PRVA VEST (7. avgust 2009):

Trajanka (58) i Bogdan (64) Petković pronađeni su mrtvi u svojoj kući u selu Parteš, pored Gnjilana. Ubijeni su iz vatrenog oružja, hicima u glavu, na osnovu čega se može zaključiti da su počinioci profesionalci, odnosno, osobe sa iskustvom u upotrebi oružja. Portparol kosovske policije rekao je da u tom trenutku ne postoje indicije da je zločin etnički motivisan, ali su srpski zvaničnici u svojim izjavama podsetili domaću i međunarodnu javnost na to koliko su česti zločini nad Srbima u pokrajini, kao i da u proteklih deset godina nije rasvetljeno nijedno ubistvo u kojem su žrtve bile srpske nacionalnosti.

Sajt B92 – posetioci su na na ovu vest ostavili 15 komentara.

Sajt "Blica" – 14 komentara.

Sajt Radio televizije Srbije – 26 komentara.


DRUGA VEST (29. septembar 2009):

Bris Taton (28), francuski državljanin i navijač fudbalskog kluba Tuluz, preminuo je u beogradskom Kliničkom centru. Tatona i njegove prijatelje brutalno je pretukla grupa navijača Partizana, u centru Beograda, 17. septembra, od kada je mladić bio u komi. Mnogobrojni srpski zvaničnici izrazili su saučešće Tatonovoj porodici i francuskoj državi, ali i istakli potrebu da se Srbija obračuna sa nasiljem, koje je proteklih dana eskaliralo na ulicama prestonice.

Sajt B92 – 1137 komentara na osnovnu vest o smrti Brisa Tatona.

Sajt "Blica" – 894 komentara.

Sajt RTS – 574 komentara.

Od preko dve i po hiljade komentara na ova tri sajta, izdvajamo neke koji su karakteristični, ili preporučeni od strane ostalih posetilaca. Radi autentičnosti, prenosimo ih u originalnom obliku, sa svim pravopisnim i gramatičkim greškama, odnosno na onom pismu na kojem su objavljeni i na tim sajtovima.[1]


B92

Bravo Beograde, grade buducnosti. Sramota. Nama treba berlinski zid a ne bezvizni rezim. Saucesce porodici Taton.


NEMAM RECI! I mi hocemo u Evropu i da nam ukinu vize!? Ima li vece bruke za Srbiju! Stidi se Srbijo, stidi se Beograde! 40 godina za svakog!


Ja saljem iskreno saucesce porodici Bris Tantona, i ujedno cestitam Kosovskim Albancima na otcepljenju od Srbije. Tako i treba,

Srbija nista bolje ne zasluzuje.


E jadni moj prijatelju. Gde si ti dosao da uzivas u fudbalu. I ti si naseo na reklamu vLADE Srbije da je ovde sve super samo nas drugi ne razumeju. vLADA Srbije treba da se reklamira ovako: "Postovani stranci koji zelite da nas posetite. Ovo je zemlja iz koje je pobeglo vise od 500000 mladih (molim da se ova brojka koriguje, suvise dugo se ne menja), a ovi koji su ostali samo jos nisu pronasli nacin da pobegnu odavde. Ostali koji ne zele da napuste ovu zemlju su navijaci. To su nepredvidljivi manijaci kojima mi na zalost ne mozemo nista. Oni nam odredjuju sta mozemo i gde da organizujemo. Posto nam vi, vasim posetama, stvarate probleme, jer izazivate ove zestoke momke, molimo vas da nas zaobidjete. Na taj nacin cete pomoci i nama, vLADI Srbije, da odrzimo sliku o nasoj mirnoj i bezbednoj zemlji, a i Vi necete propustiti nista sto ne mozete da dozivite u Ruandi." Mislim da bi nas ovako mnogo vise cenili. Sta drugo da kazem. Saucesce porodici.


Strava i užas. Ovaj dan treba da bude proglašen za dan žalosti, a one silne NVO da organizuju proteste protiv nasilja, koje bi i država podržala, a neka druga slika otišla u svet. Ipak, sve to ne znači ništa ako ovi zlikovci ne budu vrlo brzo osuđeni na puuuno zatvora zbog teškog ubistva sa predumišljajem!


Zveri... Čitam ovu vest i plačem kao kiša. Do neba mi je žao nesrećnog Brisa Tatona, neka mu je laka zemlja. Da čujemo sad Đorđa Vukadinovića i njegove odbrambene kvaziintelektualne srBske baljezgarije. Stidim se danas, stidim se doveka što će me neko nekad možda poistovetiti sa bezumnicima koji uzeše još jedan nevini mladi život...



Da li cemo posle ovoga moci da kazemo da smo dobri domaćini ? žalosno je što ovu zemlju promovišu nasilnici, kojima je to jedino zanimanje...dangube. Porodici i francuskom narodu iskreno saučešće.


Upućujem izraze najdubljeg saučešća porodici Brisa Tatona i narodu Francuske. Stidim se što sam Srbin!


Place mi se !!! Sokirana sam i uzasnuta!!! Moje najiskrenije saucesce porodici Brisa Tatona i celom francuskom narodu !!! Sramota je sve ovo, cak imamo i spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu!!! Sta sada ovo treba da znaci? Ja imam puno prijatelja stranaca iz svih krajeva sveta, da li to treba da znaci da treba da strahujem za njihovu bezbednost ako dodju u Beograd i da im preporucim da ovu zemlju zaobilaze u sirokom luku? Nemam reci. Beograde, Srbijo, stidite se!!! Gde je sada cuveno srpsko gostoprimstvo??? Kost mi stoji u grlu i place mi se...



Danas je Beograd doziveo svoj najtuzniji dan. Oni koji su trebali biti domacini, dosli su glave svome gostu! Gradonacelnice, proglasite Dan zalosti u Beogradu.


I da li su zabranjeni "Obraz", "1389", "Nacionalni stroj", "Dveri"? Da li je jos uvek dozvoljeno da se zvrlja po gradu "Pravda za Urosa"? Da li uvek moramo da cekamo da se ovako nesto desi da bi smo se obracunali sa huliganima ili nije ni to dovoljno? Godinu dana sud resava pitanje "Nacionlanog stroja". Urosu vraceno sudjenje na pocetak. Svi kude policiju a policija i nije tako losa, ali nam je sudstvo katatrofalno, ali totalno katastrofalno.


Zahtevam da se otkrije nalogodavac! Zato plaćam porez! Ogorčen sam... Svi venac u ruke i pravac ambasada Francuske!


Nismo više nacija huligana, sada smo nacija HULIGANSKIH UBICA. Sramota! O "ponositoj naciji, koja baštini hrišćanstvo, pravoslavlje, Vizantiju,...", bih molio da mi se više ne govori. Nemamo mi veze sa tim.


Kako me je samo sramota danas sto sam Srbin! Saučešće porodici ubijenog.


Neka mu je laka zemlja! Stid, sram i bol. To treba da oseca cela Srbija!


Pocivaj u miru legendo. Stidi se Srbijo, zemljo praistorije.



Sad vise nista ne moze abolirati sutnju Srbije koja je protiv idiota sto su je, ponovo, vratili unatrag. Potpuno sam svjesna da se to moglo desiti i u mojoj drzavi, nisam zlonamjerna, ali ako u cetvrtak na tom mirnom protestu u tv izvjestajima ne vidim CIJELU Srbiju onda cu Vas i sama osuditi. Sjecate li se pred pocetak rata grafita po Sarajevu:"Otpor, stoko,otpor!" Pa, nismo ga dobro procitali. Prezao mi je ovog mladog covjeka.



Taj udarac sipkom po glavi Brisa Tatona normalnog i zivota punog francuskog mladica je ujedno i smrtni udarac mom vec tesko ranjenom uverenju da je ovo normalan narod i da vredi ostati ovde i boriti se protiv te, kako je cesto zovemo "druge srbije" koju cini manjina u nasoj "drzavi". Danas sam se konacno oslobodio te iluzije i posle nekoliko decenija konacno shvatio da su ovde , prevaranti, lopovi, jajare, secikese, huligani, nasilnici, zlocinci, psihopate, krminalci i mafijasi u velikoj vecini i da ovde vise ne vredi ostati ni dana. Sve cu uciniti da zajedno sa porodicom bukvalno pobegnem iz ovog divljeg i destruktivnog drustva. Bris Taton ce ostati da zivi secanju svojih Francuza kao nevina zrtva divljeg naroda u 21. veku, a divljem narodu nema spasa. Nema vise otkupa i okajanja grehova. Ispovedaonica je za Srbe zatvorena. U to sam siguran.


