http://www.dverisrpske.com/tekst/6280
Аутор: Горан Игић, Објављено: 12. 08. 2008.


Комплексност питања државности кавкаских народа долази до своје тачке усијања у данима када се одржава Олимпијада у Пекингу, а сукоб на Кавказу прети да постане Балкан деведесетих после којег неће бити трајног мира на једном широком геополитичком простору.

Фокус светске јавности је усмерен на Кавказ, где већ годинама постоји латентни сукоб у Чеченији и Нагорно-Карабаху, али је сукоб који видимо на територији Грузије, геополитички кључан за цео простор Кавказа.
Историјски узроци кризе

Генеза осетинско-грузијског сукоба сеже далеко у историју, а количина историје која утиче на садашње стање је скоро невероватна. Да подсетимо на само неке чињенице у вези Осетије.

Осетини, Алани или Јаси су различита имена за стари индоевропски народ, иранског порекла, чији језик спада у групу сатемских језика, у коју спадају и сви словенски језици, за разлику од германских и романских језика, који припадају кентумској групи.

Група Осетина која је у раном Средњем веку стигла до Пиринеја и Орлеана заједно са Вандалима, ишчезла је током времена асимилујући се у околне народе.

О утицају Алана данас говори само географија, јер на пример, велике руске реке Дон, Дњепар, Дњестар имају чиста осетинска имена и то у науци није спорно, иако данас на поменутим рекама или нема или има занемарљиво мало Осетина.

Тај некада моћни народ који је проносио славу широм Европе чувене аланске коњице, најзад се сакупио и смирио на Кавказу, где је било много других народа са којима ће делити историјску судбину у првом реду ту су православни Грузини, као и Чечени који су били претежно муслимани. У 8.веку моћна Аланија има излаз на Црно Море и представља важну трговачку земљу. Под налетима средњовековне Византије, Кумана, Печенега, Монгола и других освајача алански владари прибегавају савезништву са Грузијом, а савез са Грузијом достиже своју кулминацију 1187. године када алански кнез Давид Сослан узима за жену царицу Тамару и постаје родоначелник династије која ће управљати Грузијом следећих 6 векова.

Алани који су сачували своју аристократију постепено долазе је у додир са руском православном цивилизацијом, па није било чудно што су се многе аланске кнегиње удавале за руске владаре, па је тако Всеволодова супруга била Марија, аланска принцеза, чији ће унук касније постати Свети Алексадар Невски. Сродност Алана са Протобугарима, који ће и сами примити Православље у византијско-словенском културном кругу ће још више појачати свест о својој припадности иранско-сарматском пореклу, и биће брана туранизацији и исламизацији којој су били изложени народи Кавказа.

Другим речима, долази до духовне интеграције Руса и Осетина, поготово од 1767. године када највећи део Осетије улази у састав Руског Царства, Осетини почињу да доживљавају Москву као своју праву престоницу, а с обзиром да је већина Осетина православне вере, то им не представља проблем. Наравно, нису сви Осетини били под руским утицајем. Једна група Осетина која се 1239. године преселила у Мађарску биће постепено хунгаризовани, а и данас њихови потомци живе у мађарској жупанији Јас-Нађкун Солнок, а зову их Јасима. Траг Осетина сачуван је у именима насељених места- Јаши у Румунији, или село Јасак на Фрушкој Гори у Србији.

Најзад на самом Кавказу група Осетина пада под утицај Кабардинаца, источночеркеског племена, које у 17. веку уводи ислам у тој области. И док је Ирон као највећа осетинска област у саставу Руског Царства, Туалаг, најјужнија осетинска област постаје део православне Грузије, и тако ће бити све до 1801. када Русија заузима целу Осетију, а 1843. Осетију руска администрација дели на северну и јужну, од којих је Јужна Осетија постала Осетински округ у оквиру Тбилиске губерније.

Суживот православних Грузина, Руса и Осетина током 19. века био је на високом нивоу, али је примећено да етнофилетистички импулси и национализам добијају на значају. После Октобарске Револуције самостална унитарна Грузија постоји три године од 1918. до 1921. године када је прикључена СССР-у, а априла 1922. формирана је аутономна област Јужна Осетија у оквиру Грузијске ССР.

