Nemačka metafizika

4. novembar 2007. | Ljubomir Živkov

Dok se Šešelj kao Grk u apsu buni što dokumenta mora da čita na ekranu kompjutera, za narodne poslanike biće kupljeno dvesta pedeset laptopova, a biće im plaćena i večernja škola ne bi li se otrgli vekovnoj zaostalosti. Jedan od budućih hakera priznaje da nije umeo da piše SMS poruke, ali sada zna, veruje stoga da će za svog mandata savladati i komande na laptopu, pa bile ove latinične.

Kod Violete iz „Boljeg života" bilo je ili-ili, ili knjiga ili kompjuter! Shvativši radikalno da jedno s drugim ne ide, umetnica se priklonila pisanoj reči, dok je baratanje kompjuterom za nju, kako sama reče, nemačka metafizika. Poslanici vladajuće koalicije vele da su familiar sa računalima, ali nijedan deputat nije rekao: „Ljudi, ja već imam laptop, mene brišite!“ Ne, ako priroda daje, uzimaj sve, ako si od svojih bezobrazno visokih primanja brzopleto i lakomisleno kupio sebi laptop, uzmi i ovaj državni... Većina preduzeća ima računare, pa zaposleni opet kupe svak sebi po jedan, jedino poslanici moraju i to da dobiju besplatno.

Partije su prošle godine dobile 63 miliona dinara više nego što im po zakonu pripada, ali neće biti vraćke. Poslanici za benzin naplatiše milione kao da su doletali iz svemira i je li ijedan išta vratio?! Kao da je ministar ćudoređa ili vera a ne finansija, g. Cvetković prebačaj nije uopšte uzeo k srcu: kaže da do viška partije nisu došle na nepošten način nego zbog greške u sistemu. Greha dakle nema, što je jedino važno ako stremimo carstviju nebeskome, ministru ne pada na um da im višak opciguje u sledećem deljenju - bi li tako plemenito i flegmatično razdelio indulgencije da su u pitanju njegovih sedamsto osamdeset hiljada evra?!

Skupština Republike Srpske donela je Rezoluciju o Lajčaku, prekodrinska braća digla su se protiv nametnutog rešenja. Ovom sintagmom pozdravili su i blagoslovili Koštunicu: „nametnuto rešenje“ je neodustajna uzrečica našeg premijera, ona označava sve što nije po njegovoj samovolji. Na demarš koji su nam velesile poslale zbog naše uzrujanosti i odveć aktivnog učešća u bosanskim gibanjima prvi je odbrusio ministar rudarstva, zašto baš on, pa zato što su Srbija i Republika Srpska geološki nerazdvojne, ostaje samo da se površinski kopovi i nadzemlje sjedine u državni monolit. Ministar inostranih dela rekao je - a grom nije udario u njegov kabinet sa astalom u demokratskom duborezu - da Srbija majčinski brine o svakome od tri konstitutivna naroda u susednoj Bosni, Beogradu je svejedno ko je ugrožen: neka međunarodna zajednica kojem god entitetu učini nešto nažao - imaće posla sa Srbijom. Koja u zaštiti i tumačenju Dejtonskog sporazuma te Rezolucije 1244 vidi smisao vlastitog postojanja.

Iako je plaćen da brine samo o Kosovu, rab Božiji Samardžić besplatno je zasuzio zbog ljutog zuluma Lajčaka nad Dodikom, kaže da niko ne može ostati ravnodušan kad se jedna država cepa a druga centralizuje. Vesti iz sporta. Državljanin Srbije gospodin Piksi ne može u zemlji izlazećeg sunca da zasnuje radni odnos jer nema odgovarajuću trenersku diplomu. Mogao bi je u otadžbini steći i po skraćenom kursu, ali bi morao da otrpi izvestan broj predavanja čemu nimalo nije sklon. Budu li ga vazali UEFE i FIFE prisilili da se doškoluje, dovešće ga u neravnopravan položaj sa Acom Tomićem, s tim što general nije otišao da služi japanskog cara nego se držao Koštunice koji mu je u zatvor poslao pismo puno metafizike.

