http://www.pressonline.rs/page/stories/ ... ctionId=63

Komandant Gorske kraljeve garde Nikola Kalabić spada u red najpoznatijih i najoklevetanijih ličnosti iz Drugog svetskog rata. Kako je stvarno uhapšen Draža Mihailović?



U doba komunizma klevete o Nikoli Kalabiću stizale su sa svih strana: iz novina i knjiga, bioskopa, s TV ekrana. Zašto baš o njemu, objasnio je jedan od najvažnijih ljudi iz okruženja Josipa Broza Tita, general Đoko Jovanić. „Htjelo se da se time četnički pokret u potpunosti iskompromituje", rekao je on 2000. godine u vezi s izmišljotini o Kalabićevoj izdaji generala Draže Mihailovića. Komunisti su, naime, verovali da će najveći efekat postići ako izdaju vrhovnog komandanta pripišu komandantu najelitnije jedinice - Garde. U stvarnosti, Kalabić je poginuo u sukobu s jedinicama Ozne januara 1946. godine ispred Degurićke pećine kod Valjeva, to jest dva meseca pre nego što je zarobljen Draža.

Lažni Draža i Kalabić

Da bi sakrili šta se uistinu desilo, komunisti su odmah dvojicu svojih ljudi maskirali u lažnog Dražu i lažnog Kalabića. Poslali su ih na teren oko Valjeva pazeći da ih niko ne vidi iz blizine i po danu. Ali, pogrešili su što su objavili njihove fotografije jer je razlika s pravim Dražom i Kalabićem lako uočljiva. Ostajući amateri do kraja, komunisti su i ovom prilikom napravili niz grešaka: jedan od oznaša koji je uslikan s lažnim Kalabićem nosi ni manje ni više nego sovjetski automat; jedan od njih, izrazito nizak, Radenko Mandić, „glumi" Kalabića iako je ovaj poznat po visini i krupnom stasu, itd.


Verziju o izdaji komunisti su prvi put objavili u feljtonu „Politike", koji je dvojici odabranih novinara diktirao lično šef Ozne Slobodan Penezić Krcun 1962. godine. Tu verziju znamo, pored ostalog, i iz TV serije „Poslednji čin". Otprilike, u jesen 1945. Ozna je među valjevske četnike ubacila „Amerikanca" - svog čoveka prerušenog u američkog agenta, koji je došao da Kalabiću ponudi bezbedno napuštanje zemlje. Taj čovek - igrao ga je Dragan Nikolić - nije znao ni sto engleskih reči, ali se smatralo da četnici ne znaju ni toliko.

Međutim, kada su otvorene arhive, na primer, Arhiv američke obaveštajne službe OSS, potonje CIA, ispostavilo se da je Kalabić pre rata bio „šef kompanije pri engleskoj kompaniji za izgradnju mostova". Jednog oficira OSS-a imao je kod sebe do polovine septembra 1944. godine, a ranije te godine komunicirao je s brojnim oborenim američkim pilotima koje su četnici spasli od Nemaca. Inače, osnovno Kalabićevo predratno zanimanje bilo je načelnik Katastarske uprave u Valjevu. Dakle, ne običan geometar, već šef svim geometrima u tom kraju. Kalabići su spadali u red uglednih, dobrostojećih porodica. Kao izrazito društven čovek, Kalabić je imao 200, a možda čak i 300 kumstava. Gospodin i mangup ujedno - sušta suprotnost povučenom dvojkašu iz užičke gimnazije, Slobodanu Peneziću Krcunu.



Još dok feljton u „Politici" nije okončan, redakciji je stiglo bezbroj pisama u kojima su demantovana ključna mesta Krcunove verzije. Čak je i šef Ozne za Valjevo Dragan Đurić u lokalnom listu „Napred" demantovao jedan od najvažnijih delova priče: četnici Miroslav Timotijević Japan i Živorad Mišić nisu namamljeni u Beograd i tamo uhvaćeni, već su zarobljeni u centru Valjeva 19. decembra 1945. godine. Predveče toga dana gradom se razlegla pucnjava, a kada se smirila, „celo Valjevo" je videlo kako Ozna sprovodi dvojicu četnika.