STRAŠNO, STRAŠNO, UŽASNO!!!...POČIVAJ U MIRU SIROTI MLADIĆU...Sve ostalo što bih napisao o ovim likovima koji su to uradili i o našim političaarima i ''patriotama'' ne bi bilo pušteno...zato ću samo da kažem-SRAM VAS BILO!!! Imam 51 godinu i najozbiljnije smišljam kako da se iselim bilo gde, makar i u Albaniju...i kako mogu da se ispišem iz srpstva, jer ako su ovi "navijaci", ovi političari, ove ''patriote'' i ovi popovi Srbi- onda ja ne želim da budem Srbin...ne želim da pripadam narodu u kome svi ovi likovi nisu po ludnicama i zatvorima nego su još ''elita'' ZBOGOM SRBIJO!



Brice, andjeli s` tobom. Voleo bih da amfilohije kaze nesto o ovoj sodomi i gomori.


Vi svaki dan iznova dokazujete koliko vam prevladavaju vecinski primitivni ljudi. Mislim da ste jedina zemlja Evrope u kojoj ima toliko fasizma, nacionalizma...mrznje prema svemu nesrpskom.. Do kada mislite tako???? Pa prije par dana svabe gaze na ulici svoje naciste...allooo svabe... Gdje ste spali ljudi????? Sta vam je ???


Danas Francuz, sutra ko zna ko, mozda ja, zato sto zivim na Zapadu (iako kao i mnogi Dijasporci saljem HILJADE eura godisnje svojima u zavicaj), ili nosim majicu na kojoj pise nesto na engleskom, isl. Znaci, kad god dodjem u Beograd, necu moci mirno da prosetam centrom, a daleko od toga da povedem i kojeg stranca sa sobom. Zar da strahujem za bezbednost mojih prijatelja stranaca, i zar da strahujem za sopstvenu bezbednost?!?! Neka hvala, takav Beograd, kakav je postao u poslednje vreme, nece nas uskoro videti.


Meni ovo ubistvo koje su pocinili ti divljaci vise lici na Sodomu i Gomoru nego grupica sarenih momaka i devojaka koja je nedavno samo pozelela da se proseta. Mora da ce presvetli vladika da ce i ovo najostrije osuditi...Ili se po njima mogu ubijati po ulici oni koji nisu pravoslavci?


Sedim i plaćem, jako sam se emotivno vezala za tog nesretnog mladića. Imala sam osećaj da ako se izvuće da ima neke nade za nas. Mislim na svoje dete koje živi i radi u Parizu, koje tamo niko nikada nije popreko pogledao a kamoli nešto gore, kako ona sada da pogleda u oči svojim prijateljima Francuzima i da se ne stidi svoje zemlje.


Sta sad braco Srbi da ocekujem, viznu liberalizaciju!? Ljudi nemojte biti smesni a i ako nam se kojim slucajem to dogodi sta onda, treba da se stidim u Francuskoj da kazem da sam Srbin zbog skupine huligana ili da molim Boga da ne prodjem kao siroti mladic u znak protesta Francuske omladine.


Otkazati sve utakmice nase lige. Drasticno kazniti FK Partizan. Podici odmah spomenik Bris Tatonu u centru Beograda da nas zauvek podseca kakve smo zveri postali u 21 veku. Moliti se za oprostaj ovog strasnog nedela.


Jadan covek, neka mu je laka zemlja. A nama neka sluzi na cast, tj. svim onim patriJotama koji podrzavavaju ovakvo promovisanje srpstva. Dok se god ovakve barabe, koje su ubile neduznog coveka, budu slobodno setale nama nema srece. Jos jedan blam Srbije pred celim svetom, uzas.


Zasto CRKVA CUTI???


Bravo Srbijo! Uspela si! Ubila si svog gosta!


Sramota! Stidim se!


Drzava je konacno pokazala ko ovde vlada! Kladim se da ce monstrumi koji su ovo napravili proci isto kao monstrum koji je pokusao da ubije policajca zapaljenom bakljom - sudjenje ce im biti ponisteno! Stidim se i gledacu da sto pre pobegnem iz ove zemlje!


no comment...ne zelim ovde više da živim, svi svoju decu napolje što pre


I znate šta je najtragičnije i najogavnije u celoj priči? To što je samo pitanje dana kad će se ovde naći likovi koji će reći "Pa šta? Francuzi su nas bombardovali". I to neće biti debili suženog mozga kao "naše" hrabre ubice, nego ljudi(?) na koje stalno nalećemo u javnosti. Samo čekam trenutak kad će neki Velja Ilić ili Oliver Antić javno izmudrovati da je to bio sasvim opravdan izraz gneva mladih Srbije protiv NATO bombardovanja, novog svetskog poretka i otimanja Kosova. (A i Francuz ih je svojim prisustvom strašno provocirao jer je govorio jezikom koji oni ne razumeju.) Srpski političari su tako odvratni šibicari i vaćaroši da čak ni jedna ovakva užasna tragedija i sramota za ceo srpski rod neće ih sprečiti da pokušaju da nešto na brzinu ušićare. Fuj!


Od 17. septembra sramota me je sto sam Srpkinja i Beogradjanka. Sramota me je sto ubise coveka u sred mog grada, sramota me je sto pocinjem da verujem da je zlo oko nas pobedilo. Iskreno saucesce roditeljima nesretnog Francuza ali i nama jer mi moramo da zivimo sa ovim olosem.


da je isao i u Avganistan na utakmicu, danas bi bio ziv.


Ovo je realnost koja se desava svakog dana u Srbiji!!! Ne samo strancima nego i našim ljudima.


Zivim za to da makar jedan dan od rodjenja provedem u normalnoj Srbiji, bez nakaza i iskompleksiranih maloumnika koji cine da ova zemlja bude tu gde jeste. Odbijam da mislim da je takvih mnogo i tuzno mi je sto je to slika koja ide u svet. Zao mi je jako ovog mladica, dosao kao turista, a vraca se u kesi, ZBOG CEGA???


BLIC

Srpske majke, stidite se svoje dece! Kakve ste monstrume rodile, zašto ih niste vaspitavale? Zar da ubijaju nedužne ljude na ulici zato što su stranci? Sramota za Srbiju! Najiskrenije saučešće porodici Taton i svim francuskim državljanima. Ja sam postiđena i poražena... Malo je, porodici sina niko neće vratiti.


....Sta bih dao da u Beograd dodju PSI RATA iz Engleske ili Francuski Legionari i da se prosetaju u civilu po gradu...pa neka ih napadnu...sto ne nalete na tako neke....


SRBIJO-KAMENO DOBA!!Policijo, ocisti taj hrabri hooliganski sljam!!! Bris, God bless Your soul!!! Rest in peace!!! Deepe condolances to the famil. We are not all like those bastards who killed that poor guy!!! Holligani STID,SRAM,BEDA, to ste vi!!!


Od Milosevica naovamo nikako me ne napusta osecanje velike sramote. Pa sta je to sa ovim narodom ? Sta je to sa mojom Srbijopm ?


Oduvek smo bili beda od naroda i takvi ćemo ostati!Zbog zakona i mnogih bednih sudija nikada nam neće biti bolje!Sada će nastupiti oni koji će da ih brane!


Beograd - rasadnik dripaca!Mrak i suma gusta... Najiskrenije saucesce porodici ovog momka, a krivce kazniti maximalno. Kakvi hrabri momci, sve sam Miladin Kovacevic do Miladina Kovacevica! Daj da i za njih platimo po jedno 1000000 dolara, steta je da tako fini momci trunu na robiji... Srbijo, jadna ti majka...


Nikada se necete opametiti beogradjani niti doci pameti lako je sada govoriti zao mi je niti je ovo prvi put niti poslednji


Sta reci?????Nema reci za ovo,i kako sad nagovoriti nekog stranca da doje u Srbiju?????Da li je navijacko rivalstvo vredno ljudskog zivota???????Zapitaj te se malo!!!!Iskreno saucesce porodici!!!


"Uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti!!!"


Ovako nisko se ne bi spustio nijedan narod na svetu. Ubijanje nevinih ljudi iz čista mira je zločin koji treba kazniti smrtnom kaznom koja je nažalost ukinuta. Ponosan sam što nisam srbin. Ali stvarno.


Du plus profond de mon coeur, je souhaite presenter mes sincer condoleance a la famille Taton! Srbijo stidi se zauvek! I svi oni koji godinama tolerisu obesne balavce! USTANI SRBIJO, NEMA VISE STA DA SE CEKA! STOP NASILJU!


srbija ubija!dokleeeeeeeeeeeee viseeeeeee!


Apelujem da se ovom mladiću po hitnom postupku dodelu ulica u Beogradu, na sramotu srpskog naroda. Znam da je krivica individualna, ali se i ja kao običan gradjanin Srbije osećam užasno tužan, i sramota me je. Nek mu je laka zemlja.


gadi mi se srbija i odvratni ksenofobicni mentalitet prouzrokovan dugogodisnjom izolacijom i jako losim standardom,ko ne mora neka zaobilazi u sirokom luku,nema tamo nista,a niko nije zeljan od nas koji smo vani ni rakije,ni domace klope...ostajte zdravo,a ove huligane koji su sljam na 40 godina robije,divljaci,zivotinje....


