Tokom Hladnog rata UDB-a je ubila više ljudi na Zapadu nego čitav sovjetski blok, ali to je izazvalo veoma malu, ili nikakvu pažnju.
Dr Džon R. Šindler, američki profesor, koji je kao vrhunski ekspert za (kontra)špijunažu godinama boravio u ex-jugoslovenskim zemljama, narednog meseca će u SAD objaviti intrigantnu knjigu koja se u celosti bavi funkcionisanjem nekadašnje jugoslovenske Uprave državne bezbednosti (UDB), njenim tajnim likvidacijama širom sveta, tehnikama i metodama koje je koristila.
Profesor Šindler, čija je prethodna knjiga ''Nesveti teror'' (prošle godine prevedena u Srbiji) izazvala ogromnu pažnju, ekskluzivno je za Slobodnu Bosnu otkrio detalje iz istraživanja Udbinih likvidacija.
Tokom 90-ih godina prošlog veka, kada sam bio uključen u lov na ratne zločince u BiH i na prostorima bivše Jugoslavije, zaintrigirala me činjenica da su mnogi od najtraženijih osoba bili povezani sa tajnom službom bivše Jugoslavije, kaže Šindler.
Željko Ražnatović Arkan možda je najpoznatiji i najsvežiji primer ovakvog tipa. On je imao opsežnu istoriju sa službama državne bezbednosti, odnosno UDB-om, tokom komunizma. Mnogi, poput Arkana, učestvovali su u "specijalnim akcijama" usmerenim protiv radikalnih emigranata van prostora bivše Jugoslavije za režim Josipa Broza Tita.
Kao kontraobaveštajni oficir, u početku, bio sam zbunjen činjenicom da su mnoge ubice i razbojnici koji su povezani sa organizovanim kriminalom - mafijom, istovremeno bili i visokorangirani saradnici UDB-e. Svi oni su imali VIP status - veze i protekcije. Ali, vrlo brzo sam shvatio da su ti ljudi bili deo međunarodnih operacija, deo višedecenijskog rata koji je vodila Titova tajna služba protiv "neprijateljske emigracije".
Nemoguće je razumeti u potpunosti zbivanja u bivšoj Jugoslaviji posle 1991, ubistva, korupciju, masovne zločine, atentate, bez razumevanja kako se UDB-a tajno borila protiv terorizma. Mi, posmatrači sa strane, mislimo o događajima kakav je bilo ubistvo Zorana Đinđića iz 2003., kao "normalnim" likvidacijama. Ali, kada je premijer Đinđić likvidiran usred bela dana od ubice koji je istovremeno službenik državne bezbednosti i bos organizovanog kriminala i koji je odgovoran za ubistva u više zemalja, to nije "normalna" likvidacija. To je nasleđe UDB-e, ono što ja zovem "Titovim duhovima".
Kao što je ruski premijer Vladimir Putin jednom rekao: "Ne postoje bivši obaveštajci". Ja sam čuo priče u kafanama, posle dosta ispijenih pića. Priče o operacijama protiv terorista u Štutgartu, ili Sidneju. Priče o nadgledanju, nadziranju koje je vodilo ka ubistvima koja su se dešavala na čitavom Zapadu, posebno tokom kasnog perioda Hladnog rata. Uzbudljive, ali krvave priče, nisu ličile ni na šta od onoga što sam ranije čuo i znao. U početku nisam verovao, ali bio sam radoznao i tako sam počeo istraživati, neslužbeno, kako to špijuni vole reći, pravio sam 'hobi dosje'. Bio sam zapanjen kada sam otkrio da je većina onoga što su mi udbaši ispričali zapravo istina.
Prvi slučaj u koji sam duboko ušao bilo je ubistvo hrvatskog disidenta Brune Bušića u Parizu koje se desilo u oktobru 1978. godine. Bilo je to čisto izvedeno UDB-ino ubistvo. Iako je Bušić bio veoma simpatičan hrvatskim nacionalistima, on nije bio 'terorista', ali svejedno je ubijen - metkom u glavu iz neposredne blizine kao i većina žrtava koje UDB-a naziva 'crnim programom'.