U verziji koju je saopštio Krcun, „Amerikanac" je 30. novembra 1945. doveo Kalabića i njegovog pratioca Dragoslava Milosavljevića „Čerčila" u Beograd, gde su uhvaćeni. Kalabić je brzo pristao na saradnju i najpre je namamio Timotijevića i Mišića. Uzgred, „Čerčil" je mnogo godina posle rata došao iz emigracije da obiđe svoju familiju u Valjevskoj Kamenici.

Krcun je zatim propustio da uništi dokumenta o poterama za Kalabićem posle 30. novembra. Ostao je, primera radi, izveštaj 11. brigade 4. krajiške divizije od 12. decembra, da je Kalabić toga dana gonjen u valjevskim selima Jasenice i Grabovica.

Agenti Ozne primetili su da je Kalabić 22. decembra poslao poruku svojoj supruzi Borki. Ona je odmah uhapšena, ali ostao je još jedan dokaz da se toga dana Kalabić nalazio na slobodi.

Čika Pera

Potpukovnik Albert Sajc, koji je obilazio Gardu krajem 1943, zapisao je u svojim memoarima:

„Nikola Kalabić je bio jedan od najinteresantnijih ljudi u celoj Jugoslaviji. Bio je lep čovek, crne brade, pun duha, pojava koja se penušala uživajući u životu.

Imao je hitar duh i smisao za humor, zbog koga su ga zavoleli njegovi vojnici i seljaci koji su ga zvali Čika Pera. U svojoj crnoj, dobro skrojenoj uniformi i u uvek čistom rublju, delovao je kao impozantan gospodin i vojnik. Njegovo junaštvo postalo je već legendarno."


Nešto pre toga, početkom decembra, Kalabić je svojim preostalim četnicima naredio da se sklone u zemunice da bi se okupili o Đuđevdanu. On Đurđevdan nije dočekao - poginuo je oko 15. januara. Nekoliko četnika je preživelo tu borbu i oni su kasnije svedočili o Kalabićevoj pogibiji. Među preživelima nalazio se i major Milan Stojanović, koji je uskoro emigrirao u SAD. Ovu borbu preživeli su i četnici Božo Božanović i Veljko Kostović. Oni su događaj, među ostalima, ispričali i četniku Mihailu Daniloviću, koji je zarobljen posle mnogo godina. Danilović je odrobijao devet godina i postao sveštenik. Danas živi u Gornjem Milanovcu.

Materijalni dokaz da je Kalabić poginuo, to jest da nije živ pao Ozni u ruke je njegova oficirska torba, koja je slučajno nađena sedamdesetih godina. Domaćin kuće, videvši na šta je naišao dok je prekopavao staru septičku jamu, pozvao je miliciju. Torba je bila skoro trula, dokumenta su bila jedva čitljiva, a fotografije Kalabićeve žene i dece nagrizene, ali ipak se jasno videlo o čemu je reč. Izgleda da u miliciji više niko nije mislio o Krcunovoj lažnoj priči i fotografije su jednostavno odnete u Muzej u Užicu.

Prema tome, kako je zarobljen Draža? U svet je najpre otišlo pismo jednog od očevidaca Dražinog zarobljavanja, majora Miloša Markovića. Marković je leta 1946. uspeo da proturi preko granice jedno pismo, koje je 16. avgusta objavio švajcarski list „Žurnal D'Iverdon". Uredništvo tog lista piše: „Kao što je poznato, Titova vlast nikada do sada nije obelodanila kako je uhvaćen general Mihailović. Prema jednom dokumentu, general Mihailović je bio kidnapovan od strane Titovih partizana. Dokument je napisao Miloš Marković, major pokreta otpora Mihailovića". Marković je pisao:

„Februara meseca 1946. godine, general Mihailović se teško razboleo od tifusa. Bio je sa svojim štabom u okolini mesta Rudo. Jedne noći smo primetili savezničke - engleske avione, koji su bacali letke na kojima je pisalo da dolaze da nam pomognu u oružju i municiji. U jednom paketu našli smo uputstvo kako da pripremimo teren za spuštanje aviona, njegovu signalizaciju, obeležavanje, itd. I stvarno, 13. marta 1946. godine, pojavila su se tri aviona. Mi smo im označili mesto sletanja i videli smo kako iz njih izlaze ljudi u engleskoj oficirskoj uniformi. Pošto su primetili da je general teško oboleo i u vrlo zabrinjavajućem zdravstvenom stanju, predložili su da ga prebace s užom pratnjom u Italiju na lečenje. Pošto se general Mihailović saglasio s predlogom... avioni su uzleteli... Stigle su još dve eskadrile Titovih partizana, koje su počele da bacaju male bombe s bojnim otrovom..."