Prošle nedelje Koštunica i Tadić imali su zajedničko snoviđenje Kosova kao Hong Konga, ostatak Srbije prikazao im se kao Kina. Pravićemo se da ovo nismo čuli, bili su plemeniti članovi prištinskog tima, vizionari su takođe dostojanstveno odustali od svog predloga uvidevši i sami, kad su se malko rasanili, koliko je bizaran. Nama je važno da se njih dvojica paze i slažu, što se vidi i po tome da je Tadić u Vatikan poslao Vladetu Jankovića, visokog dužnosnika DSS-a koji već neko vreme ostavlja utisak osobe ravnodušne prema domaćim, efemernim temama. Njegova će ekselencija sa lica mesta proučiti bi li Kosovo moglo bude naš Vatikan, sedište svekolikog pravoslavlja, Srbija da bude Italija sa Banatom kao Toskanom, svom u vinogradima, a možda mu je zadatak da jednog lepog dana ipak pozove Svetog oca u Srbiju, što bi bio duhovni pandan dovođenju Rolingstonsa na Ušće.

Pre par nedelja „Delta“ je upozorila da će sve koji je olako uzimaju u usta predati londonskim advokatima, kao što je nekadašnja Radio televizija Beograd neurednim platišama pretila da će ih sve pohvatati švedskim goniometrom; Verica Barać mora da se razočarala kad ju je u ime naše najveće kompanije tužio sprski advokat, ponadala se da će članovi Koštuničinog kabineta načiniti oko nje živi štit, ali je knjiga spala na potpredsednika Đelića koji će pomanjkanje bedema nadoknaditi vlastitom hiperaktivnošću i ekumenstvom, shodno svojoj dijalektičkoj prirodi ne da Božur ni na Vericu ni „Deltu“, čiji je megadućan svojeručno svečano i pustio u pogon: niko nikome ne sme da preti, niko nikog ne sme da kleveće, svak ima pravo da tuži i da bude tužen, svak ima pravo da se raduje sudskom procesu i da se boji suđenja...

Predrag Bubalo smatra da je Milka Forcan naš najveći resurs i ne diže ruke od nje, žena već dala ostavku na položaj u timu za reklamiranje Srbije, Bubalo se ne predaje, stranci moraju videti Srbiju onako kako on vidi Milku, a ako neke činjenice govore da bi se u slučaju potpredsednice „Delte“ radilo o sukobu interesa, utoliko gore po činjenice! Ministar će ih naštelovati tako da se uklope u njegovu prvobitnu viziju, promeniće, ako sam ga dobro razumeo, neke sitnice u nekolikim propisima i svima će pući pred očima da umesto sukoba interesa zapravo imamo obostrani interes, i „Delte“ i Srbije, i Vlade i stanovništva, i Milke Forcan i Verice Barać!

Nasuprot Đeliću koji nas drži u uverenju da ćemo se za par meseci naći u Evopskoj uniji, potpredsednikova pomoćnica Ksenija veli da će Srbija za Evropsku uniju biti spremna 2014. godine: šta su još sedam mršavih godina za stanovništvo kakvo je naše, Ksenija će biti mlada Evropljanka, kao i njen šef, koji je još crnokos.. S druge strane, Srbija je jedan veliki starački dom: naoko bezazlenu rečenicu „strpite se još sedam leta“ stotine hiljada ljudi, možda i čitav milion, čuju kao „umrećete nepridruženi Evropskoj uniji“.

Jednom sam u čarteru za Kanadu dobio sedište 2B, mislio sam da mi je poslodavac usled cajtnota kupio kartu u prvoj klasi, ispostavilo se da prve klase i nema, moje sedište gledalo je u nekakvu pregradu, nisam imao stočić za hranu, stisnut sam bio još više nego kad sam sedeo na 38 c, e, držim da će Evropska unija u koju ćemo i mi biti primljeni biti nalik na taj moj čarter, naše sedište biće 2B.

