16. novembar 2008. | Ljubomir Živkov

Evropska unija odobrila je uvoz voća i povrća nepravilnog oblika što u državama nepravilnog oblika budi nadu da će i one jednog dana biti primljene; Ivica Dačić primio je 7000 SMS poruka od građana, do 2010. godine svak će biti zastupljen u ovoj jedinstvenoj dobrovoljnoj arhivi, ministar policije imaće o podanicima i o javnom mnenju bazu podataka kakvu nema nijedan institut, ali da ne ispadne kako policija samo sriče poruke i odgovara jednom po jednom građaninu, uhapšen je prvi srpski pirat, mlađa osoba muškog pola koja je neovlašćeno postavila našeg kandidata za Oskara na internet.

Vođeni načelom Javnog servisa „vaše pravo da znate sve“ svi mediji su objavili ime baksuznog mladića, tome zlu mora se već jednom stati na put, stoji u desetinama gnevnih komentara na internetu, mada su u kompjuteru svakog pravednika, kao i u kompjuteru sudije koji će optuženom suditi, bar neki od programa piratski. Mislio sam da će Goran Marković kao prvooštećeni reći „ma pustite momka, uradio je ono što vidi na sve strane, voleo bih, naravno, da moj film ljudi vide u bioskopu, ali i ja sam za vreme sankcija oštetio Bila Gejtsa pa nisam odgovarao“, zaista, prvi uzapćeni srpski pirat verovatno je kao dete gledao „Matriksa“ na „Politici, i šta je sad rđavo u tome ako on dobar film učini pristupačnim milionima ljudi! Možda je „Turneji“ napravio besplatnu reklamu - ko to može unapred da porekne?

Japanski penzioneri sve se više okreću kriminalu: krađa, razbojništava pa i ubistava počinjenih staračkim rukama ima četiri puta više nego pre dvadeset godina, smatra se da to čine zbog ranjenog ponosa, što će reći da mi imamo sreće sa našim penzionerima koji se još uzdaju u Krkobabića i još uvek ne pljačkaju i ne ubijaju radnosposobno stanovništvo; Rasim Ljajić podseća srebroljupce da je za obaveštenje o Mladiću njegov Savet raspisao nagradu od milion evra, na berzi ucenjenih Hadžić vredi četiri puta manje, za dojavu o ovom magacioneru koji teško da je mogao nestati bez pomoći nekog iz ondašnjeg državnog vrha državni vrh nudi 250.000 evra, za tu svotu bi Šarančić iz Železnice morao da radi dve i po godine: poslednja plata mu je 640.000 dinara.

U stilu napuštene ljubavnice predsednik Tadić očekuje od Makedonije i Crne Gore da načine prvi korak ka međunacionalnom pomirenju tako što će predložiti nove ambasadore, dve ekselencije deportovane prvim večernjim vozom predstavile su nas u pogrešnom svetlu usled čega Skoplje i Podgorica u zao čas priznadoše Kosovo; predsednik je primio veterane „Otpora“ i radosno ustanovio kako otporaši danas marširaju kroz institucije, predsednik voli sve što ga podseća na vojsku, i veseli se što pripadnici „Otpora“ nisu posle Petog oktobra demobilisani i izgubljeni u bespuću privrede nego su kako i priliči prvoborcima ostali u politici, u Kanadu će kroz institucije odmarširati Ljiljana Smajlović i tamo će biti ambasadorka; ovaj primer uliva nadu hiljadama upravo otpuštenih da će i oni, koji se osećaju poput kofera iznesenog u sumračni hodnik, uskoro odmarširati negde gde će im biti sto puta lepše.

23. novembar 2008. | Ljubomir Živkov


Vlada Srbije pozvala je sve ustanove i pojedince da se priklone štednji, prvi su se oglasili poslanici Skupštine Srbije, dakle, organa nadređenog Vladi: saborno i svetosavski izjavili su da u njihovoj firmi nema mesta ni za kakve uštede te da bi zajednica za njihove žrtve i postignuća trebalo da odvoji znatno više para, platice im nisu povećavane već nekoliko nedelja.

Šefica poslaničke većine prosvetlila nas je da su demokratija i poslanici jedno te isto, te da potonji naprosto ne mogu biti skupi: ukinemo li im ma i jednu privilegiju, ukinućemo demokratiju, a time verovatno i samu Demokratsku stranku koja je demokratijino rodno mesto i njezina sigurna kuća.

Evo, uostalom istorijskog govora Nade Kolundžije: “Ako se na taj način postavlja pitanje parlamenta, onda na krajnjem ishodu može da se postavi pitanje da li nam je paralament potreban, a onda to znači da postavljamo pitanje da li nam je demokratija skupa. Demokratija možda jeste skupa, ali bez nje je mnogo skuplje.”