Borbu koja je usledila preživeo je četnik Radomir Pavlović iz Mojsinja kod Čačka. Detalje je ispričao svom bliskom rođaku Dragoslavu Hadžiću, koji danas živi u Gornjem Milanovcu.

Ovu borbu preživeo je i čuveni četnik Srbobran - Srpko Medenica. Pre nego što je ubijen 1951. godine, svedočio je o tome svojim brojnim jatacima, koji su priču preneli do naših dana.

Bojne otrove tokom „jednog neočekivanog vazdušnog napada" pominje i poljski istoričar Tadek Vitlin, opisujući Dražino zarobljavanje u svojoj knjizi „Komesar". Vitlin navodi da je Ozna u ovoj operaciji imala pomoć i podršku sovjetskog NKVD-a.

Istu priču saznao je i dr Vlastimir A. Stojanović za vreme procesa Draži u Beogradu, kome je prisustvovao kao ataše za štampu francuske ambasade. Priču je potvrdilo još nekoliko osoba, s jedne i druge strane. Vremenom se saznalo da je glavni „engleski oficir" koji je 13. marta odvezao Dražu zapravo jedan od prvih pilota Jata Rođa Milovanović. On se i sam hvalio da je „kidnapovao Dražu". Tokom Drugog svetskog rata, Milovanović je služio u engleskoj avijaciji. Odlično je govorio engleski i mogao je da odglumi ulogu engleskog oficira - što je zapravo i bio.

Piše: Miloslav Samardžić

OD svih naroda koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu, Srbi imaju najviše razloga da proučavaju i kritički razmišljaju o tom najznačajnijem i najsudbonosnijem svetskom, evropskom i srpskom događaju u 20. veku.

Tako misli veliki pisac Dobrica Ćosić, autor slavne trilogije "Vreme smrti". Akademik, koji će za nekoliko dana napuniti 86 godina i koji svojom spisateljskom i javnom vitalnošću zbunjuje, govorio je u utorak na promociji knjige istoričara prof. dr Dragoljuba Živojinovića "Nevoljni ratnici".

Ćosić takvo svoje mišljenje zasniva i na činjenici da su posledice Prvog svetskog rata "trajne za veći deo čovečanstva i da su te posledice osobito dramatične i dejstvujuće na Balkanu i jugoslovenskom tlu, čineći još nerešenim srpsko nacionalno i državno pitanje, i ne samo srpsko, za čije rešenje je Srbija sa celokupnim potencijalom učestvovala u Prvom svetskom ratu".

Dogodilo se to, dodaje, i zato što je Srbija "istorijskom konstelacijom i svojim etosom bila primorana da poistoveti slobodu i nacionalu egzistenciju sa državom, a državu sa ratnim ciljevima saveznika, pa je herojski, žrtvenički, ali i zabludno i samoubilački učestvovala u Prvom svetskom ratu, sledeći saveznike i onda kada oni nju nisu sledili".

- Napadnuta od Austrougarske 1914. godine, moralno spremna na otpor, Srbija je videla i realnu mogućnost rešenja svog nacionalnog pitanja u oslobođenju i ujedinjenju sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austrougarske u zajedničku državu Jugoslaviju i taj svoj ratni cilj izrazila je u Niškoj deklaraciji septembra 1914. godine. Takva država, kao ratni cilj Srbije, nije odgovarala imperijalnim interesima saveznika sve do avgusta 1918. godine, dakle, dva meseca pre proboja Solunskog fronta. U stvari, saveznici su pristali na stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca tek u ishodu Prvog svetskog rata, kada su procenili da im je u interesu rasturanje Austrougarske monarhije da bi na Balkanu imali jednu državu koja može biti izvesna brana budućem nemačkom prodoru na istok. U jezgru tog inicijativnog motiva nalazi se i haška i mastrihtska odluka za razbijanje Jugoslavije 1991. godine, samo je tada inicijator i odlučujući činilac bila ujedinjena moćna Nemačka, iako je bila poražena u oba svetska rata. U istorijskim procesima negativna dijalektika ispoljava se i kao opšti zakon.