18. novembar 2007. | Ljubomir Živkov

Dok smo mi uživali u pohvalama da Savetom Evrope predsedavasmo kao niko dotad i dok smo sortirali tim koji Srbiju treba da predstavi još lepšom nego što je ispala na preplaćenom spotu CNN-a, grupa mračnih propagandista ilegalno je prodrla u ustanove za smeštaj ometenih u razvoju i napravila fotografije na kojima su štićenici zdravstenih ustanova ispali kao mali logoraši, ali zašto da uvek gledamo tamnu stranu stvari?! Vratimo se neverovatnom uspehu naših političara koje su sa čela Saveta Evrope jedva pustili: ni najstariji članovi Saveta ne pamte da je neko predsedavao tako dobro kao Srbija! Parlamenti, alijanse, ali i multinacionalne kompanije htele bi da primene srpski model predsedavanja, u Savetu Evrope svi jedva čekaju da se ostale članice izređaju i da Srbija opet dođe na red. Dok se opraštao od Vuka Jeremića jednom zvaničniku otelo se na njegovom maternjem jeziku: znam da će biti još mladosti, ali ne više ovakve (iz "Ne daj se, Ines"...).

Ali.

Dok je napolju bilo sve cakum-pakum dušmani su pod krinkom međunarodne organizacije rovarili po duševnim bolnicama i azilima, ministar zdravlja kaže da za to nisu imali saglasnost ministarstva zdravlja - šta dakle reći o otkrićima do kojih se došlo na nemoralan način?

Koštunici isto nije pravo što zlonamernici četiri godine istražuju a nemaju kontakt sa zvaničnim, našim institucijama, pa jeste, da smo znali za njihovu misiju i ta naša prihvatilišta drukčije bi izgledala. Ovako je ispalo baš gadno: stvaramo tim koji će Srbiju prikazati u nadnaravno lepom svetlu, to je kao da kitimo mladu, a ljudi koje ne poznajemo i koje nismo pozvali na svadbu iz trapa za krompir izvode našu neočešljanu dementnu baba-tetku: "Evo, i ovo je članica familije, rasadnica gena..." Da su pripadnici međunarodne organizacije za prava ometenih u razvoju razgovarali sa našim političarima, njihova predstava o našim bolnicama bila bi drukčija, da su čuli koliko je državnih para otišlo u Hilandar, koliko u Svetosavski hram, shvatili bi da za pomagala nepokretnima i neuračunljivima Srbija nema para: sve što su ospkurni paparaci snimili zapravo je bruka bogatog sveta, a ne nas koji ulažemo u duhovne vertikale! Srbija voli da pomaže eliti, sporstkoj naučnoj, umetničkoj, dakle onima koji briljiraju. Mala smo zemlja koja bi da se diči, sve drugo državi je stalno nekako iza leđa.

Koštunicu boli i što su međunarodni dušebrižnici izabrali upravo ovaj trenutak, uveren je da to nije slučajno, mada je kod nas stalno neki trenutak, ali vratimo se lepšim temama. Evo, gde su, šta rade? General Kadijević je u Moskvi, držeć, krepak, nadmen kao i pre odlaska u mirovinu na koju mu senkicu bacaju Hrvati i Interpol zbog navodnog ratnog zločina; poslednji ministar odbrane SFRJ uzdaje se u matušku kojoj je poverio svoju penzionersku egzistenciju, daje intervju, žali što se devetog marta pristalice Miloševića nisu svojeručno obračunale sa demonstrantima nego je Vojska arčila benzin, šta je još dobro, među predsednikovim kandidatima za Ustavni sud nema nijednog predstavnika manjina, što je još jedan kompliment Srbima: narod najstariji najpravičniji je i najpodesniji za Ustavni sud... Da. Predsednik Saveta za evropske integracije zove se Vojislav Koštunica - pretpostavljam da je reč o dosad nepoznatom premijerovom imenjaku i prezimenjaku.