У време распада СССР-а, почетком деведесетих, Грузија је прогласила независност и вратила на снагу Устав из 1918. године по коме је Грузија унитарна држава. То је имало за последицу бунт Осетина који су још у јесен 1990. прогласили Јужну Осетију сувереном Републиком у саставу СССР, а Тбилиси је у децембру 1990. увео ванредно стање у граду Цхинвали, после чега настаје двогодишња герилска борба за независност Јужне Осетије, уз прећутну подршку Русије, која ће једноставно игнорисати референдуме за припајање Јужне Осетије Руској Федерацији, али ће ипак 98% становништва Јужне Осетије добити руско држављанство, будући да не желе грузијско држављанство.
Актуелни тренутак

Јуна 1992. године уз посредништво Русије, договорена је обустава ватре између Грузина и Осетина, а упућене су и миротворне трупе из Русије, нарочито из Северне Осетије, и саме Грузије, које надгледају представници Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС). Од тог времена све до ове године није било ескалације насиља у Осетији, а Грузија протестује због онемогућавања повратка грузинским избеглицама у Јужну Осетију. Стање замрзнутог конфликта после 16 година примирја ескалирало је у прави рат баш пред прве дане Олимпијаде у Пекингу, што је бацило у сенку тај велики спортски догађај, а репрезентативци Грузије су напустили Олимпијаду, што је донело глобалну медијску пажњу.

Да ситуација буде још сложенија Абхазија, црноморска област насељена тим севернокавкаским народом углавном муслиманима, мада има и православних Абхаза, средином деведесетих је, такође, кренула путем Осетије, и прогласила је независност од Грузије, уз јаке конфликте и огромна разарања. Абхазе којих има мање од 200.000 подржавају проруски добровољци, а Абхазија се територијално наслања на Руску Федерацију и путеви су одлични, за разлику од Јужне Осетије, коју планински превоји грубо географски деле од северне Осетије, која је у саставу Руске федерације.

Сада су обновљени сукоби и у Абхазији и у Осетији, што привлачи ванредну медијску пажњу, а погибије цивила никог не остављају равнодушним. Председник Грузије Михаил Сакашвили оптужио је Русију за непоштовање територијалног интегритета Грузије, док се званична Москва позива на право да штити руске држављане ма где били, а Грузију оптужује за акт агресије против цивилног становништва и мировних снага у Јужној Осетији.

Савет безбедности УН није успео да усагласи ставове поводом најновијих дешавања на Кавказу, док је Запад позвао на уздржаност и поштовање територијалног интегритета Грузије. Хуманитарна катастрофа у којој има на хиљаде жртава и мноштво избеглица, доводи до тачке усијања конфликт Грузије и Русије.

Док борбе трају, у руској јавности полако се све више чују гласови да би Москва могла да призна независност Абхазије и Осетије.

Из перспективе Грузина, Абхази и Осетини су сепаратисти, који су протерали етничке Грузине са територије државе Грузије, а Грузини су најстарији кавкаски народ, који по њима има историјско и морално право да се успостави уставни поредак на целој територији земље.

Тачно је, дакле, да су Грузини били на Кавказу, пре Осетина, јер Грузини припадају јужнокавкаским народима, који су међу првима примили Православље и вековима су имали патријарха, и служе као и Руси и Срби по јулијанском календару, али тешко би Осетине могли прогласити дођошима, ако су они на Кавказу бар од осмог века када су имали моћну аланску државу са седиштем у Магасу. Грузински језик није сродан ниједном суседном кавкаском језику, тако да по тој језичкој изолованости Грузини, помало подсећају на Баскијце, и веома је тешко било Осетинима да се асимилују, јер је језичка баријера била превелика.

Са друге стране, Осетини, као потомци средњовековних Алана, верују да имају право на своју државотворност на Кавказу, јер су ту већ имали државу, а сматрају да су у време Совјетског Савеза спровођене мере насилне грузификације Осетина. Наравно, Осетини, не заборављају да истакну чињеницу да је и сам Стаљин био Грузин. Етничка дистанца православних Грузина и Осетина никад није била већа, а ето бар 14. векова су живели једни са другима, а сад живе (и ратују) једни поред других.

