Са:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/viewtopic.php?t=7115

Шта ли мисле "чединци" о овоме, а при томе се позивају да је Слоба етнички чистио Косово?

Дакле, у циљу боље обавештености домаће јавности а и осталих, следи превод једног помало заборављеног документа, који је обишао Интернет свемир током 1999. године, а затим био заборављен. Објављени документ, уствари превод одлука немачких судова у вези стања на Космету током 1998. и 1999. објављен је од стране угледног међународног удружења правника ((International Association of Lawyers Against Nuclear Arms – IALANA, http://www.ialana.net/). Током 1999. појавио се на више сајтова сиром света, попут http://www.counterpunch.org/germanmemo.html , http://www.transnational.org/SAJT/featu ... andoc.html , http://www.zmag.org/CrisesCurEvts/a_just_war.htm, итд.

Чини се да је упутно поново га објавити, поготову с обзиром на све учесталија \„подсећања\” америчких, немачких и других дипломата о томе \„шта се дешавало\” на Космету током 1990-их година. Можда је и код њих реч о заборавности. У том случају, ово подсећање је утолико важније.

ИНТЕРНИ ДОКУМЕНТИ ИЗ НЕМАЧКОГ МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА О ПИТАЊУ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ У ВРЕМЕНУ ПРЕ БОМБАРДОВАЊА

Сакупљени од стране Међународне асоцијације адвоката против нуклеарног оружја (International Association of Lawyers Against Nuclear Arms – IALANA)
1: Мишљење Горњег административног суда у Минстеру, 11.3.1999. (Аз: 13А 3894/94.А):

\„Етнички Албанци на Косову нити су били нити су сада изложени групном прогону на регионалном или националном нивоу у Савезној Републици Југославији.\”

2: Мишљење Баварског административног суда, од 29.10.1998. (Аз: 22 БА 94.34252):

\„Статусни извештаји Министарства спољних послова од 6. маја, 8. јуна и 13. јула 1998. који су достављени тужитељима у позиву за усмену расправу, не допуштају закључак да се на Косову спроводи групни прогон етничких Албанаца. Чак се ни постојање прогона на регионалном нивоу, примењеног против свих етничких Албанаца који живе на једном делу Косова, не може констатовати са довољним степеном вероватноће. Насилне акције југословенске војске и полиције почев од фебруара 1998. биле су усмерене против сепаратистичких активности и не представљају доказ прогона целокупне албанске етничке групе на Косову или неком његовом делу. Оно што се дешавало у склопу југословенских насилних акција и ексеса почев од фебруара 1998. биле су селективне акције примене силе против војног подземног покрета (а поготову ОВК) и људи који су били у непосредном контакту са њим у областима њиховог деловања. ...Некакав државни програм или прогон усмерен против читаве албанске етничке групе не постоји, нити је раније постојао.\”

3. Обавештајни извештај из Министарства спољних послова, 12.1.1999. Административном суду у Триру (Аз: 514-516.80/32 426):

\„Чак се ни на Косову не може потврдити постојање експлицитног политичког прогона усмереног против албанског етницитета. Источно Косово још увек није захваћено оружаним сукобима. Јавни живот у градовима попут Приштине, Уросевцша, Гњилана, итд. се, током читавог времена сукоба, одвијао на релативно нормалан начин... Акције снага безбедности нису биле усмерене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ против војног супарника и његових стварних или претпостављених помагача.\”

4. Обавештајни извештај из Министарства спољних послова, 6.1.1999. Баварском административном суду, Ансбах:

\„У садашњем времену се унутар Савезне Републике Југославије уочава повећана тенденција повратка избеглих у своје домове. ...Упркос очајној економској ситуацији у Савезној Републици Југославији (према званичним подацима Савезне Републике Југославије, 700.000 избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине нашле су своје уточисте у њој од 1991.), није познат ни један случај хроничне неухрањености или недовољне лекарске неге међу избеглима, нити је уочен значајан број бескућника. ...Према процени Министарства спољних послова, индивидуални косовски Албанци (и чланови њихових породица) још увек имају на располагању одређене могућности насељавања оних делова Југославије у којима већ живе њихови сународници или пријатељи, који су спремни да их прихвате и помогну их.\”

5. Извештај Министарства спољних послова, 15.3.1999. (Аз: 514-516,80/33841) Административном суду, Мајнц:

\„Како је наведено у статусном извештају од 18.11.1998. ОВК се вратила на своје положаје након делимичног повлачења (српских) снага безбедности у октобру 1998. тако да поново контролише широке делове територије у зони сукоба. Пре почетка пролећа 1999. још увек је било сукоба између ОВК и снага безбедности, мада они још увек нису досегли интензитет борби вођених током пролећа и лета 1998.\”