Položaj narodnih poslanika bio je težak, tako da je istorija Srbije u XXI veku najvećma istorija poslaničkih ustanaka, narodni izabranici dizahu oružane bune protiv brojčano nadmoćnijih, škrtih, zavidljivih i nezahvalnih birača -hoće li to stajati u ravnogorskim čitankama?! Nije istina da u Skupštini nema na čemu da se uštedi: deputata bi moglo biti pet puta manje a da država ostane itekako demokratska. Plate bi vam takođe mogle biti smanjene nekoliko puta a da još uvek živite znatno bolje nego živalj koji vas je lansirao tamo gde vas je lansirao, od Luja XIV („država to sam ja“) za četiri stoleća uznapredovali smo do odnorađene elite koja preti kažiprstom - „demokratija, to smo mi! ako ne znaš šta je dobro, znaš šta je skupo!“

Jedan od savetnika presvetlog Samardžića, nezaboravnog ministra za Kosovo, pritvoren je zbog zloupotrebe položaja i krivotvorenja službene isprave, eto zašto je dobro imati mnogoljudnu svitu, pod udar zakona potpalo je svega dva posto Samardžićevih ljubimaca, pet posto Koštuničinih ministara optuženo je za tešku utaju poreza, Zoranu Lončaru poreska uprava spočitava da ju je uštinuo za 27 miliona i petsto hiljada dinara, čovek koji toliko voli Kosovo verovatno ima prirodni otpor da u kasu osakaćene države uplati tako veliku svotu, Bojan Kupujmo Domaće Dimitrijević iz SPO-a propatio je godinu i po dana, toliko ga po njegovoj vlastitoj evidenciji nije bilo u medijima, e, nemajući više srca da sebe uskraćuje javnosti učlanio se kod Tome i Vučića; novosadski zatvor uskratio je gostoprimstvo jednome osuđeniku, persona non grata je pobegla, domaćini su kažnjeni, upravnik je mislim čak i smenjen, ali šta će biti kad organi gonjenja jednog lepog dana budu uhvatili begunca, ili kad se ovaj bude predao (da i ne govorim kako bi mu se dok je u ilegali moglo nešto neprijatno desiti: ko bi za to odgovarao?!)? Hoće li mu dani u bekstvu biti opcigovani kao zatvorski staž? Uprava zatvora izložila ga je dodatnom stresu i ja bih na njegovom mestu tražio da mi se dani provedeni u šumi, po uzoru na učesnike Narodnooslobodilačkog pokreta, obračunaju kao dupli staž.

30. novembar 2008. | Živkov Ljubomir

Dok smo na nestrpljenjem čekali da prve magle obaviju aerodrom „Nikola Tesla“ i da do izražaja dođu istorijske zasluge Bojana Krišta, potonji dade ostavku i štaviše obeća da će novac koji je poput pijanog šeika dodelio sebi i bližnjima u upravnom odboru vratiti pauperizovanom stanovništvu Republike Srbije.

Ovim viteškim gestom vunderkind je izišao u susret želji predsednika Srbije da takvom gramzivcu vidi leđa: „Svako ko misli da mu je mesto direktora u javnom preduzeću apanaža kojom se pljačkaju građani Srbije – grdno se vara!“. Ova predsednikova rečenica je naše „I Have a Dream“, jer je Srbija postala rasno-klasno podeljena na besramno bogate visoke državne nameštenike i pučinu koja samo što nije dobila skorbut i beri-beri. Krišto je Velji Iliću došao kao kec na jedanaest, nije dovoljno da novac vrati nego treba i da mu se sudi, veli Velja svestan da se njegov Šarančić naspram direktora aerodroma doima kao Sveti Sava; Ivani Dulić Marković pak nije pravo što je simbol osvedočene pohlepe ispao baš predstavnik ekspertske stranke i preti da će, slome li se kola samo na Bojanu, koalicija doživeti krizu.

Zoran Lilić koji je kao bivši šef države tražio ubogu kancelariju, sekretaricu, limuzinu i vozača, postavljen je za direktora „Javnih puteva“, Mladiću mora da je puno srce ako dobija novine ili ima televizor, jer ga je upravo novi direktor „Javnih puteva“ odlikovao za njegova junaštva u Bosni, Šarančićeva Železnica dodeljena medijskom magnatu Zoranu Anđelkoviću, Miloševićev Šper Mrkonjić predstavio je dvojicu direktora premijeru, nema putne mreže bez slobinaca, nema suvozemnog transporta bez SPS-a., partije koja nas je skoro sama, uz prituljenu podršku ondašnje tobožnje opozicije, uvela u nekoliko ratova, izolaciju i bankrotstvo.