Узроци грузинско-осетинског сукоба тичу се интерпретације нагомилане историје, у којој свако прича своју причу и има своју истину. Дијалог два кавкаска православна народа вековима је омогућавала моћна православна Русија, а како сада ствари стоје, можда је и права идеја овог рата у Јужној Осетији била да се Русија одлучи ко јој је ближи срцу Грузини или Осетини. Русија неће моћи још дуго да игра садашњу игру која је успостављала баланс међу различитим такмацима на Кавказу.
Нова савезништва и нова подела геополитичких карата

Карте су подељене, и то не по конфесионалној основи. На Кавказу имамо поделу на проруске режиме и оне који то нису. Да се ствари мењају из корена, показују и други сигнали- војна сарадња Јермена, Абхаза и Руса, политичка осовина Чечена, Украјинаца и Грузина чиме настају нова до скора незамислива савезништва. После овог директног сукоба руских и грузијских оружаних снага, Русија је средњерочно највећи губитник, без обзира и да буде евидентна потпуна победа руско-осетинског оружја, јер ће се у једној православној петомилионској земљи, као што је Грузија јавити изразита русофобија, што је можда и био нечији циљ.

Велика је вероватноћа, да ће се после завршетка оружаних сукоба, почети нова врста рата, око интерпретације самог сукоба, а обе стране ће почети прикупљање доказа о геноциду и етничким чишћењима које је извршила противничка страна.

Наравно да је у целу причу уплетен и Чејхански нафтовод и недавни споразум Русије и Туркменистана о енергетици, који је искомпликовао ионако компликовану ситуацију на светском тржишту енергената. Ако је Русија успела да поврати утицај у Туркменистану, после овог августовског сукоба са Сакашвилијем, Грузија ће кренути, убрзаним кораком, баш попут Јушченкове Украјине ка пуноправном чланству у ЕУ и НАТО.

Можда је ово прави моменат да се замислимо који су узроци сукоба међу православним народима и да је тај недостатак комуникације међу православнима довео прво до неразумевања туђе истине и до својеврсног националног егоцентризма, познатијег под именом етнофилетизам, који је изнад Истине ставио појмове етноса и демоса.

Што се Срба тиче, бар оних који су православни, симпатије су им на страни Русије ма против кога ратовала. Изгледа да се Срби држе тестамента Светог Петра Цетињског из 1830. године. Срби воле Русију и то је очигледно, а било би добро када би чешће у својим молитвама и мислима помињали и друге крштене народе. Срби би могли да упознају боље и православне Грузине, Осетине, Абхазе и тиме би им била јаснија представа о правом стању на Кавказу, које је колико год се то нама чинило невероватним сложеније од стања на Балкану. Политички кров света је Кавказ, а није ни Балкан ни Тибет, иако су многи имали другачије идеје за 2008. годину. И није случајно да је Нојева Барка стигла баш на Арарат.

SVI ZAJEDNO:

Ko danas veruje u slučajnosti? Završi se NATO obuka gruzijskih oružanih snaga i samo nekoliko dana potom, baš pred Olimpijadu u nemiloj im Kini, otpočeše vojne operacije u pobunjenoj Južnoj Osetiji. I pregazila bi gruzijska, po NATO standardima opremljena i obučena, vojska Južnu Osetiju, sa svih njenih 70.000 stanovnika, da na toj teritoriji Baćuške nemaju svoje sunarodnike (pravilnije: "vlasnike ruskog pasoša") i "mirovnjake" tj. svoj interes. Ovako je situacija eskalirala u pravi ratni sukob i samim tim izazvala reakcije javnosti i zvaničnika širom sveta.
Već je odavno i slepome jasno da su međunarodno pravo, pravda i organizacije samo paravan za zakon jačeg koji je faktički na snazi i da, kao i svi problemi iz domena međunarodnih i međudržavnih odnosa, granicu između prava suverene države na teritorijalni integritet i etničke grupacije u okviru iste na jednostrano samoopredeljenje određuje najmoćnija, najbliža ili najzainteresovanija supersila. Otuda nema ništa od bapske izreke: "Pa jesmo li im lepo rekli?", niti je naprasno pozivanje internacionalnih profesionalnih demokrata tj. novca gladnih imperijalista na "teritorijalni integritet međunarodno priznate suverene države, članice UN" suštinski zbunjujuće. Ono što bi domaće rusofile moglo više da zbuni je argumentacija koju Baćuške koriste u odbrani svojih drastičnih vojnih odgovora na gruzijski "genocid".
Naime, oni koriste Kosovo kao argument u dijalogu sa Zapadom, podsećajući ih da su u tom "posebnom" slučaju dopustili etničkoj
grupaciji da se samoopredeli. Da li to znači da bi trampili priznanje Abhazije i Južne Osetije za Kosovo? To će verovatno ostati u domenu teorije jer hladnoratovska retorika i mentalitet, koju su ponovo in, neće dozvoliti nijednoj strani da popusti. Ali domaći rusofili, anglofili, frankofili i svi ostali fili bi trebalo da se ubrzano prekvalifikuju u srbofile, da zanemare onu staru: "nas i Rusa trista miliona" i pomognu da se prvo mi ovde sami prebrojimo.
Rusija je velika zemlja ponosnog slovenskog naroda sa velikom i krvavom istorijom. Trenutno je jedna od vodećih svetskih sila i po pomenutom zakonu jačeg, na pogon nafte i zemnog gasa, se agresivno bori za svoje interese.
Srbija je mala zemlja sa, za svoje dobro previše ponosnog i tvrdoglavog, slovenskog naroda sa, za svoju brojnost, velikom i brutalnom istorijom. Mi nismo u poziciji da tako agresivno branimo svoje interse, sve smo te ratove već izgubili a vojska nam je u miru dokusurena. Ali, to ne sme da znači da ne treba da artikulišemo viziju buduće Srbije, definišemo ciljeve kroz koje ćemo je ostvariti i počnemo da ih dostižemo sprovođenjem konkretnih politika. Naše kolektivne emocije, bile pozitivne ili negativne, prema Rusiji ne bi trebalo da utiču, na primer, na "gasni sporazum". To bi trebalo da bude stvar našeg ekonomskog interesa.
Doduše, to baš i ne ide ruku pod ruku sa dugim raspustima novopečenih parlamentaraca, maratonskim raspravama o poslovniku, ponavljanju lokalnih izbora do u nedogled, autodestruktivnim mitinzima...


Beogradski sindikat

Gruzijski "genocid"?

Не у НАТО 2!


Наш став по овом питању је јасан: Србија у својој историји никад није била део неке агресивне алијансе, чак и по цену огромних жртава, па то не треба да буде ни сад. Ако тренутно не може да спречи агресију тог војног пакта ни на своју ни на туђе територије, она бар не треба – и не сме – да у томе свему учествује чак ни посредно, преко чланства. Зарад свог духовног интегритета и зарад будућих генерација, које ће садашњој судити не по добрим жељама већ по делима. А нема те „шаргарепе“ која би могла да оправда трајно губљење националног самопоштовања и учешће у агресији против других, у злочинима против светског мира, под било каквим „миротворачким“ обландама.

**Зашто Србија не треба да уђе у НАТО? **

Стално се налазе нова и нова оправдања за даље агресивно ширење НАТО алијансе по целом свету, што се свe јасније показује као ново „Партнерство за рат“ у 21. веку.

У том смислу, поготову са избијањем сукоба у Грузији, који је дефинитивно и трајно дестабилизовао пост-хладноратовски светски поредак, неопходно је да Србија коначно дефининише свој јасан став по питању своје позиције наспрам НАТО пакта и свог евентуалног уласка у ту алијансу – у коју, узгред, нико Србију формално никада није ни позвао. Наш став по овом питању је јасан: Србија у својој историји никад није била део неке агресивне алијансе, чак и по цену огромних жртава, па то не треба да буде ни сад. Ако тренутно не може да спречи агресију тог војног пакта ни на своју ни на туђе територије, она бар не треба – и не сме – да у томе свему учествује чак ни посредно, преко чланства. Зарад свог духовног интегритета и зарад будућих генерација, које ће садашњој судити не по добрим жељама већ по делима. А нема те „шаргарепе“ која би могла да оправда трајно губљење националног самопоштовања и учешће у агресији против других, у злочинима против светског мира, под било каквим „миротворачким“ обландама.