Mnogo mi je žao ovog nesrećnog francuza! Kao što kaže jedan komentar, nadamo se da će svi odati pomen ovom čoveku! Kako li će francuska štampa, okarakterisati Srbiju i narod u njoj, mogu samo da pretpostavim! Nadrljasmo.


Ruzno je ovo reci ali mi stvarno nismo za vize,sad da su pametni pa jos 5 god vize,nismo mi za Evropu ,da sramotimo Srbiju,i posle se cudimo losim napisima o mama,pa zar lazu.


Zamislite da sada svi SRBI koji zive van SRBIJE moraju da kriju od stida da kazu da su SRBI, dk nam je do skora to bila cast.


Ovo je neverovatno, meni krenule suze na oci kad sam ovo procitao, sramota za Srbiju. Ali me interesuju sada samo potezi iz Pariza i Evrope...Sad bi trebalo razmotriti izdavanje viza za FR a i ostale zemlje pa da nas malo drugi kazne jer nase vlasti su nemocne po tom pitanju, one se brinu o mogucnosti pljacke banke u Svedskoj a u sopstvenom dvoristu treba da rasporedi vojne trupe (ako ih ima ).... Iskreno mislim da je ovaj incident kapisla koja nas gura u propast. Bris pocivaj u miru. Beograde stidi se i vlada nek se pokrije po usima. RIP bris ,sorry France!!


Pitala Mira Adanja Polak japance znate li gde je i šta je Srbija? A jedan od prolaznika kaže: čuli smo za Srbiju, ne znamo gde je ali znamo da je ta zemlja poznata po nemirima, ratovima, huliganstvu! ETO, PO ČEMU NAS ZNAJU.


ZASTO,ALI ZASTO SAM SE RODIO U ZEMLJI OVAKVIH LJUDI??????NAJGORI SMO NA SVETU!!!!!!!!!!


Maske su pale, Srbija pokazuje svoje pravo lice...Nasilje, ubistva, mrznja i netolerancija, to je vecinska Srbija


Po ko zna koji put smo dokazali da smo samo za tor ili stalu i nizasta drugo...


RTS

Zar smo mi zaista takav narod da uzivamo samo kada nekoga maltretiramo. Zar je trebalo doci do smrti jednog mladica da bi neko dosao sebi i stao na put nasilju? Sramota za nas narod!!!


Velika sramota za Srbiju i nas Srbe po svetu, to nije smelo da se desi, sacica jada koja je juce dosla na svet da tako nesto uradi ni krivom ni duznom decku. Imao je samo 28 god. Sve ih treba osuditi za primer ostalima po 40 god. pa kad izadju iz zatvora sa 60 pitace se sta im to trebalo. Podhitno sudjenje koje cu sa zadovoljstvom pratiti. 40 god!


Sramota za Srbiju, Beograd, da tako tragicno zavrsi mlad zivot Uzas. Ali tako se nesto moglo i naslutiti, ovde kod nas sve je uvrnuto ubice su heroji???, setite se Urosa, svi traze pravdu za Urosa a niko se i ne pita kako je onaj unesreceni policajac, koja bre pravda njega treba po kratkom postupku u zatvor 20 god, pa drugi se ne bi usuduli da prave takve necovecke stvari, a ovako huligani imaju krila da ubijaju neduzne ljude. Saucesce do familiju i ostaje gorcina u dusi sto se to desilo bas Francuzu.


Strasno, Boze sacuvaj!!!samo da se zna da nismo svi stoka...


Isto kao i vas i mene razdire tuga. Mnoga pitanja mi lete glavom, Zar toliko Evropa smeta da se prolije krv jednog mladog neduznog bica koji niko nista nije skrivio? Zar su ideolozi taliko zedni krvi? Sto se tice nasilnika isto kao i vi i ja sam za maksimum. Ukinuti i zatvoriti sve te organizacije koje su fol narodne, demokratske i nenasilne. Pohvatati sve ideologe tih organizacija. Zna se ko su.


Za pravog domaćina je najgore kada mu neko povredi gosta. Naš gost ne samo da je povredjene nego je preminuo, jer se neko po ko zna koji put drznuo da ga napadne. Svakom normalnom čoveku u Srbiji je ovo tragično. Tragično je kada uvek neko nekom nanese zlo. A oni koji su nanosili zlo očekuju pravdu. "Pravda za Uroša". Kako monstruozno sada zvuče beogradski grafiti. Hoće li monstrumi koji ubiše čoveka tražiti pravdu na način na koji pravdu traže Uroševi "saborci". Koja je pravda za nekog ko ubije drugog? Najviše je izgubila Brisova porodica. I mi. Samo nismo svesni koliko smo izgubili. Gubimo svakog dana, okrećući glavu od monstruma. Ako tako nastavimo i bude nas briga za sve, svaki dan će nam biti kao poklon, poklon koji su nam dali monstrumi. Uzgred, letos su se u nekim gradovima u italiji gradjani samoorganizovali i svoje gradove sami čuvaju od neljudi. Ljudi su organizovali patrole koje čuvaju ulice, zgrade, kvartove. Oni imaju svest i savest. A mi? Mi nismo u stanju da reagujemo na one sramne natpise "Pravda za Uroša".


Bas me je sramota... Ako ovi ne budu osudjeni na po 40 godina svaki, ova drzava ne treba da postoji.


Odavno se nisam osećao jadnije i mizernije. Bez teksta sam jer ovo nije posledica jednog ispada gomile kretena, već oslikava stanje čitave generacije Srpskog naroda, stanje generacije koja za deset godina treba da vodi zemlju u "svetlu budućnost". Bože oprosti nam!


Ovo sto se desava u ovoj zemlji je neshvatljivo normalnom coveku. Saucesce porodici ovog mucenika mada im je to mala uteha. Uteha je mala i za nas ostale zato sto znam da bi ovo moglo da se desi bilo kom od nas u ovoj zemlji samo zato sto ima manijaka dovoljno ludih i neobrazovanih da to ponovo ucine.


Šta ti to rade slobodarski Beograde? Šačica moralnih nakaza koje je stvorila politika od 1990. do danas! Sad su ta čudovišta stasala pa polako ubijaju dušu velikog grada i jednog naroda. Normalno, pod dirigentskom palicom propale politike koja se uvukla u sve pore života i može raditi šta hoće, jer je uzela narodne pare! Sramotno i jadno da čovek ne povjeruje, ali od istine ne možemo pobjeći! Žalimo za mladim čovjekom iz Francuske, tuga je ono što osjećamo i tražimo da čudovišta budu strogo kažnjena!


Sada bi UEFA trebala da zabrani svim nasim klubovima par godina iganja u Evropskim kupovima kao Englezima.Ovo je sramota i stidim se da kazem ko sam i sta sam ovde gde zivim.Nadao sam se da se stvari menjaju na bolje u Srbiji ali kada vidim sve ovo znam da se nikada necu vratiti tu da zivim.


[1] Reakcije posetilaca Internet izdanja B92, "Blica" i RTS preneli smo zato što je na njima vest o Tatonovoj smrti imala rekordne čitanosti i brojeve komentara, koji se ne pamte godinama unazad. Ta vest je izazvala velike reakcije i na drugim sajtovima, na primer "Politike" i "Presa", gde je ton komentara manje-više sličan ovom koji preovladava u našem izboru, ali na tim stranicama broj pristiglih komentara nije rekordan, odnosno, ne izdvaja se u odnosu na reakcije na udarne vesti ostalih dana (na sajt "Politike" stiglo je 116 komentara, a na sajt "Presa" 276 – udarne vesti i tekstovi na ovim sajtovima inače dobijaju toliko, pa i više komentara). Zbog toga su ti mediji izostavljeni iz ovog poređenja.
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/bez-komentara.html

Никакав коментар није потребан. Баш су нам испрали мозгове. Значи свакодневно убијање Срба на Косову је нормална ствар. Да не будем погрешно схваћен, жалим што је млади Француз изгубио живот на улицама Београда.

