 1944. godine. Na tim proslavama, članovi Subnora - bivši partizani - pričali su o svojim podvizima u borbama za oslobođenje, ali po pravilu uopšteno, bez navođenja detalja...
Tek po osvajanju slobode govora, 1990. godine i kasnije, kada se pročulo da 14. oktobra 1944. godine partizani zapravo nisu ni videli Nemce u Kruševcu, i Subnor je bio nateran da se malo konkretnije izjasni o ovim događajima. Tako je objavio knjigu ‘'Oslobođenje Kruševca 1944. godine'', u kojoj jedan od negdašnjih partizanskih komandanata piše doslovce ovako: ‘'Sa potpukovnikom Crvene armije koji je prvi ušao u Kruševac i povezao se sa Keserovićem sreo sam se u zoru 15. oktobra na raskrsnici puteva Kruševac-Stopanja i Čitluk-Aleksandrovac, i tek tada saznao da su 14. oktobra Rusi ušli u Kruševac, a da su ga danas oslobodile jedinice NOVJ, tj. jedinice kojima sam tada komandovao.''
Drugim rečima, komandant partizana u toj oblasti priznaje da su njegove jedinice ‘'oslobodile'' Kruševac 15. oktobra, u koji su prethodnog dana ušli Rusi povezani sa četničkim komandantom pukovnikom Dragutinom Keserovićem...
Ali, ko je oslobodio Kruševac 14. oktobra?
Komunisti su definitivno odustali od davanja preciznog odgovora na ovo pitanje. Zato ćemo najpre pogledati kakav odgovor daje američki poručnik Elsford Kramer, koji se u Keserovićevoj rasinsko-topličkoj grupi korpusa nalazio kao saveznički oficir za vezu.
Poručnik Kramer piše da je Keserović u ovo doba imao ‘'blizu 8.000 ljudi'', tj. znatno više nego partizani. Kramer je dva puta slao partizanima pismo tražeći prekid građanskog rata, ali oni su prvog kurira ubili, a drugog vratili s teškim telesnim povredama i porukom američkom oficiru da tu nema šta da traži. Kramer zatim navodi kako su partizani ‘'počinili tolika zverstva i teroristička dela'' da on nije verovao da su pod komandom J. B. Tita! To ovako objašnjava:
- Kad sam u Kairu i Bariju bio u dodiru sa partizanima, njihova doktrina i izjave bili su bez zamerki. Ako su ove bande stvarno pod Titovom komandom, onda mi je potpuno jasno zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije bilo dozvoljeno da budu u pratnji partizanskih jedinica u nastupanju... Većina partizanskih zarobljenika koje sam video (zarobili su ih četnici - prim. aut.) bili su muslimani iz Crne Gore. Nijedan od njih nije bio u borbi protiv Nemaca, što me navodi da poverujem da se u Srbiji vodi jedino politički rat.
Šta je video Dobrica Ćosić?
Ratne događaje u okupiranoj Srbiji možda najubedljivije od svega objašnjavaju dve fotografije nastale u Kruševcu 14. oktobra 1944. godine, u razmaku od svega nekoliko časova.
Na prvoj fotografiji, snimljenoj oko podneva kraj spomenika Kosovskim junacima, vidimo četnike Deligradskog korpusa kako ulaze u grad tek oslobođen od Nemaca. Četnici su na kamionima koje su zaplenili od Nemaca prilikom oslobođenja Ražnja, 10. oktobra. I među četnicima i u masi naroda atmosfera je vesela - prigodna danu oslobođenja.
Na drugoj fotografiji, snimljenoj na istom mestu oko 16 časova, vidimo prvu partizansku jedinicu koja je ušla u Kruševac pošto je Staljinova vojska prethodno razoružala četnike koji su savladali Nemce. Ovde je atmosfera potpuno drugačija: nema veselja, nijedne podignute ruke, nijednog buketa cveća...
Tako, samo ove dve fotografije su dovoljne da demantuju hiljade stranica koje je Dobrica Ćosić napisao o četnicima i partizanima u kruševačkom kraju. U Ćosićevoj verziji, četnici su klali narod svake noći, zbog čega su bili omraženi i malobrojni, a opstajali su samo uz pomoć okupatora, dok su, s druge strane, partizani navodno bili prava narodna vojska...
Ove bande koje opisuje Kramer komunisti inače smatraju svojim najboljim trupama: to je bila 2. proleterska divizija.
Dalje u svom izveštaju pretpostavljenima Kramer opisuje situaciju neposredno uoči 14. oktobra 1944, navodeći:
- Učestvovao sam u nekoliko četničkih prepada na naciste. Lično sam video kako nožem ubijaju stražare. Gledao sam takođe likvidiranje dva nemačka vojnika koji su tom prilikom zarobljeni, a koji su bili optuženi za zločine protiv civilnog stanovništva.'