ILUZIJE

ZAJEDNIČKA država Srba, Hrvata i Slovenaca - ocenjuje akademik Ćosić - zamišljena je i stvorena iluzijama i zabludama srpske političke i kulturne elite o narodnom jedinstvu Južnih Slovena, bez obzira na verske i razvojne razlike.

- To je kao integracijski cilj predstavljalo izrazit progresistički, evropski duh toga vremena. Sa tim dominantnim duhom nacionalnog romantizma 19. veka, korespondirao je i imperativni nacionalni interes Srba - rušenje Austrougarske monarhije, trajno ugrožavajuće sile Srbije i čitavog srpskog naroda.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, prema Ćosiću, nije imala integracijsku energiju da trajno reši nacionalno i državno pitanje srpskog i nijednog jugoslovenskog naroda.

- Takva Jugoslavija bila je temeljna istorijska pretpostavka za stvaranje samostalnih država Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca, a uslovila je velike, egzistencijalne nesreće srpskog naroda na kraju 20. veka. Jugoslavija je trajala dok su za njeno postojanje bile zainteresovane velike sile; jugoslovenski separatizmi su im bili politički izgovor, a srpski režim ideološki razlog za novu prekompoziciju Balkana i uslov za zalet američkog imperijalizma u evro-azijske prostore, zalet omogućen ishodima hladnog rata i propašću Sovjetskog Saveza. Takvu spoljnopolitičku determinaciju Balkana i Jugoslavije uspešno su iskorisitli hrvatski, slovenački, makedonski, albanski, muslimanski i crnogorski separatizam, ne samo da razbiju Jugoslaviju, nego i da razore državni i teritorijalni integritet srpskog naroda i ugroze njegovo etničko biće, pretvarajući dijasporičan srpski narod u izbeglički narod, koji danas nema ni svoju definisanu životnu teritoriju, ni međunarodno priznate državne granice.

ISTORIJA

KAKO je na takav istorijski ishod jugoslovenstva i glavnog ratnog cilja Srbije u Prvom svetskom ratu - zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, posle njene propasti, odgovorila vladajuća nacionalna ideologija i opšta istorijska svest Srba? - postavlja pitanje Ćosić.
Odgovara neočekivano:

- Pored kosovizacije i crnogorizacije Srbije, odgovorili su retrogradnom političkom mitomanijom Nikole Pašića i Aleksandra Karađorđevića, ideološkom abolicijom četničkog terora u Srbiji, ambivalentnim odnosom prema titoizmu i njegovim istorijskim ishodima i na kraju nacionalnim defetizmom - političkom rehabilitacijom Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i njihovih intelektualnih sledbenika. Retrogradnom i neumnom savremenom revizijom istorije Drugog svetskog rata kojom se poništava srpski antifašizam evropskog i svetskog značaja, poriču se njegovi oslobodilački rezultati u koji je srpski narod uložio velike žrtve i još veće nade.

Ćosić tvrdi da Srbe muči Prvi svetski rat i da se mi bavimo njim "ne zato što smo nacionalisti i zagnjureni
u tmine svoje prošlosti, pa zato nismo okrenuti svetlim evroatlantskim horizontima i zori one Evrope koja nas je sa NATO bombardovala 1999, odnosi se prema Srbima kao evropskim parijama, i sa Amerikom nam otima Kosovo i Metohiju i vrši aneksiju čiste etničke teritorije severno od Zvečana i Ibarskog Kolašina sa južnim delom Kopaonika", nego iz jednog još jačeg razloga.

- Nas muči Prvi svetski rat i njegov nastavak, Drugi svetski rat, jer se posledično još nisu okončali na našem životnom prostoru, a jedna nova civilizacija sa supstancijalnom krizom svom silinom je grunula u nas zaostale, pometene, ucenjene, same.

Veliki pisac, gotovo sa prekorom, opominje da se mi još naivno i sa uvek prisutnom patetikom odnosimo prema realnom prijateljstvu saveznika u Prvom svetskom ratu. Ali, sledi jedan, reklo bi se posve nov, neočekivan obrt i originalan Ćosićev zaključak.

- Još je žalosnije naše epsko veličanje srpskog egzodusa u snežnu, vrletnu, neprijateljsku Albaniju decembra 1915. godine, posle potpunog vojničkog poraza, kada se Franja Josif zahvalio nemačkom maršalu Fon Makenzenu za uništenje srpske vojske, a lord Kičener, britanski ministar rata, izjavio: "Da. Sa Srbijom je, nažalost, svršeno".