Него ево и другог примера. Пре отприлике два месеца из Замбије је стигла тужна вест. По повратку кући убијен је мој ујак Стиљковић Стојан Столе из села Прасковча, код Ражња. У фамилији мук, а баш је пре тога са мојом мајком у дугом поноћном телефонском разговору, рекао како планира да дође фебруара 2010 године. Ко би могао да убије човека који је помагао људима без обзира на расу и вероисповест, који је отишао у црну Африку без динара у џепу, разочаран у систем, друштво, људе... а притом и бивши социјалиста ,који је напуштио земљу у зениту Слобине владавине и син војника ЈВО (четника). Прве вести су биле контрадикторне, али нико није сумњао да су га убили црнци, пошто су они већинско становништво у тој центалноафрчикој земљи. У његовом испретураном стану пронашла га је спремачица (наравно црнкиња) разбијене главе.
У међувремену у нашој држави се унајвеће води кампања за "параду поноса" и ако нисте заборавили организатори су свесрдно "понудили помоћ" несретном Урошу у виду вазелина, тако да су с намером испровоцирали екстремне групе навијача. Јесте да Урош није цвећка, али људски је праштати.
Нормалне земље барем објаве вест, да је њихов држављанин погинуо, код нас ништа. Американци се боре за сваког свог држављанина, као за браћу Битићи, а код нас се опуженим за њихово убиство, суди као за неоправдано убиство противничког војника, а не за неоправдано убиство терориста.
После 10-так дана стижу посмртни остаци мог ујака, наравно у затвореном ковчегу и за прилике у селу невиђеног броја присутних, који су хтели да одају почаст једном великом човеку. После заиста дугог опела у правој православној традицији, свештеник, иначе добар пријатељ с покојним Стојаном лично се опрашта уз незапамћен говор. Суштина говора је, да је мој покојни уја Столе као мученик отишао да заради који динар у тој Црној Африци и да се нашао на путу злих људи, а да трагедија буде још већа он је свим тим радницима којима је био надређени, помагао колико је могао, чак је и плаћао школовање и лечење детета спремачице од маларије коју је и сам имао 10-так пута. Тако је био васпитан да помаже другима. Али свештеник уопште није потенцирао да су за убиство криви људи друге боје коже и уз то и друге вере, него је рекао зли људи и да таквих и код нас има све више, којима је материјално важније од нечијег живота и да су на све спремни, зарад грешних ужитака. Нисам можда најбоље препричао свештеников говор, али то је суштина за нашу цркву нема расних предрасуда.
Иначе је мој ујак једно време био одборник за село Прасковче и као представник села је био на РТС-у давних 90-тих када су неки зли људи, којима није ништа није свето, украли неексплодирану гранату која је стајала заривена у западном зиду манастира Свети Роман са плочом која описује тај догађај. Граната се налазила тик уз место где је сахрањен пуковник Рајевски.
За време сахране Цигани трубачи су свирали неки посмртни марш, неко време, а онда су почели да свирају нека кола, вероватно по жељи мог покојног ујака. С једне стране туга, а с друге стране звуци моравских кола. Они који до тада нису заплакали морали су када је цигански трубачки оркестар засвирао те ноте са њихових огњишта. Млади солиста на труби једно време није могао да свира, а старији трубач му каже ма свирај бре, два пута је прекидао соло деоницу.
Толико сам био дужан покајном ујаку. Хвала му на времену које смо брат и ја провели с њим у нашој најранијој младости. Хвала му што у нама није видео само неке клинце рођаке, него нас је водио са собом на тада предивној Морави, по Ражањским кафанама... То му никада нећемо заборавити. Почивај у миру, хероју нашег детињства.

Andrej Fajgelj




Napredovanje kroz društvo je moguće zahvaljujući njegovoj raslojenosti: socijalnoj, ekonomskoj i političkoj. Najviši slojevi donose sve ono što društvo može da pruži kao odgovor na sveljudsku potrebu za boljim životom (DŽefersonov PursuitofHappiness). Ali ko dobija tu nagradu? Za očekivanje je da u stvarnosti neće uvek i jedino najbolji doći na najviše položaje. Izuzetno, naročito u krizna vremena, bolji i lošiji mogu da zamene mesta. Ali kako objasniti negativnu selekciju: redovno napredovanje lošijih i suzbijanje boljih? U kojoj meri negativna selekcija postoji u srpskom društvu? Da li je tačno da se u Srbiji uspeh ne prašta, sposobnost ne ceni, a za vrlinu nema mesta?

U značenju odabir lošijeg, pojam „negativna selekcija“ koristi se u uzgajanju, ekonomiji, imigracionoj i kadrovskoj politici.[2] Nas ona zanima u društvu uopšte – ne samo kadrovski, jer zapošljavanje nije jedina društvena promocija. U svetu i kod nas retko je bila predmet naučnog ili novinarskog istraživanja po sebi.[3] U međunarodnom okviru nalazimo različite, ali uporedive pojave, poput egalitarizama u Japanu (ekser koji viri[4]), zemljama Komonvelta (sindrom visoke bulke[5]) i Skandinavije (zakon iz Jantea[6]). U jugoslovenskoj nauci pojam se javlja u određenom broju radova počev od osamdesetih godina, često iza skraćenice tzv. ili pod navodnicima, bez podrobnijeg objašnjavanja. Tek u oktobru 2008. stiže do naslova jedne televizijske emisije: „Negativna selekcija: zašto je gori bolji?“[7] S druge strane, daleko češće je tema ličnih razgovora, internet foruma i komentara. Sama pojava (bez pojma) je obrađivana u umetnosti: setimo se progona stvaralaca u Domanovićevom Mrtvom moru[8], ili Nušićeve gospođe Ministarke, od koje najnesposobniji rođaci očekuju državno nameštenje[9]. A znamo i da „Pero radi u kontrolu leta“.[10]

Stiče se utisak da je pojava široko prisutna u društvenoj stvarnosti, odakle se raširila u jezik i popularnu kulturu, ali teško pronalazi put do zvanične javnosti. Ako je ovaj utisak tačan, u medijima ćemo negativnu selekciju moći da nađemo samo posredno, u tragovima, ali će ti tragovi ocrtavati obrise nečeg daleko većeg.

Primeri u medijima

Otkrićemo npr. da odgovarajuću društvenu podršku nisu dobili ni Dragan Jaćimović, prvi Srbin na Mont Everestu (2000), ni Nađa Higl, dobitnica zlata u plivanju (Rim 2009), ni Luka Radovanović, četrnaestogodišnji virtuoz na gitari, ni Dragana Jelačić, naša jedina stipendistkinja na prestižnim „Sciences Po“, ni Dejan Rozgić, vrsni diplomac dva fakulteta. Milorad Simić, autor Srpskog elektronskog rečnika, naišao je na svaku prepreku kod kolega i ustanova kojima su takvi projekti dužnost.[11] Zoltan Dani, zapovednik jedinice koja je oborila „nevidljivi“ F-117 A, napustio je vojsku bez odlikovanja.[12] SARS-ov megahit „Buđav lebac“ dobio je od SOKOJ-a čitavih 16,5 dinara na ime autorskih prava.[13] Miodrag Stojković, prvi evropski naučnik koji je klonirao ljudski embrion, tri godine je čekao na dozvolu da otvori kliniku u rodnom Leskovcu.[14] Dok je svoje milione pokušavao da uloži u srpsku privredu, proslavljeni Vlade Divac je prolazio još gore. Mladi srpski matematičar Teodor fon Burg, koji je u Srbiju doneo 12 medalja sa međunarodnih takmičenja, svedoči: „Već pet godina gledam kako […] nagrađuju one od kojih sam bolji, a mene odbijaju […]“.[15] Njegova glavna mana je u stvari prednost: kao osnovac je pobeđivao srednjoškolce.[16] Kako izumiruće srpsko društvo tretira svoje najzaslužnije članove – majke – možemo pročitati na sajtu majkahrabrost.com. Društveno nepoštovanje prati najbolje od nas i u grob: iako je proglasila 2009. za godinu Milutina Milankovića, po kome su stranci nazvali jedno nebesko telo i delove Meseca i Marsa, srpska Vlada do danas nije preduzela ništa na obeležavanju jubileja, a mediji nisu zainteresovani ni da otkupe film i seriju. S druge strane, saznaćemo da visoke položaje, stanove, nečuvene kredite i astronomska primanja (plate, bonusi, reprezentacije, kartice...)[17] dobijaju ljudi koji ne prolaze konkurse, već se zapošljavaju po partijskoj liniji, u preglomaznoj (dakle, nedelotvornoj) državnoj upravi i gubitaškim[18] javnim preduzećima. Nalazimo, dakle, mnoštvo primera da najviše društvene nagrade idu građanima bez zasluga, dok zaslužni ostaju bez njih.

Kovačević i Čavić

Uporedimo sada dva mlada Srbina, sportiste, koji su gotovo istovremeno došli u žižu naše, a delom i međunarodne javnosti: Milorada Čavića i Miladina Kovačevića.

Čavić (24) je u martu 2008. osvojio zlato u Ajndhovenu (Holandija), oborivši evropski rekord dva puta u dva dana. Osvojio bi, po svoj prilici još jedno, da nije diskvalifikovan pred takmičenje u kome je bio favorit, kada se na dodeli medalja pojavio sa parolom „Kosovo je Srbija“ na grudima. U Srbiju je stigao teatralno, avionom Vlade, dočekan od naroda i zvaničnika kao nacionalni junak.[19]

Kovačević (21) je u maju iste godine u Njujorku sa dvojicom drugova pretukao Brajana Stajnhauera, čoveka duplo lakšeg od sebe, koji je zbog teških telesnih povreda završio u tromesečnoj komi[20]. U junu je pušten iz pritvora nakon što su njegovi roditelji položili kauciju od 100.000 dolara (sic), uz zabranu izlaska iz SAD i oduzimanje putne isprave. Ipak, u Srbiju je stigao već tri dana kasnije, kao begunac i vinovnik još dva nedela: kršenja uslova kaucije i podstrekivanja na falsifikovanje službene isprave. Naime, srpski vicekonzul u Njujorku izdao je putnu dozvolu, uprkos zabrani američkog suda, što je izazvalo diplomatski incident između dve države.