Bili su to pripadnici 7. brdske SS divizije ‘'Princ Eugen'', koja je svoju prvu borbu imala upravo protiv Keserovićevih četnika oktobra 1942. godine. Tom prilikom, u operaciji ‘'Kopaonik'', esesovci su ubili oko 700 civila pod optužbom da pomažu ‘'bandite Draže Mihailovića''.
U zoru 14. oktobra 1944. u Keserovićev štab dolazi komandant Deligradskog korpusa major Vlastimir Vesić, u pratnji jednog sovjetskog oficira. Deligradski korpus je uspostavio vezi sa Sovjetima 10. oktobra pošto je oslobodio Ražanj od Nemaca. Od tada su Vesićevi četnici nastupali kao sovjetska prethodnica. Dogovoreno je da se od Nemaca u Kruševcu zatraži bezuslovna predaja, ali oni su to uskoro odbili. Kramer piše kako je onda sovjetski oficir rekao da će ‘'u roku od jednog sata postaviti topove na položaj''. Kramer ga je upozorio na ‘'stradanje žena i dece'', predloživši da ‘'zauzme varoš sa četničkim gerilcima''. Sovjetski oficir se složio: ‘'U redu, daćemo vam dva sata da svršite posao'', rekao je. Kramer nastavlja: ‘'Tako su četnici napali Nemce, savladali ih, i pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli smo u varoš, praćeni ruskim trupama.''
Prema Keserovićevom izveštaju, u napadu na Nemce u Kruševcu 14. oktobra poginulo je 17 četnika, dok su 23 bila ranjena. Među ranjenima bio je i kapetan Boža Božović iz Kruševca, koga su četnici preneli u njegovu kuću. Videvši u kakvom je stanju, komunisti su ga kasnije, kada su osvojili grad, poštedeli. Nikada se nije potpuno oporavio i preminuo je 1956. godine (ima spomenik na gradskom groblju).
Prema Kramerovom izveštaju, četnici su u Kruševcu zarobili oko 1.500 Nemaca i dosta ratnog materijala. Sve zarobljenike predali su Sovjetima. Među zarobljenicima se našao i potpukovnik Fon Ševaleri, koji je, ne znajući šta se dešava, sleteo na kruševački aerodrom.
Deo Nemaca uspeo je da se povuče prema Kraljevu, pod zaštitom tenkovske jedinice koja je prethodne večeri bila poslata iz Kruševca u Stopanju. Nemački tenkisti išli su u pomoć ogromnoj železničkoj kompoziciji, koja je odvlačila opremu iz Kruševca, ali kasno su stigli: četnici su je već bili savladali, uz obostrane velike gubitke.
U međuvremenu, Kruševljani su formirali odbor za proslavu oslobođenja i svečani doček oslobodilaca. Glavnom ulicom, kroz špalir, najpre su išli četnici Deligradskog korpusa, na kamionima, a onda su nastupale sovjetske trupe na zapregama, pa sovjetska pešadija (52. streljačka divizija). Sovjetski oficir je bio ‘'oduševljen dočekom naše vojske i ogromne mase naroda'', navodi Keserović u pomenutom izveštaju. Ovaj sovjetski oficir je rekao Keseroviću i Krameru da će se četnici smatrati regularnom vojskom a partizani razoružati, jer ‘'pripadaju grupi trockista''.
Sa okićenog balkona hotela ‘'Pariz'' građanima su se obratili sovjetski oficir, američki poručnik i pukovnik Dragutin Keserović. ‘'Živeo kralj Petar!'' - uzviknuo je Keserović na kraju svog govora, a sovjetski oficir je to ponovio...
Međutim, uskoro se sve promenilo. Crvenoarmejci su uhapsili poručnika Kramera i smestili ga u istu ćeliju sa Fon Ševalerijem. Kramera su odveli u Sofiju i tek tu ga pustili. Većina četnika rasinsko-topličke grupe korpusa, Deligradskog i Varvarinskog korpusa, zarobljena je i odvedena u logor u Paraćinu. Sa oko 2.500 boraca Keserović se povukao na zapad. Prva grupa partizana ušla je u Kruševac popodne 14. oktobra. Komunisti su odmah počeli da hapse i ubijaju ‘'narodne neprijatelje''. Od pre nekog vremena, svakog oktobra drži se pomen žrtvama komunizma u kruševačkom kraju, a tom prilikom sveštenici čitaju oko 700 imena ubijenih.
Piše: Miloslav Samardžić