6. Мишљење Административног суда Баден-Виртемберга, 4.2.1999. (Аз: А 14 С 22276/
\„Сви извештаји који су представљени Сенату слажу се у томе да је хуманитарна катастрофа за коју се често страховало да ће задесити албанско становништво, избегнута. ...Чини се да је то ситуација која влада од предстанка сукоба, након постизања споразума са српским руководством крајем 1998. (Статусни извештај Министарству спољних послова, 18.11.1998.). Од тог времена, безбедносна слика и услови живота албанског становништва знатно су се поправили. ...Када је реч о већим градовима, јавни живот се од тада вратио у релативно нормалне оквире (видети Министарство спољних послова, 12.1.1999. Административном суду у Триру; 28.12.1998. Горњем административном суду у Линебергу и 23.12.1998. Административном суду у Каселу), мада су напетости између популационих група у међувремену порасле услед индивидуалних чинова насиља... Појединачни екцесни акти насиља против цивилног становништва, нпр. у Рачку су, према светском јавном мњењу, стављени на терет Срба, изазивајући велико негодовање. Али број и периодичност таквих екцеса не оправдавају закључак да је сваки Албанац који живи на Косову изложен екстремној опасности по живот и здравље, нити су сви који се тамо враћају изложени опасности од смрти или озбиљне повреде.\”

7. Мишљење Горњег административног суда у Минстеру, 24.2.1999. (Аз: 14 А 3840/94,А):

\„Нема довољно истинских доказа о постојању неког тајног програма, или прећутног консензуса на српској страни, за ликвидацију албанског народа, за његово протеривање или другу врсту прогона на екстреман начин који се сада описује. ...Ако српска државна власт извршава своје законе и притом нужно врши притисак на албанску етничку групу која је окренула леђа држави и залаже се за подржавање бојкота, онда објективни правац таквих мера не лежи у програмском прогону ове популационе групе. ...Чак и ако би српска држава благонаклоно прихватила или чак имала намеру да део грађанства које себе види у безнадежној ситуацији или које се противи обавезним мерама, емигрира, то још увек не представља програм прогона усмерен против целокупне албанске већине (на Косову).

Ако, штавише, (југословенска) држава реагује на сепаратистичке тежње доследним и оштрим извршавањем закона и анти-сепаратистичким мерама, и ако, као резултат, неки од умешаних реше да напусте земљу, то још увек не представља систематску политику (југословенске) државе усмерену ка обележавању и избацивању мањине; напротив, то је усмерено ка задржавању тог народа унутар државне федерације.\”

Догађаји почев од фебруара и марта 1998. не представљају програм прогона албанског етницитета. Мере које предузимају наоружане српске снаге су на првом месту усмерене ка борби против ОВК и њеним претпостављеним припадницима и помагачима.\„

------ Напомене преводиоца (тј. изворног преводиоца са немачког на енглески језик) ---

Као што је случај са Клинтоновом администрацијом, садашњи режим у Немачкој, тачније Министарство спољних послова Јошке Фишера, оправдава своју интервенцију на Косову указивањем на \”хуманитарну катастрофу\„, \”геноцид\„ и \”етничко чишћење\„ који се тамо дешавају, а поготову у месецима који су претходили напад НАТО пакта. Наведени интерни документи из Фишеровог министарства и разних регионалних административних судова у Немачкој, који покривају период од годину дана пре почетка ваздушних напада НАТО, сведоче да критеријуми етничког чишћења и геноцида нису испуњени. Документи Министарства спољних послова били су потребни судовима ради одлучивања о статусу косовско-албанских избеглица у Немачкој. Мада би се у овим случајевима могла претпоставити пристрасност у корист умањивања размера хуманитарне катастрофе ради ограничавања броја избеглица, ипак остаје веома значајна чињеница да је Министарство спољних послова, противно својим јавним тврдњама о етничком чисшћњу и геноциду као оправдањима за НАТО интервенцију, приватно наставило да негира њихово постојање као југословенску политику у овом критичном периоду. И то је и даље било његова процена чак и у марту ове (1999.) године. Дакле, ови документи указују да заустављање геноцида није био разлог због којег је немачка влада, дакле и НАТО, интервенисала на Косову, и да геноцид (онако како се подразумева под немачким и међународним законодавством) на Косову није претходио НАТО бомбардовању, бар не у периоду од ране 1998. до краја марта 1999., већ је био његова последица.

Изводи из ових званичних докумената дошли су у посед ИАЛАНА, која их је затим проследила разним медијима.

Текст који је овде употребљен објављен је у немачким дневним новинама Junge welt 24.4.1999. (види http://www.jungewelt.de/1999/04-24/011.shtml као и коментар на http://www.jungewelt.de/1999/04-24/011.shtm

Хвала Дишо на овим чињеницама!
Јел знаш, зашто нас је онда Цлинтон тукао?

Са:
http://www.pogledi.co.yu/diskusije/view ... 05&start=0

Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија.
Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија.
Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.

Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.

У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.

Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.

После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.

По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.

Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице.(1)

(1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. Njeberi, Bonnae