Bojan Pajtić emotivno se vezao za spomenik Jaši Tomiću - iako model nije bio neka cvećka - i nije rad da se zbog jednog počasnog građanina monument premesti u neki drugi vojvođanski grad gde osvedočeni antisemita nikome ne bi smetao, advokat vođe Srpskih navijača optuženog da je podstrekavao poslanike da pucaju u šefa države kažnjen je sa 50.000 dinara što se nije pojavio u Sudu, Dejan Mihajlov bi, da je i u njegovom slučaju bio primenjen paragraf o neobaziranju na sudske pozive, dosad platio 1.350.000, ali kao što je još u Rimu primećeno, kad dvoje rade isto, nije isto, Quod licet Iovi non licet bovi.

Daleko od očiju naše javnosti jedan sud u Londonu još raspreda koliko ćemo Izraelcima platiti za satelit čije špijunske usluge nismo ni koristili a čiji zakup košta 45 miliona dolara, naš pravni tim u još većoj potaji sprema kontratužbu protiv dosadnih tužilaca, zaposleni u Skupštini grada Beograda manje će telefonirati sa službenih mobilnih telefona, ugradiće o svom trošku plin u službene automobile koje će koristiti samo u slučajevima kad su im privatna kola kod limara, terevenke, tulumi, teferiči, kokteli i ostale gozbe biće svedene na minimum, svaki će službenik sam savesno pribeležiti koliko je impulsa, oktana, kilometara i lososa ušparao, Vojislav Koštunica dobio je nagradu Sprske književne zadruge „za vernost sebi i srpskom narodu“, nagradu je primio iz ruku Milovana Danojlića koji je rizikujući da ispadne još deblji no što jeste obukao ručno štrikani džemper od vune ovaca naše pasmine. Nagrađena je knjiga „Odbrana Kosova“, odbrana nije uspela, knjiga jeste, ambasador Srbije u Austriji dobio je pa nagradu austrijskog ministarstva obrazovanja za vernost sebi i srednjoevropskim narodima, eto zašto je između ostalog zgodno postati Svoja ekselencija, čeka se da Vatikan nagradi Vladetu za njegove emisije o grčkim mitovima.

14. decembar 2008.

Građanima koji bi u inostranstvo preporučujemo da to urade dok im važe pasoši, a to je još dve nedelje, našima tamo koji su Novu godinu i Božić želeli da provedu u starom kraju bolje bi bilo da dođu za Svetog Nikolu...

Građanima koji bi u inostranstvo preporučujemo da to urade dok im važe pasoši, a to je još dve nedelje, našima tamo koji su Novu godinu i Božić želeli da provedu u starom kraju bolje bi bilo da dođu za Svetog Nikolu i da se dok im plavi stari pasoš ne istekne vrate u kleto rasejanje; pismo Prvog beogradskog pevačkog društva upućeno Mitropoliji zagrebačko-ljubljanskoj adresirano ćirilicom vratilo se pošiljaocu, među oznakama „primalac nepoznat“, „primalac umro“ i sl. ima rubričica „zabranjeno“ pod koju je kirilična epistola baš i potpala a koju je pismonoša pakosno označio mrskim latiničnim parafom, naš velikodostojnik Petar kaže da pisma u sve države diljem zemnog šara šalje adresirana ćirilicom i nikad nijedna poslanica nije bila izgubljena ili vraćena, samo ova koja je pala šaka hrvatskom poštaluku, evo, da se ne bih zagrebačkoj pošti naturao kao prevodilac na latinicu, predlažem našim crkvenodostojnicima da im volonterski, kao Lilić, prevodim adrese na latinicu, Rusi pak nisu radi ni ćirilicom ni bilo kojim pismom da se obavežu na gradnju gasovoda, a taj krak koji je trebalo da prođe kroz naš černozem bio je i razlog da im u jednom od pomračenja našeg slavenskog uma takoreći poklonimo naftnu industriju. Rusku stranu najsrčanije zastupa naš ministar Jeremić koji kao jamstvo da će biti sve cakum-pakum zalaže duborezni astal iz svog kabineta za kojim se rado slika dok zamišlja kako nasleđuje Borisa Tadića. Ova dva tela a jedna duša otišla su da na licu mesta ožale preminulog ruskog patrijarjha, nadam se da su imali slobodan dan i da su putovali o vlastitom trošku: kao neznabožac i poreski obveznik nisam zainteresovan za bratimljenje državnog vrha se verskim zajednicima u drugim državama, osim ako će Ruska pravoslavna crkva da izgradi obećani gasovod, da, dok su se Srpska pravoslavna crkva i hrvatski PTT zakrvili oko nekoliko slova, policajci dveju susednih zemalja na ne znam čijem alfabetu potpisaše Memorandum o saradnji i kod Tovarnika bratski i jedinstveno uhvatiše kradljivca kola: sve što budeš rekel bumo zlorabili protiv tebe u županijskome sudu, Skupština opštine Kula donela je Rezoluciju o podršci Miladinu koga vija FBI; Dom zdravlja, škola i glavna ulica u varošici nadomak slavne baze poneće ime konzula Igora, Miladinovog oslobodioca od tuđinskog pravosuđa koje na zub sad uze koga drugog do opet Srbina, guvernera bratskog Ilionoisa: spočitava mu se pokušaj trgovanja Obaminim još neohlađenim mestom u Senatu, jedan dnevni list koji neka u mom interesu radije ostane anoniman poslao je reportera u Velike Krčmare, rodno mesto guvernerovog oca. Iako neispavan zbog onoga što je video na televiziji Rodov nephew se u čatmari guvernervog oca zakleo da je čika Miloradu tj. Rodu sve napakovano, ko će istinu znati bolje od krvnih srodnika!