Бескрајни западни цинизам

Не можемо а да не приметимо, а сигурно нисмо једини, невероватан цинизам с којим западни званичници бране „територијални интегритет Грузије“, захтевајући хитно повлачење руских трупа, које су, по међународном споразуму, имале и право и обавезу да чувају мир између зараћених страна у Грузији. То су званичници истих земаља које су прекршиле Повељу УН и Хелсиншки завршни акт о непромењивости граница у Европи по питању Косова и Метохије. То су званичници истих земаља које су учествовале у агресији против суверене Савезне Републике Југославије, чије су авијације бомбардовале цивилне циљеве у нашој земљи, и чије су трупе нелегално прелазиле југословенско-албанску границу и саучествовале у терористичким акцијама против војних и полицијских снага Србије и Савезне Републике Југославије у пролеће 1999. године. То су званичници истих земаља које су претиле да ће извршити копнену инвазију на Савезну Републику Југославију ако се не повуче са дела сопствене територије. Ту више није реч о двоструким стандардима већ о отвореном цинизму, о нескривеном изругивању не само међународном праву већ и здравом разуму. И то све неодољиво подсећа на политику Немачке током касних 1930-их. То је веома важан разлог зашто Србија не сме у НАТО. Сећање на жртве НАТО бомбардовања, хуманитарна катастрофа изазвана гађањем бомбама са осиромашеним уранијумом, прављење прве НАТО државе на свету на Косову и Метохији, само су још неки од разлога зашто Србија не сме да уђе у НАТО пакт.

За крај, изражавамо пијетет према свима страдалим у сукобима у Јужној Осетији, Грузији и Абхазији, констатујући још једном да је ово био сукоб који се могао и морао избећи, сукоб који је свесно изазван од западне марионете која је тренутно на власти у Тбилисију. Чињеница је да је, чак и после једностраног, нелегалног проглашења „косовске независности“ Русија наставила да поштује територијални интегритет Грузије, и да је очигледно постојао простор да се дође до мирног решења прихватљивог за све, без употребе силе. Ово је само још један доказ да народи у било ком региону света, кавкаском, балканском или другим, никада неће наћи мир док год га не нађу међу собом, без посредовања спољних душебрижника, који у име све „узвишенијих“ идеала гурају цео свет ка ивици провалије. Треба ли да будемо део једног таквог антицивилизацијског пакта?

У Београду,
13. августа 2008.

Информативна служба Српског сабора Двери

Путин: Нисмо ми отворили Пандорину кутију


Руски премијер Владимир Путин изјавио је да Сједињене Државе посљедњих година шире „право силе а не међународно право”, наглашавајући да је Русија покушавала зауставити одлуку о признавању Косова, али да је „нико није слушао”.

Б. Путин
„Када смо покушавали зауставити рјешење за Косово, нико нас није слушао. Ми смо говорили: не радите то, сачекајте, ставит ћете нас у ужасан положај на Кавказу. Шта ћемо рећи малим народима Кавказа, зашто Косово може да добије независност, зашто овђе не може? Ставит ћете нас у глуп положај”, рекао је Путин у четвртак у интервјуу америчкој ТВ мрежи ЦНН.

„Нико тада није говорио о међународном праву, осим нас а сада су се сви сјетили, сада су из неког разлога сви почели да говоре о међународном праву”, казао је руски премијер.

„Али ко је отворио Пандорину кутију?

Да ли смо то били ми?

Не, нисмо ми. То није наша одлука и није наша политика”, рекао је Путин према стенограму који је објавила влада Русије.

Руски премијер је рекао да постоји у међународном праву и принцип поштовања територијалне цјеловитости држава и право на самоопређељење. „Потребно је просто договорити се ипак о правилима игре. Чини ми се да је дошло вријеме да се то на крају и учини”, рекао је Путин.

Говорећи о престижу Русије у свијету, руски премијер је рекао да се Русији не свиђа „то што се догађа”, али да није она изазвала ту ситуацију.

„А ако се говори о престижу, престиж неких других земаља претрпио је веома озбиљну штету посљедњих година”, рекао је Путин, и навео примјер САД-а који „шири право силе а не међународно право”.