Slučaj Bušića takođe ilustruje primenu duplih standarda na Zapadu kad su u pitanju zločini UDB-e. Naime, samo mesec dana pre ubistva Bušića, bugarskog disidenta Georgi Markova ubila je bugarska tajna služba u Londonu. Taj svetski poznat 'slučaj kišobran' izazvao je bes Zapada. Istraga je još uvek otvorena, britanska policija nastoji rasvetliti slučaj i hapsi ljude i danas, 32 godine nakon ubojstva.
Ali, nikoga na Zapadu nije mnogo zanimalo kada je Bušić brutalno likvidiran dve nedelje kasnije u Parizu. Slučaj je zaboravljen. Tito je bio koristan Zapadu, tako da su zločini UDB-e uglavnom ignorisani, čak i kada su jugoslovenski agenti brutalno vršili likvidacije napolju.
Tokom Hladnog rata UDB-a je ubila više ljudi na Zapadu nego čitav sovjetski blok, ali to je izazvalo veoma malu, ili nikakvu pažnju. Kako tada, tako i danas.
Većina UDB-inih likvidacija u inostranstvu sledila je standardan model. Jugoslovenski agent proturio bi dezinformaciju u emigracionim krugovima na Zapadu kako bi stvorio konfuziju i međusobne borbe unutar grupa. Ubica bi preduzeo nadgledanje žrtve nakon čega bi likvidirao metu najčešće metkom u glavu sa bliske udaljenosti. Ubistva UDB-e bila su često veoma brutalna, mnogo okrutnija nego što je bilo "potrebno" za ubistvo. U nekim slučajevima žrtve su ubijane noževima, a ubadane su desetak puta. U svim slučajevima likvidacija UDB-a ih je pokušavala prikazati kao "rezultat prepirki između emigranata". To je priča koju bi zapadne policijske agencije i obaveštajni krugovi koji nisu razumeli jugoslovensku emigraciju često prihvatali kao tačnu.
Teško je reći sa apsolutnom sigurnošću, ali između sredine 60-ih do 90. UDB-a je pokušala izvršiti preko stotinu ubistava i otmica na Zapadu, uglavnom na području tadašnje Zapadne Nemačke, ali i u zemljama Centralne i Istočne Evrope, Britanije, SAD, Kanade, Australije, čak i Južne Afrike. Gde god su se nalazili jugoslovenski emigranti, UDB-a ih je sledila. UDB-a je širom sveta likvidirala više od 60 Hrvata, kao i određeni broj Srba i Albanaca. U svakom slučaju, najmanje 80 potvrđenih UDB-inih likvidacija desilo se tokom poslednjih godina Hladnog rata u zapadnim zemljama prijateljski nastrojenim prema Jugoslaviji. Takođe, bilo je oko 12 ubistava u SAD-u.
Bilo je mnogo slučajeva koji su zaista bili spektakularni. Ubistvo Brune Bušića 1978. bilo je neobično bezobrazno, kao što je bilo i ubistvo hrvatskog emigranta Stjepana Đurekovića u Zapadnoj Nemačkoj 1983. godine. To je zaista bila krvava i brutalna afera. Ipak, mislim da je UDB-ina najimpresivnija operacija bilo ubistvo čuvenog ustaše Vjekoslava Maksa Luburića u Španiji 1969, koje je izveo Ilija Stanić, a koji sada slobodno živi u Bosni. Godinama je UDB-a strpljivo infiltrirala Stanića unutar Luburićevog zatvorenog kruga ustaških emigranata, da bi on na kraju divljački ubio Luburića. Slučajevi koji su najviše zabrinjavajući, za mene, bili su oni u kojima je UDB-a ubila i nedužne ljude. Tako je 1972. godine Titov ubojica sustigao Stjepana Ševu, člana Hrvatskog revolucionarnog društva u Italiji. Ševo jeste bio terorista, ali ubica nije likvidirao samo Ševu nego i njegovu potpuno nevinu suprugu i devetogodišnju usvojenu kćerku Tatjanu. Pet godina kasnije u Čikagu UDB-in ubica brutalno je na smrt izbo Dragišu Kašikovića, srpskog ekstremnog emigranata, ali je takođe ubio i devetogodišnju kćerku njegove devojke, Ivanku Milošević. Nikada nisam čuo da je bilo koja obavještajna služba činila takve jezive zločine na međunarodnoj sceni.
(MONDO, fotografija šefova UDB-e za borbu protiv ustaškog terorizma)