Akcioni tim za završetak saradnje sa Haškim tribunalom, obratite pažnju na ono „završetak“, tvrdi da je general Mladić spao na samofinansiranje, čeka se samo da svetska kriza zahvati i njegovo skrovište, CNN je iznad imena Ratka Mladića stavio sliku Tome Nikolića, pre koji mesec potonjem bi to bila čast jer je general sto puta fotogeničniji, svi smo mi Mladić, kazao bi prkosno Toma dok je bio nazadan, ovako umalo da tuži CNN - izložili su njegov život opasnosti jer je za Mladićem raspisana novčana nagrada, ne boj se, napredni čoveče, poternica ne kaže „živ ili mrtav“, jedino bi ti se moglo desiti da zbog CNN-a nakratko dospeš u Ševeningen gde bi se u kantini našao oči u oči sa Vojvodom.

Punoletna V.U. ima platu četrnaest hiljada evra, nije sekretarica šeika nego radi kod nas, u C. za. R.H.O.V, mediji su objavili puno ime C., generalije udarnice, čak i njenu sliku, ja sam se i oko inicijala dvoumio: ne želim da je sutra neko otme i da od njenih poslodavaca, bespomoćnih bez njenih basnoslovno skupih usluga, traže odgovarajuću otkupninu. Policajci Srbije i Hrvatske, zbratimljeni kao Srbija i Ilinois, jedva bi naravno dočekali da se kroz odžak spuste u sušaru za meso i odonud izvuku otetu V. pošto su otmičarima prethodno naneli prostrelne rane, ali sam bio mirniji dok je ta plata bila pod velom državne tajne.

Odmah posle Nove godine bratski gas iz bratske Rusije bio je nedostupan mnogim zemljama, uključujući i sestricu Srbiju pomodrelu u haljetku od kostret.

Mnogima je to bilo šlagvort da još jednom ožale NIS, poklonismo ga Rusima a oni tako, dva miliona kubika poslaše nam Mađari premda uopšte nemaju slovensko poreklo, lično Tadiću Nemci poslaše tri miliona kubnih metara gasa koje predsednik svetosavski predade privredi, ustanovama i građanstvu, te zavolesmo Tadića i Nemce još više nego Mađare, a drugog dana po Roždestvu Hristovoo Rusi odvrtoše slavine rajske i gas radosno pohrli ka svakom rebarcu radijatora sa ciljem da prodre u sve pore našeg društva.

Sonja Liht imenovana je za predsednicu (naravno) Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova, čime je predsednikov zavet da ćemo čuvati radna mesta ne samo ispunjen nego dobrano i premašen, jer se kako vidimo otvaraju tolika nova radna mesta da jedna građanka ima istovremeno jedanaest full time zaposlenja, delije će upriličiti moleban da Sonječka stane na čelo „Zvezde“ ne bi li od posrnulog diva načinila klub sportske izuzetnosti, „Glas javnosti“ javlja da je Radovan Karadžić postio četrdeset dva dana, što će reći da šest nedelja nije smeo da pomisli na Holbruka jer post obavezuje na uzvišene i prečiste misli dočim kletve i sablazan ne dolaze u obzir, posle Aranđelova dne koji prošle godine beše postan svečar je pečenjem počastio dostupne pravoslavce, inoverce i neznabošce, dokazane i još nedokazane zlikovce sa kojima pod istim premda tuđinskim krovom zajedno čini Jugoslaviju u malom; doktoru Dabiću nije bilo dozvoljeno da pali badnjak, jer bi se uključio protivpožarni alarm, te je to umesto njega u vatrostalnoj posudi učinio brat evangelist Luka, koji će ako Kusturica bude snimao film o Nikiti Mihalkovu sigurno igrati slavnog režisera i prijatelja Srbije, uglavnom smo se dobro pokazali u Hagu, Šešelj je štrajkovao do smrti, Karadžić je postio duže nego što je iko u tužilaštvu ikad držao dijetu.