Autor: Đorđe Vukadinović
Izvor: NSPM

Koliko je samo u prethodnih desetak dana potrošeno energije i hartije da bi se, ako ne baš preokrenula, a ono barem malo zamutila spontana srpska solidarnost, pa i određena doza potajnog likovanja zbog ruske intervencije u kavkaskom konfliktu između Južne Osetije i Gruzije. (Uzgred rečeno, izgleda da je jedan od ruskih «zrakomlata» oborenih tokom operacije stradao baš od «bratske», srpske rakete, koju su naši preduzimljivi vojni privrednici, dakako, uz blagoslov SAD, prodali miroljubivom Sakašviliju.)

Sa ekrana i iz usta onih koji – sem kada je neka afera u pitanju – slabo vode računa o crkvenim temama, a prema pravoslavlju se obično odnose sa mešavinom mržnje i prezira, neprestano smo podsećani da su Gruzini «bratski pravoslavni narod», da «Gruzija, uprkos američkom pritisku, nije priznala Kosovo», da se «Rusija ponaša nedosledno, zastupajući na Kavkazu ono što je kritikovala na Kosovu», da smo «mi i Gruzija na sličan način žrtve u igri velikih sila» itd. Da bi na kraju ovog hokus-pokusa vrli i, razume se, objektivni srpski (!?) spoljnopolitički «eksperti» zaključili kako je, sve u svemu, veoma pametno što je zvanični Beograd ostao uzdržan povodom najnovijeg kavkaskog sukoba, premda je tu i tamo (čak i na naslovnoj stranici prošlonedeljne Politike ) provejavala i bojazan da bi «ćutanje zvanične Srbije moglo biti protumačeno kao znak prećutne podrške ruskom kažnjavanju Gruzije». Dakle, dobro je što zvanično nismo podržali nikoga (čitaj – što nismo podržali Rusiju), ali, opet, ne bi bilo dobro ni da se ta naša ćutnja shvati kao da Rusiju podržavamo nezvanično.

Da se razumemo, uopšte ne spadam među one apriorne i fanatične rusofile, bilo «slavjanoserbske», bilo informbirovske provenijencije, i uopšte ne mislim da treba bespogovorno primati baš svaki potez, svaku poruku i svaki ugovor koji dolazi sa istoka – kao ni bilo koje druge strane sveta. Nemam, takođe, ništa protiv Gruzina. Dobri poznavaoci kavkaskih demografskih prilika vele da su nam čak prilično slični, te da su unutar Sovjetskog Saveza uživali status koji je otprilike sličan onome kakav su imali Crnogorci u bivšoj Jugoslaviji. A da i ne govorimo o tome što svaki put kada vidim Mihaila Sakašvilija pomislim kako smo mi sa Tadićem skoro pa imali sreće.

Ali u ovoj konkretnoj konstelaciji za Srbiju je zaista skaradno da ostane nema i «nesvrstana», pa čak i da tu nesvrstanost makar nevešto glumi. Kao prvo, Gruzini jesu stari pravoslavni narod, ali su to isto i Oseti – Ruse da i ne pominjemo. Drugo, naravno da Gruzija nije priznala Kosovo, ali je zato najverniji srednjoazijski saveznik Vašingtona i aktivni učesnik u njegovim «mirovnim naporima» u Iraku. Treće, Gruzija je ipak prva napala i sa gotovo nacističkim žarom počela da čisti malenu (oko 70 hiljada stanovnika) južnoosetinsku enklavu. I konačno, najvažnije, naravno da velike sile gledaju, pre svega, svoje sopstvene interese – baš kao što bi to trebalo da čine i male – ali nam upravo zato ne može biti svejedno i ne može biti izjednačeno to da li neka sila, sledeći svoje imperijalne ciljeve, brutalno gazi naše interese i međunarodno pravo, ili ih neka druga sila, možda isto tako tendenciozno i «sebično» - podržava i brani. Biti neutralan u ovakvoj situaciji znači «neutralnost» spram sopstvenih interesa – ako ne i nešto gore – i znači biti neutralan prema političkom i medijskom mehanizmu čija smo i sami bili žrtva.