Mrtva straža
9. decembar 2007. | Ljubomir Živkov

Pod sloganom "Kosovo se brani u Topoli a Topola se brani u Aranđelovcu" četa medijski svesnih rodoljuba pod upravleniem Nove Srbije i tak nazivaemih naših pobedila je i u revanš meču tim "Peščanika" koji se iz Aranđelovca pre par nedelja vratio ne postigavši gol tj. cilj, predsednik Tadić kazao je da to nije lepo, predsednik Nove Srbije rekao je da jeste lepo jer se u tome baš i ogleda lepota političke borbe, neko nešto naumi, a drugi ga u tome sprečava, jedino predsednik Vlade, pojačano mudar i pojačano oprezan nije kazao ništa: zar da se bavi slobodom kretanja, okupljanja i zborenja sada kad nam uzimaju Kosovo! Abraham Linkoln, Kenedi, De Gol, Čerčil, ustali su kao jedan iz groba i stavili svak svoju fotogeničnost na raspolaganje Vladi Srbije, ne damo Kosovo, kliču pokojnici na sa bilborda, jedino Tito o Kosovu ćuti kao Koštunica o "Peščaniku".

Ohrabren savezničkim bilbordima savetnik premijerov g. Simić kazao je i ostao živ: "Srbija je imala negativno iskustvo iz nekolikih oružanih sukoba građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije ", tako se ego blagorodie izvolelo izjasniti o porazima naše blede matere, "i to je razlog što je pojačana mudrost i pojačana opreznost, ali svakako se državni interesi brane i ratom".

Eto, da nismo izgubili samopouzdanje i da nismo pokvatili ratnički rejting, sad bismo mogli bez ikakve mudrosti i bez ikakve opreznosti da za Rezoluciju 1244 koja je sinonim carstva nebeskoga izginemo na bojnom polju, s tim što je Lazar lično predvodio svoje ljude, a gospodin Simić bi svoju komesarsku misiju obavljao mobilnim iz kabineta ili iz kakvog instituta za radnički pokret gde mu se misaoni aparat verovatno toliko i razvio. Na savetničku umotvorinu obrušilo se mnoštvo protivnika, te naneo je štetu pregovorima, te naneo je štetu imidžu Srbije kao zemlje privržene miru, mislim da je samo hteo da se dopadne poslodavcu a da nije naneo nikakvu štetu, osim što je šteta davati mu platu iz državne blagajne, a opet, da nije g. Simića ko zna bi li njegov dobrotvor bio pojačano mudar i pojačano oprezan!

I dok su nam veljinci u Aranđelovcu osvetlali obraz, đaci iz Srbije zauzeli su četrdeset prvo mesto među decom iz pedeset sedam zemalja pokazavši se nedoraslim da reše i najjednostavnije zadatke, ako, da su zablistali Koštunica bi morao da ih primi i odlikuje, ovako može sav da se posveti istoriji, direktor Veterinarske stanice Beograd isteran je iz partije jer se kako je rečeno nehumano poneo prema životinjama, iz koje partije, kako koje, koja se partija na izborima istakla ljubavlju prema pripadnicima faune, G17, na kraljevačkoj železničkoj stanici gradi se toalet koji će koštati 75.000 evra, projekat je uradio CIP a overio institut "Kirilo Savić", sve je znači na naučnoj osnovi, uglavnom, dok nam jedni špijuniraju duševne bolnice, drugi testiraju naš porod bez našeg znanja, treći, isto iz međunarodne zajednice, istražuju ima li korupcije u Srbiji, i gle, svaki peti ispitani potužio se tuđincima da je nekome morao da da mito, kad odbranimo Kosovo ispod slika anglosaksonskih predsednika i Vilija Branta dopisaćemo "Dobrodošli u zemlju korupcije!".