Policijske stanice oblepljene su novim poternicama, jer su na starim pored Mladićeve i Hadžićeve slike bili portreti Župljanina te pomenutog Radovana, sad je situacija čistija i povoljnija po lovce na ucene, koji nisu baš članovi MENSA-e, nagrada za Mladića je milion a za Hadžića četvrt miliona evra, u oglasu stoji je diskrecija zagarantovana. Ne bi mi bilo baš pravo da sam na Hadžićevom mestu, da sam četiri puta jeftiniji od nekog vojnog lica - ne bismo li barem pred organima gonjenja morali biti ravnopravni? Da, poternice su zasad izlepljene samo po policijskim stanicama, drugde bi ih rodoljubi a možda i sami begunci bez milosti cepali u paramparčad. Gledao sam prenos iz Svetosavskog hrama čekajući da vidim Koštunicu pa da od njegovog pogleda zaspim, avaj, video sam Tadića, zamišljenog jer je gas iz Nemačke baš bio na carinskoj kontroli, zbog ovog ozbiljkovića Vojislav nije ni došao, nema u hramu Gospodnjem mesta za dva velikana! Bivši vladar je maskiran u hodočasnika korinđao po vojvođanskim selima govoreći kroz prozor domaćinima da se čuvaju Čanka i da ne dozvole otcepljenje Vojvodine, njegov prijatelj, feudalac Kusturica spalio je povampirenog, ustavšeg iz srpskog groba Brusa Vilisa, omaž Svetoj inkviziciji oduševio je ministra Bradića, grob spaljenog holivudskog vešca biće ponovo svečano otvoren na Zadušnice kako bi preostali ugarci bili probodeni srpskim kocem.

25. januar 2009. | Ljubomir Živkov
Boris Tadić igrao je košarku sa školskom decom dovevši im Divca, Miladin Kovačević zadovoljio se svečanom posetom Skupštini Srbije.

Možda i preplavljen uspomenama na nepovratne nastavničke dane predsednik je podsetio kako nam Ustav ne dopušta da našeg građanina izručimo, međutim, ne moramo - ako ga već vija Interpol - ni da ga dvorimo u Skupštini, tako je nekako, premda svojim rečima, lepše, predsednik Republike i celog DS-a očitao bukvicu radikalima koji su, slavenski gostoljubivi kako ih je Bog stvorio, Miladina doveli da vidi njihovo radno mesto i da promisli bi li voleo i sam da se jednoga dana zaposlaniči.

Počasnom građaninu Zemuna Le Penu potvrđena je uslovna kazna na tri meseca zatvora i deset hiljada evra zbog poricanja holokausta: za prijatelja radikala gasne komore su puki detalj da ne kažem baš ukras Drugog svetskog rata, o Aušvicu je Šešeljev idol i prijatelj govorio kao o privrednom gigantu koji je zapošljavao osamdeset hiljada gastarbajtera; iz blagoslovenog DSS-a stigla je feudalna ideja da se crkvama i verskim zajednicama oprosti plaćanje administrativnih taksi, ministarki Diani se predlog dopao, Vladi još više, to će oštetiti državni budžet i dovešće u neravnopravan položaj građane i neverske zajednice, ali kad promislimo, država je davala keš Hilandaru i Svetosavskom hramu, ovde se samo odriče prihoda za koji jedino Svevišnji zna koliki bi bio kad bi bogomolje pred šalterima bile ravnopravne sa necrkvenim udrugama i pojedincima, osnovaću sektu i škoda će biti registrovana kao službeno vozilo najvišeg organa privremeno nazvanog Mali sinod.

Vesti iz kulture, Savez ruskih pisaca nagradio je srpske književnike Karadžića i Mladića, iako je literarno delo potonjega obavijeno velom tajne kao i on sam, vesti iz voljenog kapitalizma: Brazilac Kaka odbio basnoslovnu ponudu Mančester Sitija i ostao u Milanu razočaravši rođenog oca koji bi kao i naš Damir da iz talenta svoga čeda izvuče što više, da, naša Anči ispade u Australiji, Jankovićka isto, a Jelena Dokić ode dalje, ponavlja se Teslin slučaj - Srpče, rođeno u pogrešnoj državi tj. Hrvatskoj, uspinje se u tuđini; naše je državljanstvo Jelena bila dobila za pet minuta, ali što je brzo, to je kuso, već sa terenima koje je njen tata faraonski ushteo da gradi nije išlo glatko kao sa pasošem i mi danas ne znamo navijamo li za Jelenu ili ne.