U narednom periodu i jedan i drugi su se borili za status u srpskom društvu i javnosti. Čavić je bezuspešno pokušavao da dobije stan koji mu je obećan sa najviših državnih nivoa.[21] Uspeha nije imao ni u nalaženju bazena za trening: u jednom se srušio krov, a u drugom, hladnom, delio je termin sa kupačima. Pola godine nakon trijumfalnog povratka, razočarano je zaključio: „U Srbiji, jednostavno, samo gubim vreme“.[22] S druge strane, medijska kampanja porodice Kovačević[23] urodila je plodom. U januaru 2009. Miladin se obreo u Skupštini, a u februaru je Vlada volšebno donela odluku da za njegova nedela utroši milion (opet sic) dolara iz budžeta.[24] DŽepove poreskih obveznika milion je napustio u martu, a Miladin i dalje niže uspehe i ređa društvene privilegije. Poslednju kao da je istresao iz prašnjavog Titovog šinjela: čeka ga obezbeđen posao čim završi fakultet.[25]

I Milorad i Miladin učinili su više za imidž Srbije u svetu, naročito u SAD, od mnogih diplomatskih delegacija i lobista. Jedan nas je predstavio kao šampione, lafove i idealiste, drugi kao nasilnike, kukavice i prevarante. Jedan nesebično ulaže sebe u nacionalni interes, drugi uzima naciju za taoca u svojim zločinima. Od jednog imamo korist, od drugog štetu. Međutim, Miloradu sve njegove medalje nisu zavredele ni mesto u bazenu, dok Miladinovi zločini vrede milion dolara.

Ove dve afere su mobilisale javnost. Objavljene su stotine vesti i hiljade komentara, brojni zvaničnici su zauzeli stav, na čelu sa Vladom Srbije, koja je donela konkretne mere. Sve to nam pruža dovoljno dokaza za odgovor na naša pitanja: da, negativna selekcija je zavladala Srbijom do tačke pucanja. Ali krunski dokaz ne leži u podršci Kovačeviću: ni u njenoj drskoj izdašnosti, ni u licemernim i besmislenim izjavama[26], niti u velu tajne i korupcije. Najjasnija poruka da u Srbiji nema mesta za dobre stigla je baš kroz podršku najboljima.

Jer u avgustu 2009. Čavić je konačno dobio stan.[27] Ali obećanje je dato još 2003, nakon zlata u Dablinu. Trebalo mu je dakle 6 godina, 10 medalja i medijska ofanziva, a i onda samo na korišćenje, i – samo stan. O njegovom najvećem problemu – nedostatku uslova za trening – nema ni reči. Na isti način, Teodor fon Burg je u julu dobio zaostala sredstva i nove nagrade.[28] Ali, borba njegove majke Magde takođe traje godinama, a afera je u medijima dostigla vrhunac još u decembru 2008, kada je ministarka Snežana Samardžić-Marković rekla da se radi o problemu „koji se lako može prevazići“.[29] Tek nakon nove nagrade i novog odbijanja, „cela Srbija je stala uz genijalca“ (v. napomenu 25). Pri tome su oba šampiona pobrala opšte simpatije javnosti, a imali su i smelosti da se pobune i istrajnosti da se bore. Načinom na koji je pomogao ovu dvojcu, kroz iglene uši, establišment je svima onima koji nemaju ni takve medalje, ni takav prolaz u medije, ni toliko vremena, jasno poručio: „Nemojte da vam padne na pamet!“. Bezočnost kojom su podržali najgoreg (za milion evra može da se sagradi olimpijski bazen i pride kupi stan) samo je šlag na tortu.

Uzroci

U istoriji nalazimo brojne primere da strani zavojevači ili vladari ubijaju najbolje među potčinjenima: od istrebljenja hilota u Sparti[30], preko dahijske Seče knezova, do nemačkih streljanja po principu sto za jednog[31]. Devedesetih smo videli kako na svim zaraćenim stranama napreduju zločinci, jer postaju potrebni za prljave poslove. Opšteljudski uzrok negativne selekcije je zavist.[32] Ali ako u potrazi za uzrocima sadašnjeg stanja u Srbiji krenemo od rimskog načela cuibono (u čiju korist), glavni osumnjičeni je svakako establišment.

Ova kvazi-elita je do devedesetih formirana po partijskoj liniji, zatim po partijskoj, a od 5. oktobra – po partijskoj. Političke organizacije su tradicionalno glavni činilac društvenog napredovanja u Srbiji, a danas postavljaju upravne odbore javnih preduzeća, čime kontrolišu i zapošljavanje u JP (a posredno i tržište rada), dodeljivanje poslova i javne nabavke u JP (a posredno i privatni sektor). Sem toga, one zapošljavaju službenike u javnoj upravi, ponovo od vrha do dna hijerarhije, i raspolažu budžetom na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou (čime kontrolišu i nevladin sektor[33]). Najveći srpski privrednici, Miroslav Mišković i Milan Beko, bili su članovi Vlade neposredno pre svojih vrtoglavih uspona, a i danas njihove poslovne imperije počivaju na temelju koji se raseda jer sposobnost i radu vuku na jednu stranu, a uvoznički monopol obezbeđen političkim vezama na drugu („kupuj jeftino prodaj skupo“).

Srpsko napredovanje po partijskoj liniji je primer negativne selekcije, jer se vrši po podobnosti, a ne po sposobnosti. Još u vreme komunizma ministarske i direktorske fotelje zaposeli su loši, a devedesete su probrale najgore, one koji su bili spremni da iznevere ideologiju i radi lične koristi upropaste sopstvena preduzeća i raskomadaju državu. Radi se o ljudima poput Mihalja Kertesa, „sposobnim“ da budžetske milione iznose iz zemlje u koferima, prolazeći putem pored opljačkanih građana kako prodaju benzin u flašama ili čekaju u redu za hleb. Današnji milion, onaj Miladinov, nas podseća da se ništa nije promenilo.

Oligarhija ima lični interes da se zaštiti od meritokratije (vladavina zaslužnih – suprotnost negativnoj selekciji). Samo na taj način ona može da osigura održiv opstanak uprkos niskim sposobnostima i slabim rezultatima.[34] Sve dok zadržavaju monopol na društveni položaj, mediokriteti su bezbedni. Jer im tada, bez obzira na lične osobine, sam položaj dozvoljava da se izdignu iznad proseka: kvalitetno obrazovanje i radna mesta, ispunjeno slobodno vreme, putovanja... Ali je neophodno standarde naroda čvrsto držati na dnu i po svaku cenu sprečiti jednakost šansi. Ništa u toj meri ne razotkriva nedoraslost elite i poniženje naroda kao jedan uspravni čovek.

Neko će reći da je ovakva dijagnoza preterana jer sposobnih ima i u srpskom establišmentu. Ja ću pojasniti da ih ima uprkos establišmentu. Princip meritokratije nije naprosto zanemaren, on se instinktivno doživljava kao opasnost i sistemski izbegava. Oligarhija od konkursa beži kao đavo od krsta, a ako već mora da ih održi, namešta ih. Kada je prinuđena da brine o najboljima po službenoj dužnosti, dolazi u sukob sa samom sobom. Vladin Fond za mlade talente, koji je osnovan 2005, pa opet osnovan (!) 2008, ima neprestane probleme sa uslovima i rezultatima konkursa. Fond koji je odbijao Fon Burga, ali i mnoge slične njemu[35], zadržava sredstva pod izgovorom da nije imao kome da dodeli stipendije[36] i odbija da objavi spiskove dobitnika. Do sukoba dolazi i kad oligarhija bude primorana da sposobne primi u svoje redove. Od dvojice političara sa najimpresivnijim biografijama, jedan je ubijen (Zoran Đinđić), a drugi je odabrao stranu: Božidar Đelić je član ozloglašenog Fonda, potpredsednik i ministar Miladinove Vlade.

Način na koji oligarhija vrši negativnu selekciju je, pre svega, korupcija. Protekcija („zaštita“) skoro uvek znači zaštitu lošeg od dobrog. Umesto da na konkursu ili takmičenju pobedi bolji, pobediće onaj koji ima vezu ili da mito. Korupcija na najvišem nivou[37] je od afere Kovačević napravila međunarodni incident, a odluka da se račun ne ispostavi bogatim krivcima već siromašnim, nedužnim i već frustriranim glasačima[38], govori za sebe. Korupcija je za srpsku politiku važniji resurs od glasača i poreskih obveznika.