Predsednik Tadić izrazio je zadovoljstvo što pregovori o Kosovu traju već dve godine uprkos stalnim pretnjama da će Kosovo biti nezavisno, pregovori su dakle budućnost Kosova i oblik njegovog postojanja u nedeljivoj Srbiji, nema Kosova bez pregovora, nema pregovora bez Kosova. Dužnosnici Koštunicine stranke šta god neko da upita - hoćete li možda podržati Tadića na izborima, da li će za Božić biti Badnjak pred Skupštinom? - odgovaraju kao telefonska sekretarica: nismo u mogućnosti da bilo šta osećamo, mislimo ili kažemo dok se bolno pitanje Kosova jednom za svagda ne reši.

Za živalj na Kosovu pregovori su može biti muka, ali je Sveta zemlja i resor, polje rada silesije pregovarača, Kosovo je lakmus koji stalno dokazuje kiselost premijera i baznost predsednika koji mu je kao mlađi stalno na usluzi, Rezolucijom koju su bratski poduprli Srbija je ispoljila gotovost da uskrati sebe Evropi, Tadić se vinuo do Viminacijuma i podsetio uzoholjeni Brisel kad smo još bili u Evropi, njegov protivkandidat Nikolić obreo se u rudniku gde su nekada arbajtovali rudari iz sadašnje Evropske unije dok smo mi sa sokolarima i sokolima išli u lov, na ekranu je stalno bila napisana dubina okna, oko četirsto metara ako se ne varam, dotle se, pošto trenutno nemamo dublji kop, radikalski prvak spustio samo da rudarima koje god vere bili bude bolje, u Leskovcu nisu imali ništa ekstremno pa je Toma Nikolić okupljenima na nadmorskoj visini nula besedio o buni protiv beogradskih dahija koju bunu, naravno, on predvodi iako je i sam u beogradskom pašaluku dobio od Porte kulu a naplaćivao joj dahijske putne troškove kao da je i dalje stolovao u postojbini Crvenog barjaka.

Predsednika Tadića Mađari su neprijatno iznenadili, neuobičajeno je, reče, da jedna etnička zajednica ima svog predsedničkog kandidata, tako je, gospodine predsedniče, manjine služe da predsednički kandidat pokaže koliko je širokogrud, da poseti njihov KUD, da se zadivi njihovoj narodnoj radinosti, a ne da se bori i sa njihovim predstavnikom. Da bi pokazao kud može da nas odvede potez naše mađarske braće Tadić je upitao: „Šta bi bilo kad bi on (tj. predsednički kandidat), kojim slučajem, dolazio sa Kosova!?“

Kosovo je dakle neotkidivi deo Srbije, ali ako se tamo zapatila kakva etnička zajednica, treba za naše slovensko gostoprimstvo da nam bude blagodarna a ne da nam konkuriše, pa to je kao kad bi sad iz Prištine stigao brzojav: ostajemo u Srbiji, ustupite nam devedeset šest mesta u Parlamentu, odmenićemo one kojima je Kosovo najviše na srcu! Ko bi od poslanika pohitao da svoje mesto u Skupštini, skupštinskom restoranu, upravnom odboru, prepusti deputatu sa Kosova? Koliko bi članova Vlade dragovoljno izišlo iz novih limuzina sa više od tri hiljade kubika da u njih sednu Arnauti ili Arbanasi, kako ih uporno i stručno zove akademik Čavoški Kostica. Albanci imaju pravo da drže poslastičarnice, da cepaju drva i istovaruju ugalj, imaju slobodu okupljanja ranije kod Vuka, danas ispod Pančevačkog mosta, ali moraju pobogu znati svoje mesto.

Kosovski Albanci dakako neće imati predsedničkog kandidata jer bi time stupili u protivprirodnu vezu sa mrskim i nedostojnim Beogradom, ali njima se može da budu politički nekorektni. Predsedničkom kandidatu baš i ne, mada je frojdovskom omaškom izrekao ono što naš establišment misli: Kosovo da, Albanci ne!