Ministar Jeremić pročitao je prava budućim ambasadorima naglasivši da će sve što budu zucnuli biti upotrebljeno protiv njih: Kandidati za ambasadore, sa momentom predloga za postavljenje, gube pravo kritike državne politike (rima!) u javnosti. Ko se ogluši o taj princip više nije u prilici da obavlja funkciju ambasadora Srbije.

I dok se preko lika nesuđene ambasorke u Kanadi još crveni Jeremićev pečat “državna tajna”, Demohrišćanska stranka Srbije proudly obznanjuje da je zamenik predsednika stranke dobio agreman od Švajcaraca: “Na ovaj način stavljena je tačka na sitne, politikantske, zlurade i maliciozne komentare nekih pojedinaca, stranaka i medija koji su na razne načine pokušavali da diskredituju jednog od najvećih srpskih intelektualaca”, ovaj trijumfalistički izliv nije baš uzor hrišćanskog praštanja, e sad, je li u pisaniju sasluživao i glavni junak, ko će znati, nakon gostovanja u “Utisku nedelje” zna se samo da je St. Protić oduševljen vunderkindom koji će mu biti šef, dobro čini i dobru se nadaj.

1. februar 2009. | Ljubomir Živkov
Kad su shvatili da stanovništvo radije gleda tenis nego njih, narodnim poslanicima smračilo se pred očima: nećemo da zasedamo dok se Australian Open ne završi! Naši su blagovremeno poispadali, Dokićka jedina dogura do mislim polufinala, ali se Javni servis uskopistio da prenosi mečeve bez obzira na obesrbljenost turnira. Narodni deputati pružili su nam priliku da demonstriramo u Takovskoj, da lupamo u šerpe i lonce dok traje tenis, istorijsku šansu smo propustili i ponovnom okupljanju uvređene elite možemo se nadati tek kad Federer i Nadal okončaju finalni meč, bez obzira što je nedelja poslepodne

Dve trećine anketiranih građana tvrde da Mladića ne bi prijavile ni besplatno ni za milion evra, trećina raspoloženih za kolaboraciju sa tuđinom ne znam da li u prvi plan stavlja honorar ili služenje pravdi, imperativ jataštva i prezir prema cinkarenju toliko su jaki da je posve svejedno kakva se nedela pripisuju beguncu, drugde to nije tako, znam slučaj našeg čoveka koji je u Nemačkoj vazdušnom puškom ustrelio vrapca, komšija Nemac ga je pod punim svojim imenom prijavio, te se naš snajperist našao na sudu gde mu je izrečena kazna dvesta maraka, ali taj je vrabac imao slomljenu nogu, branio se počinilac, aha, pucao si u hendikepiranu životinju, još sto pedeset maraka, kazao je sudija i lupio o sto onim svojim čekićem.

Ali, ako je živalj nezainteresovan za poteru, ima ko jeste, a to je Vlada, što je pučanstvu preko radija obznanio glavni urednik „Politike“ u čije telo kao da je ušao duh Rasima Ljajića, s tim što Ljajić ne bi imao kuraži a ni ovlasti da podozrivce nazove nepristojnim, bezobraznim, arogantnim i bahatim“: „Ja mislim da je ova Vlada dala već sasvim dovoljno dokaza da ona hoće da pronađe Ratka Mladića. Ja čak mislim da je, hajde da kažem, nepristojno da sumnjate, da bilo ko sumnja da ova Vlada hoće da uhapsi Ratka Mladića. Ako ste isporučili Radovana Karadžića, mislim da Radovan Karadžić ima mnogo veću težinu, mnogo veći značaj nego što ima Ratko Mladić, i ako ste to uradili, onda stvarno posle toga je bezobrazno da bilo ko sumnja. Mislim, to onako izgleda i arogantno i bahato i kako god hoćete.” Ko god je iz Vlade ovo čuo mora da mu je bilo puno srce, Medvedevu je puno srce jer mu je Tadić čestitao dvaput, a Obami je samo jednom; za gospodstvenu suzdržanost povodom Obamine inauguracije Tadića je pohvalilo lično Jeremića ministarstvo, što će reći da se sa Medvedevim malko preteralo, za to chto slishkom liubezničal predsednik je tada možda dobio internu packicu od MIP-a, izvukao je pouku i nije isti gaf ponovio sa Obamom.