Neko će primetiti da kršenje i izbegavanje zakona, ma koliko rasprostranjeno, nije osnovna delatnost establišmenta, već naprotiv njegova primena. To je tačno, ali establišment se drži poretka kao otmičar taoca, koristeći ga paralelno sa korupcijom za ličnu korist. Da bi to bilo moguće, zakon je prestao da bude isti uvek i za sve, i postao rastegljiv. Margina na redu koja tako nastaje deluje kao polupropusna opna negativne selekcije: propušta loše i zaustavlja dobre. Većinu ubistava, silovanja, prodaja droge i primanja mita srpski sudovi kažnjavaju ublaženo, ispod zakonskog minimuma.[39] Ali kad kriminalac tuži policajca, biće primenjena najstroža kazna. Bezobrazni učenici su zaštićeni od nastavnika, ali ne i obratno. Uprave univerziteta neprestano prave izuzetke u korist najgorih studenata: od socijalnih rokova i vanrednih upisa, preko spuštanja kriterijuma i tolerisanja prepisivanja, do prodaje ocena i diploma. Ali na perspektivnim stručnjacima oštri zube: da bi odbila priznavanje stranog uverenja o doktoriranju, jedne članove zakona ignoriše, a druge postrožava slobodnim tumačenjem, pozivajući se na „praksu“.[40] Po pitanju dodeljivanja stana Čaviću, mnogi[41] su objašnjavali da to nije moguće po zakonu. Snežana Samardžić-Marković, ministarka i predsednica Fonda za mlade talente, odbijanje Fon Burga je opravdavala procedurom, a njen portparol, Snežana Klašnja, postidela bi i cara Dušana: „on po pravilniku ne može biti nagrađen, jer morate da postupate po zakonu“. Međutim, nijedan zakon, ni pravilnik, ni procedura ne predviđaju pokrivanje tuđih zločina milionima iz budžeta, pa to ministarki i njenim kolegama uopšte nije smetalo - nisu čak ni objašnjenje izdali.

***

Iako glavni vinovnik, establišment nije dovoljan da objasni ovakvo stanje. Da je negativna selekcija jednostran čin, ostatak zajednice bi reagovao. Ali oligarhije se smenjuju a problem ostaje. Što se partijske linije tiče, Kina kao velesila u usponu takođe počiva na ličnom poznanstvu (guanši: 关系), a u Severnoj Americi ni jedan bolji posao ne može da se dobije bez preporuke. Naša osobenost leži u razdvajanju podobnosti i sposobnosti, i isključivanju ove poslednje. Krivicu za to ne snosi samo establišment, već i svaki roditelj koji hvata vezu bez obzira kakvo je dete i kakav je posao („Pero radi u kontrolu leta“). Negativna selekcija se u Srbiji tiče čitavog društva i zadire u identitet nacije. Naši izbori pokazuju ko smo „Mi“.

„Mi“ se osećamo dobro kad učinimo nekom ko je zaslužio kaznu i poraz. Ali svaka ocena poklonjena lošem đaku je oteta od dobrog. Gledanje kroz prste neradnicima je pljačka radnika. Zapošljavanje lošijih kandidata uništava najbolje. Popuštanje prestupnicima ugrožava poštene građane. Ali na ove druge, dobre, niko ne misli. Njihovi problemi nisu „Naša“ stvar. Koliko „Nas“ je za Miladina pomislilo „jadan dečko“, a za Čavića „Sad bi još i da mu grejemo vodu?“.

Ne sporim da lenji i nepošteni imaju težak život, ali on nije ništa lakši pregaocima i borcima za pravdu. Poslušajmo kako je šampion proveo 14 meseci pred medalju u Pekingu: „To ću pamtiti kao jedan od najtežih perioda u mom životu, u psihičkom i fizičkom smislu. U tom periodu sam živeo kao robot, programiran da radi samo jednu stvar – da trenira! Svakog drugog dana smo trenirali dva puta dnevno tri i po sata, ostalih dana u nedelji treninzi su nam trajali oko tri i po sata. Kada nisam bio na treningu samo sam jeo i spavao, jer za druge stvari nisam imao energije, a ni vremena. [...] Moj socijalni život je bio sveden na minimum. [...] Preveliki stres, koji je bio prouzrokovan svakodnevnim umorom i nesanicom [...] me je navodio da odustanem od svega, od mog sna!“[42]

Najbolji ne mogu bez podrške. To nije stvar dobre volje, već dug. Mi njima podršku, oni nama pobede. Teško je poverovati da to ne razumemo, a znamo da pomoć treba najgorima, a znamo da ni automobili ni stanovi ne mogu bez održavanja. Možda bi bez podrške Njegoš bio bezimeni pesnik, a Pupin paor, ali sigurno ne bi postali to što jesu. U sve svetske velikane, od Aleksandra Velikog do Mocarta, nesebično je ulagano. Sem dara i rada, oni su dobili i svoju priliku – svoj topli bazen. Ali „Mi“ smo bolećivi prema lošima i nezahvalni prema dobrima. Na trgovima u centru Beograda i Niša „Mi“ vidimo konja umesto zaslužnog konjanika.[43] Neke od najvećih Srba svih vremena, poput Vladimira Matijevića, držimo pod velom zaborava. Uporno ignorišemo jednog Kusturicu, koji je i kulturno i ekonomski angažovan na korist Srbije.

Nažalost, „Mi“ smo kvazi-narod koji ide uz kvazi-elitu. Nama negativna selekcija doduše ne ide u korist. Službenik ne može da nas usluži, policajac zaštiti, lekar izleči, direktor isplati. A nemamo, kao Kovačevići i drugi oligarsi, ni rezervnu domovinu, ni 100.000 dolara u džepu, ni konzula u rukavu, ni medije na dugme. Zašto onda ipak ostajemo saučesnici? Odgovor verovatno leži u mafijaško-lutrijskoj logici: nek i njih deset budu na šteti, možda ja budem onaj jedanaesti, i dođem do visokih položaja mimo reda, rada i sposobnosti.

Posledice

Podrazumevana posledica negativne selekcije je stvaranje nesposobne elite, koja nije u stanju da postigne rezultate i isprati konkurenciju. Sem toga, ona poseduje zavidnu moć samoreprodukcije. Jedini način da nesposobni upravnik zadrži autoritet je da se okruži još nesposobnijim saradnicima. Niski standardi se na taj način eksponencijalno šire, kao virusi. Zamislite mediokritete na mestu profesora fakulteta, kako učenjem i ličnim primerom obrazuju generacije studenata. Ti studenti će zatim imati svoje učenike, i broj „zaraženih“ će brzo dostići desetine hiljada. A sada zamislite mediokritete u upravi svemoćnih političkih stranaka. Epidemija zahvata celu naciju kao požar.

Negativna selekcija je sila otpora kojom društvo deluje na sopstvenu stvaralačku energiju. Svaki stvaralac je doživeo zavist i nezahvalnost i da nagrada ode lošijem, ali dogod je otpor manji od energije, stvaralaštvo je održivo. Tradicionalna, sistemska i principijelna, negativna selekcija u Srbiji nadjačava stvaralačku energiju. Stvaralac će neko vreme ipak delovati punom snagom. Bez podrške, optimalni rezultati će izostati, ali će ga pokretati intrinzička motivacija, oduševljenje, optimizam i uverenje da treba biti koristan i dati sve od sebe. Ali borba za prvo mesto napreže telo i duh do krajnosti, rezultati izostaju, a nagrade odlaze lošijima. Stvaralac postaje sve umorniji, a odmor ne dolazi. Gubi psihičku stabilnost, čvrstinu svojih uverenja i ugled u svom okruženju. Osećanja besmisla, razočarenja i besa jačaju. Drugi životni prioriteti, poput izdržavanja porodice, postaju isključivi: „ili stvaralaštvo ili mi“. Naposletku, stvaralačka energija jenjava. Za mnoge, jedina mogućnost da promene društvo, a ne sebe, je preseljenje: fenomen poznat kao odliv mozgova. Društvo koje izgubi stvaraoce je slično vozu bez lokomotive: vagoni mogu samo da ostanu u mestu, ili da odjure nizbrdo.

Ozbiljne su posledice i po sistem vrednosti. Društveno napredovanje je osnovna sistemska mera za razvoj vrednosti. Ono određuje poželjno ponašanje metodom pohvale i nagrade. Bez ovog podstreka, čak i najočiglednije vrline gube društvenu poželjnost i ispadaju sa spiska vrednosti.[44] Sa njima se gube i prateći kulturni modeli i setovi veština. U današnjoj Srbiji, čitav jedan svet nedostaje. Mi smo zaboravili da se poput Mihajla Pupina pred velikim izazovom osećamo „radosno kao snažan čovek spreman za trku“ (Psalm 19:5). Nepoznat nam je i osećaj nakon izazova: „Ništa čoveka ne čini tako srećnim kao pošteno uverenje da je dao sve od sebe“. Stran nam je i Matijevićev osećaj gospodara (danas bismo rekli preduzetnika) kao Božijeg saradnika, koji stvara ono čega nije bilo. Umesto toga, od osnovne škole stičemo refleks da pred izazovom skrećemo pogled, čekajući da nam drugi došapne odgovor. Javno preduzeće Državna lutrija Srbije, definisala je „Srpski san“ srećkom koja omogućava da dvadeset godina ništa ne radiš, a imaš dovoljno para za pristojan život.[45] To je san parazitskog, metiljavog društva koje, kao i svako drugo, život duguje najvrednijima i najzaslužnijima, ali im nije saradnik nego pasivni korisnik njihove energije.