Skoro svi ozbiljniji komentatori nisu propustili priliku da rusko-gruzijsko-osetski sukob povežu sa kosovskim konfliktom, premda čitava ova kavkaska priča sa Kosovom ima veze samo utoliko što je belodano pokazala ono što je svakom normalnom bilo jasno od samog početka – da kosovski slučaj nije i ne može biti nikakav presedan (čuveni « unique case », o kojem su govorile birokrate iz Brisela i Vašingtona) i da kada jednom na tako brutalan način izvučete ciglu iz temelja opšteprihvaćenih principa međunarodnog prava, kao što je to učinjeno u slučaju Srbije i Kosova, čitavo zdanje i međunarodni poredak ruše se kao kula od karata. Dakle, to je veza, a sve ostalo je različito. I potpuno su u pravu oni koji smatraju da bi, ako se već pravi paralela sa balkanskim slučajem, mnogo primerenija bila analogija sa sukobom Hrvatske (Gruzija) i Srpske Krajine (Južna Osetija). S tim da je u našem slučaju, za razliku od današnje Rusije, Srbija ostala prilično sramno «neutralna» i uzdržana u krajiškom egzodusu, a možda je u njemu čak i indirektno sa-učestvovala.

Pametne američke patriote okupljene oko časopisa Nacionalni interes – ako je za neku utehu, takvi i u Americi uglavnom ostaju u manjini – ovih dana se ubiše od pokušaja da malo ohlade uspaljenu američku javnost, malo spuste loptu i ukažu na složenost kavkaskog konflikta. Ali kao što znamo – «ono što je dopušteno Jupiteru, nije i volu», pa zato, na primer, Dmitri Sajms, Nikolas Gvozdev, Stiven Mejer, Viljem Montgomeri, pa čak i Morton Abramovic, u svojim lucidnim spoljnopolitičkim analizama mogu da kažu i ono što ovdašnji «evroatlantski eksperti» ne smeju ni da pomisle. Na primer, to da je politika američke administracije prema Rusiji bila pogrešna, da je bilo neodgovorno ohrabrivanje Gruzije da uđe u sukob sa Rusijom, da je Sakašvili diktator i avanturista, da je ovaj put nesumnjivo Gruzija bila agresor, da se na zapadu opet produkuje antiruska histerija iz vremena hladnog rata, da bi svaka ozbiljna zemlja reagovala na sličan način radi zaštite svojih nacionalnih interesa...

Šta ste od ovoga imali priliku da čujete na srpskim TV panelima posvećenim kavkaskom sukobu? Skoro ništa – s tom razlikom što na «javnom servisu» takvih panela nije ni bilo, dok je B92, u različitim formama, plasirao manje-više zvaničnu američku verziju.

Verovali, ili ne, ima većih satelita od Srbije i gorih kvislinga od srpske političke i medijske «elite». Ali teško da ima glupljih. Odnosno, u svim drugim slučajevima «partnerstvo» i «prijateljstvo» sa Amerikom je bar nečim plaćeno, nagrađeno i nadoknađeno. Ostale «saveznike» SAD su, na primer, svojevremeno odbranile od Nemaca i/ili Sovjetskog Saveza, neke, opet, oslobodile od španske ili ruske dominacije, nekima dale državnost, neke, pak, same okupirale, neke ekonomski unapredile ili učinile svojim poreskim rajem. Zato donekle mogu da razumem baltičke zemlje, Poljsku, Bugarsku, Albaniju, Avganistan, Japan, Crnu Goru i sva ona silna ostrvca i i arhipelage po Karibima i Tihom okeanu. Ali ne mogu da razumem Srbiju koju – iako postoje i takva mišljenja – SAD ipak nisu, u punom smislu, ni oslobađale ni okupirale. Za razliku od drugih «partnerstava», Amerikanci niti Srbiji šta ozbiljno nude, niti srpska elita od Amerikanaca šta posebno traži – sem da u tome što nam čine budu malo nežniji, sporiji i pažljiviji. Pa im se, vidimo, čak ni u tome ne izlazi u susret. Osim ako i jedni i drugi ne smatraju da je upravo instaliranje i odžavanje na vlasti ove i ovakve političke «elite» već samo po sebi dovoljan poklon i nagrada.