Poznatom bračnom paru koji je dobio i crnogorsko državljanstvo predsednik je javno čestitao i zahvalio dovevši Dragana Džajića u neravnopravan položaj; šef države zažalio je što nemamo više tako uspešnih građana, frazu da vrediš onoliko koliko jezika govoriš Tadić je preinačio u ‘onoliko vrediš koliko državljanstava imaš’: „Ja sam čak ponosan kada mnoge zemlje žele da naši građani imaju njihovo državljanstvo. Kada bi drugi poslenici kulture, sportisti i naučnici imali ponude zemalja u svetu da dobiju državljanstvo tih zemalja, to bi bio dobar znak za našu kulturu, sport, nauku i naciju.” Vi koji imate samo jedno državljanstvo, niste uspeli u životu, niste doprineli povezivanju naše zemlje sa svetom i razočarali ste predsednika. Ako se pri tome i ne osećate napola Crnogorcem s vama stvarno nešto nije u redu, jer predsednik nas uči: „Ne mislim da postoji različit identitet između srpskog i crnogorskog naroda i to je dobro poznata činjenica.” Koštunicu i Matiju mora da je preplavilo dvojno blaženstvo kad su čuli slatke riči ove.

Božidar Andrejić Povez za stid

Prošlog utorka odigrala se još jedna buduća „mini-istorija“. U jednom uglednom dnevnom listu objavljena je velika (i reklo bi se jedinstvena) fotografija iz SOS-marketa. U prvom planu je postariji kupac, sa crnim florom preko očiju, upravo onakvim kakav se u našem tradicionalnom žurnalizmu, kad se još razlikovalo ko je kriminalac, a ko pošten građanin, stavljao preko očiju raznih delinkvenata. Istog dana u drugom visokotiražnom listu, objavljena je fotografija naravno, bez poveza preko očiju, većinskog vlasnika na otvaranju najnovijeg tržnog centra „prebogati za bogate“ (iznad 12.000 dinara proseka). I reklo bi se, takođe jedinstvena jer on se, kažu, retko slika za javnost, a i ovoga puta na svečanosti koja je okupila beogradsku elitu, bio je, kažu, okružen brojnim obezbeđenjem i saradnicima. Težak, dakle, za slikanje.

Istorijska koincidencija je samo taj isti dan, sve ostalo je sadašnjica i stvarnost.
Između ove dve fotografije, da parafraziramo Margaret Jursenar, smestila su se ogromna podzemna skloništa, u koja mirno mogu da se smeste i da dugo žive, brojne tranzicijske dileme i protivrečnosti. Njihovom otklanjanju teško da može da pomogne i transparentna reklama trećeg časopisa koja se pojavljuje istovremeno, vizuelno veoma slična prvoj od pomenutih fotografija. Na njoj su majka i beba sa crnim, neprozirnim naočarima i zvučna poruka – „beba Jelene Karleuše nosi naočare od 5.000 evra“.
U ovom „magičnom trouglu“ pobrojanih vizuelnih poruka kao da je istovremeno smeštena i šifra za odgonetanje naše zamršene društvene i socijalne zbilje, ali i misteriozni „bermudski trougao“ u kojem mogu da potonu sve nade da će se pronaći ta šifra.

Zar je siromaštvo dospelo do takvih razmera da obavezuje na zaštitu sirotih od potencijalnog stida? Treba li neko, i ko, da se stidi i pokriva oči što se to ovde događa istovremeno (sinhronizovano)?

Ni bogatstva se, naravno, ne treba stideti, ali nije ni svaki ponos za ponos. Mnogi naši ponosi, takođe zaslužuju crnu fleku preko lica. Ako je tranzicijsko siromaštvo samo naličje tajkunizacije, ko je onda dostojan stida i prezira? Pa, pogledajte naše televizije, tamo zlostavljani i žrtve nasilja obavezno imaju „zamrljane“ likove, a nasilnici se ili ne prikazuju ili su već proglašeni za heroje. Kako je stoga smešan i sitničav zakon koji kaže da svako ko je slikan i objavljen bez saglasnosti, može da tuži.
Posle svega i sve u svemu, izgleda kao da većina ovdašnjeg društva sada glavinja sa „duplikatima“ onog neprozirnog poveza iz SOS marketa. Bez prava na tužbu i žalbu.