Rđavo društvo kvari dobre običaje (1 Kor. 15:33). Kulturni obrazac kvazi-elite i kvazi-naroda na kraju usvajaju i najbolji. Pomenuti Božidar Đelić je kao siromašni emigrant u Francuskoj završio najbolje škole zahvaljujući sistematskoj podršci talentovanima.[46] Bez nje, mladi Srbin sigurno ne bi krenuo putem svoje blistave karijere. Ali njegov Fond danas na potrebe srpskih talenata sleže ramenima.

Dakle, kratkoročna posledica negativne selekcije je trenutni gubitak ljudskih resursa, a dugoročna – trajni. Ali ljudi, sem što su resursi, imaju i granice strpljenja. Društvo deluje slepom silom otpora, koja samo usporava i zaustavlja, ali stvaraoci mogu da urade nešto neočekivano: da se okrenu na drugu stranu, protiv zajednice.

Simbol ovakvog ponašanja je Ahilej, koji kao najzaslužniji ratnik doživljava da jedino njemu bude oduzeta nagrada. Γnev (μῆνιν) koji on tada oseća je prva reč prvog stiha Ilijade, i po Homeru njena osnovna tema. Uvređeni grčki junak vapi za propašću Grka u ratu, a Zevs mu to i odobrava.[47] Slično, pred pohod Mehmeda II Osvajača 1453, hrišćanin Urban je svoje topolivačko umeće stavio na raspolaganje Romejima, ali je odbijen.[48] Država nije imala novca, a prebogati oligarsi su gledali u stranu. Urban je otišao kod Turaka i od njih dobio odrešene ruke za svoje smele projekte i četiri puta više novca neko što je tražio. Zidine neosvojivog Carigrada pale su pod topovima kakve svet nije video – a koji su trebali da ga brane. Još bliže nama: na čelo srpskih snaga koje su stupale ka Nišu 1809. godine postavljen je Miloje Petrović. Ovaj nezaslužni i nesposobni čovek nadređen je iskusnim junacima Hajduk Veljku, Petru Dobrnjcu i Stevanu Sinđeliću po predlogu svog kuma, Mladena Milovanovića, koji je bio sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta i prvi srpski oligarh. Pred sam boj, Veljko i Dobrnjac, umorni od stalnih sukoba sa Milojem, napustili su položaje. Miloje je čitav dan sa svojih položaja gledao stradanje isturenog šanca na Čegru, oglušivši se o Sinđelićev poziv u pomoć. Lokalni sveštenik je na margini crkvene knjige zapisao belešku: „19. maja 1809. godine, sreda, na Čegru poginu srpska vojska, starešine se skaraše i vojsku izdadoše, te propade“. Ovaj događaj predstavlja istorijsku prekretnicu: pre svega, jer je označio prvi poraz dotle nepobedivih ustanika; zatim, jer je ustanovio tradiciju srpskih poraza zbog negativne selekcije.

Odanost jeste vrlina. Ali kome vojnik da bude odan kad generali i oficiri obuku neprijateljske uniforme? Možemo li zameriti Ahilu, Urbanu i Dobrnjcu? Da li bismo mogli da zamerimo Čaviću ako bi sutra stao pod američku zastavu i govorio protiv Srbije? Da li smo ga zadužili nečim što bismo mogli da tražimo nazad? Ako nam je teško da zamislimo Čavićev salto u tom pravcu, setimo se Jelene Dokić, koja je naš dres obukla 2000. iz patriotizma, a 2009. se Australijancima izvinjavala da je to bila najveća greška u njenom životu.[49]

U ovom radu negativna selekcija je predstavljena kao izrazito loša pojava. Poslednje poglavlje podseća nas da, iako zaraženo društvo može da funkcioniše – kao u biologiji – sve dok hrani i sebe i parazita, ishod neće biti povoljan, a može biti fatalan. Ali opšta korist i zdrav razum nisu jedini svedoci protiv negativne selekcije: ona je pre svega duboko nepravedna. Ona je u društvu ono što se u hrišćanskoj duhovnosti zove „hula na Duha Svetoga“: ona koja se neće oprostiti. Ako prilike propuštamo, a neprilike gomilamo, šta nas može spasiti?

Na kraju, ali ne kao najmanje važno, kao Srbin ne pristajem na poistovećivanje sa njenim kulturnim obrascem. Država u kojoj živimo imenom, mestom, stanovništvom i jezikom ima kontinuitet Srbije. Ali ne i vrednostima. Ovo nije Srbija sv. Save, već Kertesa; ne Karađorđa, već Mladena i Miloja; ne Čavića, već Kovačevića. Ovo nije Srbija domaćina, već loših đaka, neradnika, prevaranata i zločinaca. Ovo nije naša Srbija!

[1] O tome kako Knjaz Miloš postavlja činovnike: Komentar k pismu mome, pisanom Milošu Obrenoviću 12. aprilija 1832. god, komentar 25, strana 20.

[2] U genetici, ali i izvan posebnih pojmovnih sistema, koristi se u drugačijem značenju: odabir koji vodi isključivanju (umesto obuhvatanju izabranog).

[3] Što manje negativne selekcije u društvu to bolji novinari i naučnici – i obratno. Slaba zastupljenost teme možda je rezultat same negativne selekcije: najbolji je ne poznaju, a najgori ne znaju ili ne žele da je istraže.

[4] Japanska poslovica glasi „ekser koji viri biće zakucan“ (deru kugi wa utareru).

[5] tall poppy syndrome. Verovatno po antičkoj priču o kralju koji je sekući vrhove biljaka koje štrče poslao poruku da treba ukloniti najistaknutije građane: Aristotel, Politika 5:10, Livije, Istorija Rima 1.

[6] Aksel Sandemose, Enflyktingkorsarsittspår, 1933. Prvi od deset zakona glasi: „Nemoj misliti da si poseban“.

[7] Nataša Miljković, Ključ 163, RTS1, 13.10.2008.

[8] Uz čuveno objašnjenje: „to kod nas ne može da bude“.

[9] „Nekako bog mu nije dao dar za školu – isteran je iz svih škola, i to za svagda. A i na zanatu ne može da se skrasi i ni na jednom poslu. Pa sam hteo da te molim, ako može nekako da bude državni pitomac.“

[10] Miodrag Karadžić, Zdravko Šotra, Slobodan Šuljagić, Volim i ja nerandže... no trpim 1, 18:40-21:16, RTS, 1992. Rečenica se kasnije ponavlja kroz celu seriju, a scena se završava definicijom negativne selekcije: „Odavde što avetniji odeš, vrnu te sa višijem činom“.

[11] Simić se zahvaljuje „uglednim srpskim lingvistima, visokog društvenog poverenja, zaduženim za brigu o srpskom jeziku i nacionalnim institucijama, koji su mi uskratili svaku pomoć u poslu, a zatim godinama odlagali da gotov posao izađe na svetlost dana.“

[12] „Očekivao sam da će neko da ceni uspeh kakav je obaranje aviona stelt tehnologije, ali sam stavljen u zapećak, dobijao sam sporedne dužnosti“: „Srušio nevidljivog, pa sad – prodaje kore za pitu“, RTV.rs, 27.03.2009.

[13] A „Oni su“ Beogradskog sindikata, sa svojih dva miliona poseta na Ju Tjubu, 252,10 dinara: Feđa Dimović, „A kod Borisa u frižider svega...“, Borba 12.08.2009. Autor se pita „u čije ruke i po kojim zaslugama“ Upravni odbor SOKOJ-a raspoređuje sredstva od 243 miliona dinara na ime autorskih prava.

[14] Stojković je to iskustvo nazvao „hod po mukama“: Beta, 27.03.2008.

[15] „Hoću da odem iz Srbije“, Blic, 29.07.2009.

[16] „Dečak 'kažnjen' zato što je genijalan matematičar“, Blic, 19.12.2008.; „Država ignoriše matematičkog genija“, Politika, 23.12.2008; „Genijalac opet izigran“, Blic, 04.03.2009.

[17] Setimo se samo afera vezanih za beogradski Aerodrom: dodela stanova, VIP salon, izgradnja terminala 2, bonusi.

[18] Javna preduzeća nose 62,5 % gubitaka srpske privrede (S. Kostić, „Javna preduzeća Titovi naslednici“, Politika, 31.08.2009.

[19] „Milorad Čavić: Ja verujem u Srbiju“, Blic, 23.03.2008.

[20] Od 14. juna, kada je primljen u bolnicu sa višestrukim frakturama lobanje, višestrukim moždanim krvarenjem i kontuzijama, do 3. avgusta.

[21] „Umesto stana, dobio sam tapšanje po ramenima“, Blic, 22.08.2008.