Neravnopravnost je u Srbiji urođena: bebe rođene u prvim satima nove godine država je nagradila dovevši u neravnopravan položaj novorođenčad koja će na svet svet doći tokom običnih radnih dana od kakvih se dana leto Gospodnje mahom i sastoji, i Sin Gospodnji rođen je na sredokraći katoličke i srpske nove godine te nije ušao u krug laureata, Rasim Ljajić je po navici rekao kako nema čvrstih naučnih dokaza da je general Mladić u Srbiji, ono što znanost može jeste da podstakne rađanje čeljadi koju nadajmo se neće tražiti nijedan sud, za priraštaj, bilo prirodan bilo podstican od same vlade zadužen je ko drugi nego Rasim: istovremeno vodi računa o najnedužnjijim, još nerođenim bićima (kojih nam fali nekih trideset posto da ne krenemo stopamama izumrle džinovske paprati), ali i o najoptuženijim primercima naše dične faune.

Koštunica je Evropskoj uniji poručio da će morati da bira, ili će odustati od slanja misije na Kosovo ili će ostati izvan Srbije! Kad sam bio dete bila je nagradna igra sa nekim deterdžentom, radionom, albusom ili tako nečim, u svakoj kutiji bila je plastična životinjica, kompletirano životinjsko carstvo trebalo je poslati u fabriku i dobiti nagradu, veš-mašinu, peglu, hoklice... Stanovništvo je pralo i pralo, sakupljali smo i razmenjivali figurice, ali je jedna, mislim krokodilčić, svima falila i niko iz meni tada poznatog sveta nije konkurisao za premiju, e, mi ćemo biti evropski krokodil mali koji sreću kvari, Koštunica je još đakom zamrzeo unijaćenje, kad je našu pravoslavnu braću pritiskalo da priznaju papu, e, unijaćenju je rekao istorijsko ne, Evropska unija moraće da bira, kako to gordo zvuči, i Koštunica je gordo morao da bira koga će podržati na izborima, izabrao je Velju koji se odmah pohvalio - ja sam prvi Srbin koji je posle petog oktobra video Buša, ma i da nije imao tu pinkijevsku sreću, g. Ilić je prvi je državni činovnik koga smo gledali kako u vlastitom bazenu čeliči mišiće trbušne duplje doklen novinarka poput Male sirene sa ivice bazena blaženo pilji u princa srpske tranzicije.

Ako Milanka Karić postane predsednica Srbija će umesto sadašnjih 168 opština imati 2000 opština, pola miliona građana biće opštinski odbornici, odmah po inauguraciji ova trenutno samohrana kandidatkinja pozvaće odbeglog supruga da se vrati i krene ispočetka, kao predsednik neke nerazvijene opštine, iz Rusije, tog utočišta ostrakizovane srpske elite, dobrotom „Večernjih novosti“ pozdravila nas je u plavo ofarbana Mira Marković.

Dobra vest za vlasnike automobila: ako ne možete da si priuštite novo vozilo imaćete nove tablice, ca crvenim štitom koji će vas čuvati od uroka i od sudara, te belim krstom kao simbolom besmrtnosti i četirma ocilima kao znamenjem da je Srbija nanovo svoja, sve ćete to platiti iz vlastitog džepa, kao što ste i pre deset-petnaest godina kupili nove tablice jer su naši rukovodioci petokrakom bili sablažnjeni kao Nosferatu kad vidi raspeće ili kad mu ka licu sevne mrski zrak Sunca.

Seme koje je zasejao Čavoški urodilo je medijskim plodom - građanku koja je odjednom rodila petoro dece Vuk Bojović nazivao je Arnautkinjom ispravljajući diskretno njenog ginekologa koji ju je nazivao Albankom, Arnautima su Albance pogrdno nazivali Turci i Čavoški, reč je navodno arapska i znači „oni koji se nisu vratili“, Arnauti su dakle na Balkan svratili, ama se na rodni Kavkaz nisu vratili, i naše je da ih na to u svakoj prilici podsetimo, mada se ni mi nismo vratili na rodne nam Karpate gde smo kao narod najstariji dospeli direktno iz spiralne magline. Ali našto cepidlačiti u pretprazničko veče: možda je g. Bojoviću dosta i televizije i zoološkog vrta, možda bi za promenu i on da bude malo akademik.

6. januar 2008. | Ljubomir Živkov