http://www.blic.rs/blickomentar.php?id=3046

Радош Бајић
Привредна грана


Пре десет дана завршио сам снимање планираног дела серијала „Село гори”. Своју причу с Моравом у главној улози испричао сам уз помоћ више од двеста мојих колега глумаца који изванредно надахнуто играју Милашина, Драгојла, Златану, Радојку, Смиљану, Џаму, Велибора и остале… Негде на половини снимања, као бог зна како – редитељу, указала ми се прилика да непланирано зарадим 10.000 евра. У току је била велика кампања за проналажење дечака који ће у серији играти сина Сузане Манчић. Јављало се на хиљаде дечака из целе земље и иностранства. Нису били мирни ни чланови моје екипе, ни моја фамилија, ни старина од мог оца, а камоли ја. Запањио сам се колико бака жели да им унуци постану глумци, колико амбициозних мајки по сваку цену хоће да им се синови појаве на телевизији, колико очева не пита за цену само да им синови крену путевима Булета Гонцића и Бјеле, и ваљда Леонарда ди Каприја. Препоруке, ургенције, цимања, писма, цедуљице, СМС-ови, телефонски апели, вапаји, чак и сузе. Јављали су ми се другови из средње школе које нисам видео ни чуо више од тридесет година, саборци из ЈНА, бивше девојке и случајни сапутници из возова, када сам некада давно путовао на екскурзију па сам покварио стомак од рибље конзерве, па ми се смучило, па је он онај доктор који ми је дао таблете за сисање…па ми је било лакше. И све то пре више од три деценије.

Једне вечери кад сам се уморан и исцеђен као лимун вратио са снимања, у холу хотела чекао ме је непознати човек, у црном оделу, са жутом краватом и уназад зализаном косом. Узалуд сам се опирао да немам времена да са њим попијем кафу, да журим у монтажу и слично. Обећао је да ће бити кратак, само да седнемо десетак минута.

И онда је пала понуда: Послао га је његов газда власник више бензинских пумпи (држао је мењачнице а сад има и фирму за асфалтирање) да ми каже да ће да плати 10.000 евра, може жирално, може у кешу, а може и на рачун у иностранству само да његов син игра Матјажа, дакле сина Сузане Манчић. Кад је видео да га забезекнуто гледам одмах је пожурио да дода како није проблем да по завршетку снимања џабе проведем петнаест дана на Златибору, јер његов газда има апартмане, и то у високој „А” категорији. Издржао сам још толико да ми каже, како син његовог газде има петнаест година, ал’ шта је то пет година, како је изразито црнокос, али шта је то, кад је на филму све могуће, а могао бих ја мало и да прерадим сценарио.

Да није смешно – било би трагично. Пре неки дан случајно сам на Првом програму РТС-а видео једну храбру младу жену. Схватио сам да је био светски дан хендикепираних и инвалида. Она је мајка веома болесне девојчице, лепа млада жена, лица филмске глумице, без трунке шминке, дубоких црних очију, поносна у свом болу и достојанствена у трагедији која је задесила. Причала је своју причу, како се мучи, како се бори, шта чини за своје дете и себе, да часно живи мукотрпни живот. Онда је испричала: Како јој је службеник из Центра за социјални рад тражио 10.000 динара да стави у коверат, што је половина од новца којег би она требало да добије од државе као помоћ за своје болесно и неспособно дете, нормално ако пристане на његову уцену и ако се њему ћефне. Саблазнуо сам се. Најежио сам се од муке и страхоте.

На ранг-листи земаља у свету које предњаче у овој болести Србија заузима веома високо место, на коме се кошка и судара са латиноамеричким државицама у којима је корупција озбиљна привредна грана.По узору на посткомунистичке државе, жрвањ транзиције и приватизације само је унапредио механизме коруптивне активности свих учесника у процесу, од службеника на шалтеру до министара и чланова владе. Новине су нам сваког дана пуне афера и закулисних аранжмана чији су сигурносни обручи попустили и који су се отргли од конспиративности њихових креатора и постали доступни јавности. Када се и догоде, судске процедуре трају унедоглед, а санкције се одлажу док не изгубе смисао и док не ишчиле, демонтирају се, или док њихови креатори и протагонисти под сумњивим околностима не напусте земљу и постану недоступни правди.

Коначно нам је дошло пролеће. Сајмови су у току. Био је и сајам аутомобила. И док највећи део домаћина гледа како да састави крај са крајем, усред халабуке о светској кризи на поменутом сајму најбрже су продати најскупљи модели. Живо ме занима ко су купци? То не знамо али знамо ко је купио јахту на сајму наутике и туризма у Сплиту за пет и по милиона евра! Новине су брже-боље објавиле познато презиме које ја нећу да помињем због тога што је човек који га је прославио носио бркове, баш као и Радашин. И због тога што ја против њега немам ништа. Мени је свеједно да ли се он од своје државе Србије крије у Црној Гори или у некој руској губернији.

И, ма где да је, што се мене тиче – нека је жив и здрав. Моја савест је мирна.

Упркос томе што сам врдао да му дам свој број, онај човек што ми је нудио оне паре да синчић његовог газде глуми у мојој серији јавио ми се телефоном. Рекао ми је да сам будала што нисам прихватио, јер можда би ми његов газда био и спонзор. На моје питање одакле зна број мог мобилног телефона, одговорио ми је:…Пријатељу, где живиш ти? Србија је велика само у народној песми…У Србији се све зна…

Радош Бајић

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi- ... na.sr.html