[22] „U Srbiji, jednostavno, samo gubim vreme“, Blic, 31.10.2008.

[23] „Kriv jer je Srbin“, Kurir, 04.01.2009.

[24] 900.000 dolara porodici Stajnhauer i 100.000 dolara za kauciju.

[25] „Miladin Kovačević pripravnik advokata Borivoja Borovića“, 24 sata, 10.09.2009.

[26] Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković izjavio je da su mere koje Vlada preduzima u slučaju Miladina Kovačevića „u najdubljem interesu građana“.

[27] Putem akcije „Čavića za komšiju“ Fonda B92 i grupe sponzora na doživotno korišćenje mu je dodeljen stan na Bežanijskoj Kosi površine 84 kvadratna metra.

[28] „Cela Srbija stala uz mladog genijalca“, Blic, 30.07.2009.

[29] „Država ne stipendira genija“, B92, 20.12.2008.

[30] Po Tukididu (IV, 80, 14), Spartanci su obećali slobodu hilotima koji su se istakli u borbi na strani Sparte, s tim da se zaslužni sami prijave. Do dve hiljade je izabrano, oslobođeno, da bi zatim nestali bez traga. Razlog za istrebljenje ovih prvaka je što bi oni ujedno bili najspremniji na ustanak. Pjer Vidal-Nake prenosi ovu antičku epizodu na početku svoje studije Ubice sećanja, poredeći je sa nacističkim genocidom nad Jevrejima.

[31] Nacisti su običavali da za streljanje izaberu najbolje među postrojenim meštanima, verovatno u skladu sa naučnim darvinizmom koji izjednačava društvenu i biološku selekciju. Hitler je bio zabrinut za negativnu selekciju Nemaca u ratu: najhrabriji prvi ginu a prestupnici su bezbedni u zatvorima. Zato se zalagao za što širu upotrebu smrtne kazne.

[32] Jedan od sedam smrtnih grehova i predmet desete Božije zapovesti. V. i Aristotelov ftonos (φθόνος, Nikomahova etika 2.7.1108b1-10) i Ezopovu basnu Pas u štali (ne može da jede slamu, ali ne da ni stoci).

[33] „Muljanje“, Kurir, 14.08.2009.

[34] Arčibald Rajs, Čujte Srbi: „Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini. U slučaju mnogih vaših sadašnjih moćnika to se može objasniti činjenicom da su ti dobročinitelji vaše nacije živ prekor onima koji ništa nisu dali svojoj zemlji, već su svoju pamet koristili samo da bi sebi pronašli lepo nameštenje i da bi se obogatili.“

[35] Koliko saznajemo preko medija: Lazara Krstića („Zemlja nepismenih puna genijalaca“, Blic, 26.07.2009), Novaka Novakovića („Država ne stipendira genija“, B92, 20.12.2008), Vladimira B. (isto, među komentarima), Miloša Stankovića (Ključ, nav. del.), Minu Zakić („Podrška talentovanima samo za studije u EU“, Politika, 14.08.2009).

[36] Poslednji put je dodelio samo 91 stipendiju od budžetom predviđenih 500: Izveštaj o radu Fonda za mlade talente za period od 2. avgusta 2008. do 30. aprila 2009. godine. Gde je završila razlika?

[37] Postoje nagoveštaji da je vicekonzul Igor Milošević samo izvršilac.

[38] Jedinu paralelu za ovakvo ponašanje nalazim u stripu Alan Ford, u liku posprdnog negativca Superhika, neke vrste anti - Robin Huda koji krade od siromašnih da bi davao bogatima.

[39] „Blaga kaznena politika u Srbiji“, RTS, 12.04.2009.

[40] V. Zakon o visokom obrazovanju, Službeni glasnik RS 76/2005, čl. 95, 99 i 104.

[41] od predsednika Tadića do gradonačelnice Hrustanović.

[42] Preuzeto iz biografije objavljene na miloradcavic.com.

[43] Ova neobična metonimija primenjuje se na spomenike Knezu Mihajlu Obrenoviću i oslobodiocima Niša. Nijedan Zagrepčanin ne kaže „konj“ za spomenik banu Jelačiću.

[44] Kad se radom ne napreduje, rad prestaje da bude vrednost: Andrej Fajgelj, „Kriza vrednosti rada“, Republika 420-421, str. 25-6.

[45] Radi poređenja, američki san bi bio „postati milioner do tridesete svojim radom“.

[46] „Jednog dana nismo imali ni za hleb“, Vreme 574, 03.01.2001: „francuski sistem školovanja sa ranim otkrivanjem onih koji žele nešto više – on je mene usmerio, kasnije, na najbolje škole i univerzitete. Čak su mi ti nastavnici popunjavali obrasce za konkurisanje za najbolje škole ili obrasce za stipendije na najboljim univerzitetima.“

[47] Odiseja se takođe bavi našom temom, sa vrhuncem u čuvenim epizodama probe luka i pokolja prosaca.

[48] Steven Runciman, The fall of Constantinople 1453, 1965, str 77-8; Tihon Ševkunov, Olga Savostjanova, Propast imperije: vizantijska lekcija, 2008, 50:10-51:00.

[49] I Mihajlo Pupin je 1918. kao najuticajniji srpski lobista u Americi bio na korak od pokretanja sudskog procesa protiv Srbije.

izvor:
http://nspm.rs/kuda-ide-srbija/negativna-selekcija.html

Паралелни свет: и НСПМ на листи за одстрел

Србија наставља да буде држава у којој владају двоструки стандарди према патриотским, са једне стране, и другим невладиним организацијама, са друге стране. Непрестано се проширују кругови обрачуна са неистомишљеницима и покушава довести у питање свака тачка слободног мишљења и деловања. На реду је очито „Нова српска политичка мисао”, једна од најважнијих слободномислећих научних и медијских установа Србије.

„Јавна дебата о говору мржње и судским поступцима који се воде због говора мржње…”, организована 16. октобра 2009. од стране неуморне Иницијативе младих за људска права била је још једна прилика да се домаћа јавност увери у паралелну стварност данашње Србије. Ово је био и врхунац новије историје Друге Србије која се дрзнула да крене и у анализе судских процеса и тако намеће као надсудска, врховна власт у Србији. Разуме се да то нема никакве везе са демократијом и независним радом судства, али итекако има везе са уобичајеном праксом другосрбијанских НВО, које су сада нахушкане на нову жртву – НСПМ.

У таквој парадоксалној Србији поново смо видели мало медијско чудо у коме је могуће да организацији која у свом раду баштини систематску антиуставну подршку сепаратистичкој „Републици Косово” (погледати саопштење Иницијативе младих за људска права на њиховом сајту од 22. фебруара 2008. у коме између осталих демократских достигнућа пише „Србија је дужна да призна републику Косово…”) не само буде дозвољен даљи неометан рад већ и дато право да медијски пресуђује о раду НСПМ, једне од последњих оаза слободне речи у Србији.

Поставља се питање ко је одговоран за такав статус, осионост и медијску моћ организације у чијим саопштењима можете прочитати и многе друге другосрбијанске бисере типа да је „целокупан државни апарат учествовао у прикривању трагова масовних злочина на Косову…” (саопштење од 22. фебруара 2008.)? Зашто надлежни органи и по питању оваквих тзв. неолибералних невладиних организација, чији је антиуставни рад евидентан, не делују енергично као када се ради о патриотским организацијама које се тако олако забрањују из мистериозних разлога?

Данашњи режим у Србији све виши личи на идеале Друге Србије. Режимлије треба да знају да се другосрбијански јакобинци неће зауставити док не скину и њихове главе и револуционарно не заузму све државне функције. Што се нас из патриотских НВО тиче, ми тих илузија немамо: Друга Србија означава НАТО окупацију и историјски крај Србије, и наше је да се томе супротставимо. Зато је одбрана сваке нападнуте тачке слободне мисли у Србији одбрана целог фронта личне, народне и државне слободе и достојанства у Србији.




У Београду, 17. октобра 2009.

Информативна служба Српског сабора_ Двери_

http://www.nspm.rs/komentar-dana/dveri- ... -svet.html

Мени ово писаније више личи на неки проглас комунистичке партије, нема ничега са патриотским тоном.

Чиме уосталом двери дефинишу себе као патриоте? Тиме што баве организацијама за које тврде да нису патриотске! И ничим више. Пуна су им уста својекаквих НВО на које нико други и не обраћа пажњу да није тобожњих патриотских организација.

Земља је слободна и у њој људи имају право да изражавају своје мишљење. И то је у реду док такво мишљење не почну да намећу. То онда прелази у тиранију.

Сматрам да има доста пригоднијих начина да се неко избори за своје идеје, а то је промовисање онога што вреди, а не стално прозивање народних непријатеља. То више не пролази. Једино, ако тако нешто захтевају њихови спонзори. Онда ни по чему нису бољи од ових других.

У нормалној држави би ова НВО (Иницијатива младих за људска права) била исто што и било која друга терористичка организација.