ODLUKE

NEPRISTAJANJEM na kapitulaciju, iako je srpska vojska saterana na Kosovo i Metohiju, srpska vlada i komanda odlučuju da se izvrši vojni i državni, u stvari nacionalni egzodus u Albaniju, jedini takav egzodus u evropskoj istoriji. Ta odluka doneta je na neubedljivim obećanjima savezničkih diplomata da srpsku vojsku na albanskoj obali, u San Đovani de Medua i Draču, čekaju savezničke lađe, što se, naravno, nije obistinilo.

Taj herojski podvig, ali i putoslovni, samoubilački čin platilo je mučeničkom smrću preko 140.000 srpskih vojnika i civila, a od četrdesetak hiljada srpskih regruta i dečaka mobilisanih i povučenih pred neprijateljskom najezdom, do Drača i Valone dovuklo se samo oko sedam hiljada izgladnelih, bolesnih, bosih nemoćnika.

Ko razuman sme samo da slavi "albansku golgotu" - herojstvo, upornost i spremnost na patnju i žrtve za slobodu po svaku cenu i veru u saveznike Srbije, a da se ne zapita: kakvi su ljudi bili ti srpski političari, državnici, vojskovođe, prestolonaslednik, koji su mogli i smeli da donesu tako hazardsku, surovu, ubilačku odluku da se jedna Srbija, i to ona koja je životno jezgro nacije, uputi u decembru, u siromašnu, neprijateljsku Albaniju; dakle - u potpunu neizvesnog i kolektivnu smrt.

Sledi još jedan žešći Ćosićev stav:
- Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksnadra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno, masadsko samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali. Ne mogu da smatram velikim i mudrim državnicima Pašića, njegovu koncentracionu vladu i srpsku skupštinu koja je 21. avgusta 1915. godine konačno odbacila ultimativni zahtev saveznika da Srbija prihvati Londonski pakt, od aprila 1915, koji joj je za ustupanje Bugarskoj teritorije Južne Srbije od leve obale Vardara, a posle ratne pobede garantovao prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, Jadransko more do Splita i neke delove Slavonije.
Neprihvatanje srpske vlade Londonskog pakta smatram kobnim, sudbonosnim činom, istorijskim korenom srpske tragedije u 20. veku. Niko ne zna kakvu bi sudbinu imala Srbija da je 1915. prihvatila Londonski pakt, ali je sasvim izvesno da joj 20. vek ne bi bio kakav joj se dogodio.

A LAĐE RATNIKE NOSE...

ĆOSIĆ se priseća da su mu stotine i stotine čitalaca romana "Vreme smrti" zamerale što nije opisivao Solunski front, proboj i oslobođenje Srbije.

- Nisam to učinio zato što je srpska vojska na Solunskom frontu bila samo deo Istočne armije i pod savezničkom komandom, a srpska vlada sa skupštinom bila u izbeglištvu, dakle van nacionalne teritorije i potpuno uslovljena savezničkom politikom - odgovara pisac. - Moji čitaoci su me pitali: "Zašto je roman 'Vreme smrti' okončan na obali Jadranskog mora ovim poslednjim rečenicama: '... Preživeli ljudi, bez reči i komande odmileše u lađe među nepobijene, odabrane konje, noseći ono mače; za njima se ušunja i nekoliko srpskih pasa... Onda motori zastrašujuće zabrundaše i lađe krenuše, noseći ih nekuda na kraj niskog neba'."

Ćosićev potpuni odgovor je da danas, 25. novembra 2008. godine dopisuje "Vreme smrti" ovim rečenicama:

"A, iza kraja nisko neba, nalazi se kraj 20. veka u kome su sinovi i unuci onih ratnika u lađama, opet uludo branili Jugoslaviju i ginuli za svoju državu u međunacionalnim, verskim i građanskim ratovima, a Srbi iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije izgnani su u Srbiju, i svet, u beskućništvo, bedu, životnu neizvesnost..."

Tako će i Srbi svojom sudbinom potvrditi staru istinu da su velike sile saveznici malim narodima samo ako im je to korisno i da nema bezinteresnog prijateljstva među državama.