Srpska vojska polaže i poslednje oružje: moral, znanje i ponos

Neopisivu sprdnju s ostacima nekadašnje respektabilne vojne sile sprovodi državni i vojni vrh Srbije, u sadejstvu s Nacionalnom gardom američke države Ohajo. Vojska bez čestitih gaća i bez dovoljno hrane, naoružana zastarelim ručnim oružjem, danas statira u holivudskoj komediji, a glavni glumci, Dragan Šutanovac, Boris Tadić i Zdravko Ponoš, smenjuju se u ulogama

Politička vrhuška ove zemlje ubeđuje svoje podanike mesecima već kako Srbija raspolaže respektabilnim vojnim snagama i da, kao lider u regionu, može uspešno da se suprotstavi eventualnim pokušajima napada na delove njene teritorije. Tragikomične vežbe održane krajem ovog leta i početkom jeseni u Srbiji, gde učestvuje nekoliko desetina vojnika prikazujući borilačke veštine, u stvari su javnosti namenjena Potemkinova sela, s ciljem da naivni vide važnu regionalnu oružanu silu.
Učešćem u nekoj jurnjavi gde, poput Džemsa Bonda, "rešavaju" naizgled nerešive borbene zadatke, pripadnici Vojske Srbije izazivaju podsmeh i domaće i svetske javnosti. Ali zato njeni čelnici - od predsednika države, do ministra odbrane i načelnika Generalštaba, izriču pohvale vojsci koja, imajući u vidu njene stvarne kadrovske, tehničke i borbene mogućnosti, može objektivno da deluje samo u lokalnim okvirima. Da osim taktičkih, na užem prostoru nije u stanju da se upušta u operativna i strategijska borbena dejstva, potvrdila je i vežba održana nedavno u okviru saradnje s Nacionalnom gardom Ohaja. Nacionalna garda je, u stvari, poluvojna organizacija koja deluje u svakoj državi SAD i na čijem čelu stoji guverner dotične države. Te jedinice, među kojima i Nacionalna garda Ohaja, imaju pored ostalog zadatak da u lokalnim zajednicama pružaju pomoć stanovništvu u slučaju poplava, požara, zemljotresa, snežnih nanosa i slično.
U gromoglasno najavljivanoj i medijski propraćenoj zajedničkoj vežbi jedinica iz Ohaja i pripadnika Vojske Srbije, učestvovao je 51 vojnik (34 naših i 17 gostujućih).
Mada je broj učesnika jedva odgovarao brojnom stanju jednog pešadijskog voda, toj "vojnoj" vežbi prisustvovali su predsednik Boris Tadić, ministar odbrane Dragan Šutanovac, ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter, načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš i više drugih viđenijih političara i starešina Vojske Srbije. Nema podataka o sumi koja je uložena u finansiranje ove "razmene vojnih iskustava", prijema, zakuski, dnevnica, putovanja avionima, helikopterima i drugim prevoznim sredstvima.
Novac, koga nema kada je egzistencija vojske i nabavka ratne tehnike u pitanju, ne predstavlja problem kada je saradnja u "razmeni iskustava" sa SAD u pitanju. Svakom Srbinu, međutim, koji je služio vojsku ili pratio šta mediji objavljuju, poznato je da kada je reč o pomoći vojske stanovništvu, Srbija ima znatno vise iskustava nego mnoge zemlje u svetu. Nije stoga jasno čemu nas je petnaestak gardista iz Ohaja mogli poučiti a da mi to nismo znali? Činjenica je, istine radi valja reći, da se ta iskustva danas ne primenjuju u praksi. Njihova primena je, nažalost, prestala istekom 20. veka, ali su u sećanjima ostali brojni primeri kada je vojska nesebično pružala pomoć ljudima u svim delovima zemlje.
Vojska je gradila puteve i mostove u bespućima, uvodila elektrifikaciju u najudaljenijim zabitima, masovno učestvovala u pružanju pomoći prilikom raznih elementarnih nepogoda, spasavala ljudske živote i materijalna dobra. Ostalo je nepoznato kojim iskustvima su nas "obogatili" gardisti iz Ohaja, ali zato znamo kojim će ih iskustvima darovati današnja Vojska Srbije. Amerikanci će od nas naučiti dosta toga iz borbene prakse naše vojske, rekao je prošle godine Zdravko Ponoš komandantu Nacionalne garde Ohajo Gregoriju Vejtu. Tako, na primer, obećavajući prenošenje naših iskustava najvećoj svetskoj sili, Ponoš naglašava:"Imamo iskustva u protivvazdušnoj odbrani koja je dala rezultate koje je dala... Nema razloga da naša iskustva iz te oblasti ne otkrijemo našim partnerima, jer sada smo partneri, nismo neprijatelji."
Nije jasno o čijim to iskustvima govori, ali je sigurno da ta iskustva nikako ne mogu da se odnose na vojsku na čijem se čelu on nalazi. Ova vojska, dobro je poznato svima koji prate kvalitet njene borbene gotovosti, gotovo da i nema protivvazdušnu odbranu. Svojevremeno, dok je ministar odbrane bio današnji predsednik Srbije, uništeno je, na zahtev "prijatelja" iz SAD, 1.200 sistema "strela-M", tako da naša vojska danas na helikoptere, niskoleteće avione, špijunske i druge letilice može da dejstvuje samo osnovnim pešadijskim naoružanjem - kao nekada u Prvom svetskom ratu.
Sistemi za dejstva na srednjim visinama ("neva", "kub", "dvina"), kojima su 1999. obarani najsavremeniji avioni današnjih "saveznika" (F-117, F-16), vođene rakete i izviđački vazduhoplovi, zbog nedostatka rezervnih delova, takođe su van upotrebe. U vreme kada su srpski protivavionci tokom NATO agresije ispisivali najsvetlije stranice u istoriji tog vida vojske, general Ponoš - major u to vreme - nije imao nikakvog uticaja na borbena dejstva od kojih je, kao referent u ondašnjem Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu, stotinama kilometara bio daleko.
Originalna borbena disciplina i znanja sticana decenijama u najboljim vojnim školama bivše Jugoslavije, na nedopustiv način predaju se "na tanjiru" vojsci koja nas je tri meseca besomučno bombardovala. Zaboravljaju današnji državni i vojni čelnici da se Srbija, zahvaljujući mudrosti i dovitljivosti svoje vojske, dosta dugo uspešno suprotstavljala NATO-u i da je njeno najubojitije oružje bilo prilagođavanje zastarele ratne tehnike uspešnom pariranju najsavremenijim borbenim dostignućima Zapada.
Danas, nažalost, traje rasprodaja mudrosti i borbene sposobnosti ovog naroda. Način na koji legionari "novog Rima" hoće jednu tradicionalno ponosnu naciju da kazne zato što je bila dovoljno hrabra i sposobna da se brani, degutantan je. Još je degutantnija samozvana politička elita u Srbiji koja aktivno podržava ovu tragikomičnu pojavu.

Nikola Vlahović